Udruženi protiv imigranata

Sredinom druge nedelje oktobra, oko hiljadu građana se okupilo ispred zgrade Opštine Mladenovac, da bi kasnije prošetali gradom noseći zastave Srbije i transparente na kojima je pisalo: „Da investicije, ne azilanti“, „Stop azilu“, „Zaštitimo budućnost dece“. Jedan od građana je za RTS rekao: „Mi nemamo ništa protiv ako su to iz političkih razloga progonjeni ili šta god. Ali ko nama garantuje da to možda nisu kriminalci?“

Najzanimljivija stvar sa tog protesta jeste fotografija na kojoj, jedan pored drugog, stoje članovi Demokratske stranke, predsednici „demokratskih“ opština Mladenovac (Dejan Čokić), Vračara (Branimir Kuzmanović), Smederevske Palanke (Radoslav Milojičić); tu je i Dragan Jovanović iz Nove Srbije, predsednik opštine Topola, narodna poslanica Jedinstvene Srbije Jelena Stojanović i – Vladan Glišić, član Starešinstva Dveri. Dveri, inače, nemaju predsednika, već osmočlano Starešinstvo… Da bi ovaj skup naizgled nespojivog nekako razumeli, treba se podsetiti ranijih sličnih „građanskih istupa“ na temu azila u Srbiji.

HRONIKA POBUNA: Prvi protest protiv tražilaca azila je organizovan u Banji Koviljači pre tri godine, u jesen 2011, kada je njihov broj u ovom mestu drastično premašio kapacitete Centra za azil. Nakon hapšenja Avganistanca Abdirašida N., koji je u Banji navodno silovao britansku državljanku, Banja je oblepljena plakatima na kojima je pisalo: „U minut do 12: Ko je sledeći.“ Udruženje građana „Za Banju Koviljaču“ je organizovalo proteste, mediji su izveštavali o nebezbednoj varošici, naoružanim Afrikancima i Azijatima, deca jedan dan nisu išla u školu, demonstranti su se žalili zbog ugroženosti turističke sezone, plašili se bolesti koje prenose tražioci azila…

Naredno mesto protesta bilo je selo Vračević u opštini Lajkovac. Nakon haosa u Banji, Vlada i Komesarijat za izbeglice i migracije su otvorili privremeni Centar za smeštaj tražilaca azila u Bogovađi. Međutim, uskoro se i taj centar prepunio. Da bi se izbegla humanitarna katastrofa, ljudi koji su spavali u šumi oko Centra, bez hrane, odeće i obuće adekvatne za zimske uslove, smešteni su u nekoliko iznajmljenih objekata u Vračeviću. Pojedini meštani su se bunili zbog toga, razbijeno je nekoliko stakala na iznajmljenim kućama, nevladine organizacije su pomagale humanitarnom pomoći, i tako je prošla zima 2012.

Godinu dana kasnije, ponovo je zapretila humanitarna katastrofa. Ovog puta protesti su bili još žešći. Sklanjajući izbeglice sa snega, Vlada i Komesarijat su za novi privremeni centar namenili nekoliko baraka u predgrađu Obrenovca. Međutim, tražioci azila nikada nisu stigli do njih. Blokiran je prilaz, jedna baraka je tokom noći zapaljena, meštani su govorili da ne žele strance u svom komšiluku, da se brinu za bezbednost svoje dece i obližnje termoelektrane.

U isto vreme, ali ispod medijskog radara, dešavaju se i periodični protesti u Mladenovcu, baš tamo gde su se ovih dana zajedno slikali „demokrate“ i „dverjani“. Naime, ideja za otvaranje centra u naselju Mala Vrbica pored Mladenovca postojala je još od krize u Banji Koviljači. Međutim, Komesarijat nije imao dovoljnu pomoć u realizaciji tog projekta, pa nekadašnja kasarna predviđena za tu namenu nikada nije privedena funkciji. Za to su čak sakupljena i sredstva iz IPA fondova, koja su propala jer su lokalci danonoćno blokirali ulaz u kasarnu (vidi „Vreme“ 1196).

Treba pomenuti i da je bez ikakvih protesta prošlo otvaranje centara u Sjenici, Tutinu i Krnjači. Takođe, nije bilo problema ni oko hotela „Obrenovac“, dok je tamo funkcionisao privremeni centar. U svim ovim mestima nije bilo nikakvih incidenata između lokalnog stanovništva i tražilaca azila.

