Zima

Manjini koja je to tvrdila, poslednjih dana priključuju se i oni koji u to prestaju da sumnjaju: samo nas još klimatske i geografske karte vezuju za pojas evropskog kontinenta. Na kraju prestupne 1992, zimski meseci se pružaju neumoljivo, noseći svoje uobičajene odlike – mirovanje vegetativnog sveta okolne prirode i niske spoljašnje temperature. Na takvom vazduhu i pod zimskim pritiscima svakako se krećemo teže od elektromagnetskih talasa hipnotičke RTV difuzije i preciznih zakona ostalih tehničkih prostiranja, od kojih se jedino laserski nišan izborio za ovdašnju profesionalniju afirmaciju.

Kako će sve do marta 1993. stizati manje toplote od sunca i kako balkanska zbivanja nametljivo oblikuju zimu koja će se pamtiti, možemo se lako prikloniti misli koju je iz svoje lektire prepisao Ivo Andrić. Ona glasi: „Hladnoća je velika bolest duše.“ Kako sad dovesti u vezu Andrića, citat o „hladnoći kao bolesti duše“ i zimske temperature? Lik našeg velikog pisca, otisnut na novčanici (ili bonu) doskora nominalno najveće vrednosti, bio je spreman na to da ga uvažavaju mnogi koji za njegova dela nisu ni čuli. Što se tiče hladnoće kao izraza klasičnih duševnih oboljenja istaknutih, jasno je da nas ona zahvata i zakiva u trajnu zimu. Da li imamo potrebne podatke za zimsku bajku?

Poslednje delo Vilijema Šekspira „Zimska bajka“ u njegovo vreme ironično je nazvano lakrdijom. Zimska bajka ovog podneblja bi zadovoljila Šekspira po neposrednoj vulgarnosti i svireposti sadržaja. U gnusne pojedinosti sadržaja samo mali, banalni odeljak zauzimaju tlačenja hladnoćom po stambenim gradskim kavezima, višečasovna nepouzdana čekanja međumesnih autobusa, cupkanje u zbijenim redovima pred bankama novog narodnog preporoda i dreždanje u čekaonicama ambulanti u konstantnom istiskivanju, razaranju, krađi i taborskom ubijanju privatnog vremena. Postoje i manje žalosne zimske slike.

U evropskim kulturama u ovom veku, idilični prizor zime nepromenljivo čini svet novogodišnjih čestitki, na kojima snežna belina spokojno prekriva brda i četinare, seoske kuće i zvonike. U taj repertoar zime, podstaknut na insceniranim fotografijama razdoblja secesije a razblažen na goblenskim kompozicijama po mnogim predsobljima, mogu se nabrojiti elementi kao što su mrazno nebo, dim iz odžaka, saonice i irvasi, borove iglice i polarne sove. I dok se na zimskom tlu božićne i novogodišnje čestitke smeši Sneško Belić, pod zaleđenom zemljom se odvija skriveni život mrava, krtica i usnulih životinja okrenutih toploti. Zimsko tlo kao skladište nad kojim brišu vetrovi i nagomilava se sneg razvijeno je i u grčkim mitološkim predanjima.

Zima je u znaku boga Hefesta, ružnog nedonoščeta Zevsa i Here. Hefest je gospodar metala i vatre i zimski stvaralac umetničke magije. U podzemnim kovačnicama, koje su negovali i drugi evropski mitovi, to neugledno božanstvo svestrano izrađuje dragocene alatke i nakit. Kao preteča Deda Mraza, Hefest je donosilac darova, pa njegove poklone od srebra i zlata nose mnoga božanstva. Zimski magijski aktivista razmišljao je i o oružjima – topio je, zgušnjavao i hladio materiju stvorivši bronzane bikove koji bljuju vatru. Božanski kovač je upravo suprotnost zaleđenoj i uspavanoj površini zemlje u zimu, jer podstiče vrenje termalnih izvora i tihi rad vulkana. Po nekim mitovima, stvarajući u vulkanskoj strasti i raspirujućoj ljubavi, on kuje nova ljudska bića. Da li, možda, takve novostvorene ljude krase drukčija htenja i karakteri od klizača na ledu koji se komešaju po zimskom vazduhu na Brojgelovom bakrorezu? Postoji pretpostavka da ledena kora na površinama reka i jezera, kroz istoriju, ne nudi samo opuštajuću zabavu već i izaziva opit nadmoći nad vodenom silom. Brojgel je prikazao njemu blisku, samodovoljnu ljudsku gužvu na zaleđenoj vodi. Preko sto učesnika zabavljeno je zimskim iznenađenjem koje ih je snašlo: u levom uglu neko i zapomaže iz probijenog leda, a iza mosta se može spaziti i povorka sa istaknutom zastavom. Da li se ove zime zamrzava i balkanska kaljuga prekrivajući potopljene ili isključujući nemoćne da nauče mahnito sličuganje? Krti led i ćudljive temperature možda iznenade bahate klizače.

Dok dnevna vejavica ili mraz u ponoć obavljaju svoje sezonske obrede, ne treba zaboraviti mitskog Hefesta. On nas podseća na posvećenost ličnim zanatima i vrlinama, na intimno kovanje kao jedini način za preobraženje. Daleko od antičkih čuda, ali pribranom istrajnošću sačuvaćemo se od zimskog taloženja zlih čini i divljaštva.