Ukazivanje na slabosti

Beogradski centar za ljudska prava (BGC), kao izvršni partner UNHCR-a, nastoji da kroz dijalog sa svim akterima u postupku azila ukaže na slabosti postupka i predloži održiva rešenja. Puna sam optimizma u vezi s predstojećim promenama, ovo je prvi put da se na jednom takvom političkom nivou bavimo ovim pitanjem. Ostaje nam da vidimo da li će se unaprediti pitanje azila, ali generalno imamo entuzijazma i verujemo da će se nešto popraviti.

Ono što je jako opasno jeste konstantno isticanje Srbije kao tranzitne zemlje u kojoj se tražioci azila samo odmaraju na putu do zemalja članica EU. To potiče kako od medija tako i od nosilaca javnih funkcija i aktera u postupku azila. Ovakav diskurs oslobađa Srbiju odgovornosti da unapredi sistem azila, jer zašto bi se unapređivao neki sistem u kome niko ne želi da ostane. Tačno je da se mnogi tražioci azila kratko zadržavaju u Srbiji, ali treba objasniti zašto je tako. Oni su upoznati sa činjenicom da je ovde postupak azila neefikasan i da, i ako dobiju azil, u Srbiji neće moći zapravo da dobiju nikakav drugi vid pomoći osim dozvole boravka. Srbija nije sama po sebi tranzitna zemlja, već je sebe učinila tranzitnom zemljom, i na taj način se oslobađa odgovornosti da pruži međunarodnu zaštitu ljudima koji to zaslužuju.

Istaći ću i najkrupnije nedostatke postupka na koje nije skrenuta pažnja u prethodnim diskusijama, a koje nama u praksi stvaraju velike probleme. U procesu azila, najveću pravnu prepreku sticanju statusa izbeglice predstavlja automatska primena koncepta treće zemlje. Ako je tražilac azila u dolasku prošao kroz zemlju koja je ratifikovala Ženevsku konvenciju i u kojoj ne postoji opasnost od zlostavljanja, i koja se nalazi na listi Vlade Republike Srbije iz 2009. godine, a to su sve susedne zemlje sa Srbijom, njegov zahtev će biti odbačen. Ovaj koncept se primenjuje gotovo automatski i u 90 odsto slučajeva je bio primenjen, što čitav sistem čini apsurdnim.

Ogromna sredstva iz budžeta se troše na sistem u kome zapravo Srbija kaže: „Mi nismo nadležni da odlučujemo o vašem zahtevu za azil“, i na taj način Srbija postaje kanal iregularnih migranata. Zakonitost ove prakse su potvrdili svi organi, sve instance u postupku azila, Komisija za azil, Upravni sud… Smatramo da sudije Upravnog suda moraju da dobiju odgovarajuće sudsko usavršavanje u ovoj oblasti kako bi efikasno vršili sudsku kontrolu upravnih akata. BGC je 2012. podneo inicijativu Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti odluke Vlade o utvrđivanju liste sigurnih trećih zemalja. Ustavni sud se nekim čudom oglasio nenadležnim i rekao da ova odluka Vlade nije opšti pravni akt. To je pravni nonsens, jer se upravo taj pravni akt primenjuje na ovih 90 odsto slučajeva koje sam pomenula.

Takođe, veliki problem predstavlja to što se ljudi čiji je zahtev odbačen ili odbijen primenom ovog koncepta, ne vraćaju u zemlje iz kojih su došli, te u sigurne treće zemlje, već im se ostavlja da sami napuste Srbiju, a u 99 odsto slučajeva oni nemaju nikakve putne isprave. Potpuno je nejasno kako je zamišljeno to njihovo udaljenje iz Srbije.

Rokovi odlučivanja o zahtevu za azil su propisani zakonom o opštem upravnom postupku i taj rok je 60 dana od trenutka podnošenja zahteva za azil. Međutim, u praksi je problem to što momenat podnošenja zahteva za azil određuje Odsek za azil. Desi se da neko izrazi nameru da želi azil, dođe u centar za azil i tek posle šest meseci podnese zahtev. Praktično nemate nikakve pravne mehanizme kojima biste mogli da ubrzate postupak, jer postupak nije ni počeo, on počinje kada je podnet zahtev za azil. Trebalo bi da postupak počne od momenta kada se izrazi namera.