NAJMANJI ZAJEDNIČKI SADRŽILAC: Lako je zapaziti da svi nabrojani protesti liče jedan na drugi. Pre svega, ista su objašnjenja i navodni strahovi demonstranata: bezbednost dece, porast kriminala, teroristički napadi, širenje egzotičnih bolesti, silovanja, uništavanje turističkih potencijala, ponegde nevešto upakovana briga o uslovima u kojima se tražioci azila smeštaju. Uzgred, nikakvog efekta nisu imale analize koje pokazuju da su, prema statistici MUP-a, od domicilnog stanovništva daleko veće žrtve nasilja tražioci azila, da turizam funkcioniše jednako loše (ili dobro) i pre i posle porasta broja tražilaca azila, da se niko od meštana nije razboleo od zaraznih bolesti iz dalekih zemalja… Tražiocima azila je tabloidnim i senzacionalističkim medijskim izveštavanjem sa ovakvih protesta prilepljena etiketa društveno opasne i rizične grupe i od toga se nisu oprali ni spasavanjem potopljenih naselja tokom majskih poplava.

Druga sličnost protesta je „politička pozadina“. Demonstrante podržavaju uglavnom političari koji su deo vlasti u mestima gde se dešavaju protesti: u Banji Koviljači su svi znali da Udruženje koje je organizovalo proteste ima nezvaničnu podršku tadašnje lozničke vlasti, koju godinama vodi bivši G17 plus, odnosno URS; govorima protiv azilanata u Bogavađi i Vračeviću istakao se Jovan Ivanović, predsednik Mesne zajednice, kadar SPS-a, stranke koja je na vlasti u opštini Lajkovac; poslednje proteste u Mladenovcu su podržala čak četiri aktuelna predsednika opština, što „demokrata“, što „novosrbijanaca“…

Stazama srpskih političkih paradoksa, protest u Mladenovcu je imao „kapacitet“ da napravi određeni pomak u rešavanju problema u Maloj Vrbici. Izvlačeći poslednju bitnu sličnost među dosadašnjim protestima, dolazi se do zaključka da su se samo nakon medijski vidljivih demonstracija dešavale – hajde da kažemo – bitnije promene u azilnom sistemu: nakon Banje Koviljače reagovao je Rasim Ljajić, tadašnji ministar rada i socijalne politike, pa su svi tražioci azila koji nisu imali smeštaj u centru u Banji prevezeni u Bogovađu, gde je otvoren novi centar; nakon Obrenovca, reagovao je tadašnji državni sekretar Vladimir Božović, čijim su posredovanjem tražioci azila smešteni u hotel „Obrenovac“, a otvorena su i dva nova privremena centra u Sjenici i Tutinu.

ZIMA DOLAZI: Da Mladenovac ide istim putem „igre pritisaka“ moglo se čuti i od jednog od onih koji se slikao na samom protestu, Branislava Kuzmanovića, predsednika opštine Vračar: „Naravno da je neprijatno biti na istom prostoru gde čujete ksenofobne poruke Dveri. Znam da nije bilo ljudi koji su očekivali da mene vide na tom protestu, ali da ja nisam bio tamo, da li bi javnost saznala za problem prihvata azilanata u Mladenovcu?“

Kuzmanović je, ipak, promašio temu. Kako je vreme prolazilo, tako se pomenuti „kapacitet rešavanja problema“ smanjivao i cela stvar se svela samo na tabloidne tekstove o ujedinjenju demokrata i dverjana protiv azilanata. Visoki zvaničnici Demokratske stranke su se „javno ogradili“ od aktivnosti svojih članova, a oglasilo se i Starešinstvo: „Dveri zahvaljuju Demokratskoj stranci što se javno ogradila od svojih članova i naroda u Mladenovcu povodom jučerašnje svenarodne akcije protiv lažnih azilanata u Maloj Vrbici. Dveri se, za razliku od ‘demokrata’, nikada neće ograđivati od svoga naroda. (…) Srpski narod nikada nije bio rasistički, pa to nije bio slučaj ni juče u Mladenovcu. Ali se uvek legitimno borio za pravo da se on pita u sopstvenom gradu. Ima li tu šta sporno?“

Onaj kome suština nije promakla jeste Saša Janković, zaštitnik građana. On je lokalne čelnike, republičke vlasti i nadležne institucije pozvao da problem reše ozbiljnim dijalogom, a ne ksenofobičnim protestima. Međutim, utabane staze paradoksa kojim se rešavaju stvari u Srbiji ne mogu da zarastu ni kad po njima tabanaju Dveri. Možda će sledeće činjenice motivisati nadležne da pokušaju da reše problem: tražilaca azila u Srbiji nikada nije bilo više; sadašnjih pet centara nije dovoljno za njihov smeštaj, ide zima.