Tomica Milosavljević podneo ostavku

Ministar zdravlja Srbije Tomica Milosavljević podneo je ostavku.

On je na konferenciji za novinare rekao da odlazi sa ministarske funkcije zbog „duboko ličnih razloga“.

O ostavci je, kako je dodao, pre konferencije obavestio premijera Mirka Cvetkovića, a partijskog lidera Mlađana Dinkića pre nedelju dana.

„Od 19. juna 2002. godine, kada sam prvi put stupio na dužnost, posao ministra zdravlja smatrao sam podjednako profesionalnim i društvenim izazovom i obavezom, na način na koji je to podrazumevala većina građana Srbije posle petooktobarskih promena“, rekao je Milosavljević na konferenciji za štampu dodajući da će njegov politički i javni angažman ostati nepromenjen.

Milosavljević je naveo da je u svakom od mandata postavljao sebi isti cilj – da vrati povređeno dostojanstvo građana i pacijenata i svih zaposlenih u zdravstvenom sistemu Srbije.

Prema Zakonu o vladi, premijer bi trebalo da predloži Skupštini novog ministra u roku od 15 dana, a parlament novog kandidata treba da izabere većinom glasova.

Tomica Milosavljević dužan je da obavlja poslove ministra dok mu zvanično ne prestane mandat. Nakon toga, čekaju ga mesto gastroenterologa na Prvoj hirurškoj klinici u KC Srbije i profesorski posao na Medicinskom fakultetu. Još je „otvorena“ i ponuda za posao u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, gde je trenutno član Izvršnog odbora.

SITNA SLOVA: Već smo jednom imali prilike da na naslovnim stranama dnevnih listova vidimo boldiran naslov : „Tomica podneo ostavku!“, kada je u decembru 2009. ministar zbilja dao ostavku, ali na mesto predsednika gradskog odbora G 17 Plus. Ovaj drugi deo informacije bio je ispisan malim slovima.

Ali, prosto je nemoguće nabrojati koliko puta i kojim sve povodima se od Tomice Milosavljevića tokom osam godina u četiri vlade očekivalo da podnese ostavku na mesto ministra. Najkritičnija je svakako bila 2010.

Tokom pandemije gripa AH1N1 ostavka ministra zdravlja tražila se svako malo. Prvo zato što je grip stigao, a Srbija nije imala vakcine. Onda zato što je nabavljena mala količina, samo za prioritetne grupe. Onda zato što je nabavljena vakcina još gora od gripa, „jer može da izazove teške poremećaje, poput hodanja unatraške“ i ostale još teže nuspojave. I konačno, zato što je vakcinacija doživela potpuni debakl, a Srbiji ostala gomila neiskorišćenih vakcina, pa se postavilo pitanje ko će to da plati i šta će biti s njima. Ministar je odluku o vakcinaciji odbranio ličnim primerom – prvi je zasukao rukav i u TV prenosu koji je pratila cela zemlja, uz osmeh, primio vakcinu. A u februaru je u intervjuu za „Press“ poručio – „NE DAM OSTAVKU!“

„Kad preuzmem neki zadatak, ja ga radim do kraja i zato neću dati ostavku. Nažalost, ono što je na drugom mestu kvalitet ovde se krsti kao mana. Mnogo je važniji utisak o nečemu i nekom nego činjenica i rezultat. Meni je vrlo važno šta javnost i građani misle, ali neću dati ostavku dok mi ne istekne mandat“, rekao je tada Milosavljević.

Onda je u aprilu za mnoge učinio „neoprostivu stvar“- diskus herniju je operisao u Nemačkoj.

Vest je razbesnela većinu stručne javnosti i građana. Mnogi su ovakav potez doživeli kao ponižavajući, tvrdeći da se radi o rutinskoj operaciji koju naši stručnjaci već godina rade sa velikim uspehom.

„Nisam imao dilemu kako da postupim, jer sam prvi put u životu bio fizički nemoćan i jer sam uplašio svoje troje dece, suprugu, roditelje, celu porodicu i prijatelje. To je ljudska odluka i ona je moja. Uopšte nisam imao dilemu da li time vređam svoju struku. Naprotiv“, rekao je tada u intervjuu za „Vreme“ ministar zdravlja. Ostavku bi, kako je tada rekao, podneo da je to od njega tražio premijer Mirko Cvetković.

Tri meseca kasnije, u julu, uhapšeni su direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije Nenad Borojević i još šest osoba, osumnjičenih za primanje i davanje mita u iznosu od oko milion evra. Poslanici SRS, NS i LDP odmah su tim povodom, ujedninjeno, tražili ostavku Tomice Milosavljevića. Međutim, poslanici iz stranaka vladajuće većine tada su poručili su da je od ostavke mnogo važnije to da se država na pravi način bori sa kriminalom i korupcijom, a lider JS Dragan Marković Palma istakao je da ministar zdravlja ne može da zna da li će neko od direktora instituta, klinika i domova zdravlja da napravi neko krivično delo.

Interesantno je da je o radu ministra zdravlja najteže naći pohvale u domaćoj javnosti, iako su tokom trajanja njegovih mandata pokrenute brojne akcije i Nacionalni program, koji imaju za cilj zdraviju naciju.

U januaru ove godine ispoljio je retko viđen gest na domaćoj političkoj sceni – javno se izvinio novinarima „zbog svojih nervoznih nastupa“.

„Ja sam u ovom poslu od 2002. godine i tada sam imao medije na strani Ministarstva zdravlja. Javnost je pozitivno ocenjivala sve što smo radili. Međutim, poslednje dve godine bile su mi najteže. Zdravstvo je sektor koji svakog dotiče i nikad s većom pažnjom nije dočekivano ono što radimo, a počeo je u javnosti da se menja položaj onoga što činimo. Počeo sam da se pitam da li je deo odgovornosti na meni? Kao čovek dao sam poslednji atom snage i trudio sam se da unapredim sistem koliko god sam to mogao. A novinari su sve to pratili, prošli smo zajedno kroz mnoge krize. Zato sam osetio potrebu da se izvinim, da im pokažem da sam i ja čovek“, rekao je u intervjuu za „Politiku“ Milosavljević.

BIOGRAFIJA: Tomica Milosavljević rođen je 1955. godine u Kruševcu. oženjen, otac troje dece (supruga Mirjana, lekar). Završio je osnovnu školu i gimnaziju u Paraćinu (Diplome Vuk Karadžić), a Medicinski fakultet u Beogradu 1979. godine. Magistrirao je 1983. godine, a doktorsku disertaciju odbranio 1988. godine tako]e na Medicinskom fakultetu u Beogradu. U istoj instituciji je zaposlen kao redovni profesor, specijalista internista, i subspecijalista gastroenterohepatolog, u Kliničkom centru Srbije u Beogradu.

Od oktobra 2000. do 2001. član je Privremene uprave Medicinskog fakulteta, potom član Kolegijuma dekana ( do juna 2002. godine). Od februara 2001. pomoćnik direktora Kliničkog centra Srbije i direktor Klinike za gastroenterologiju i hepatologiju Kliničkog centra Srbije.

Autor je 300 naučnih radova, publikovanih u domaćoj i stranoj medicinskoj literaturi, predavač po pozivu na više domaćih i međunarodnih skupova.

Stručno se usavršavao u Minhenu, Londonu, Amsterdamu.

Od 1996. do 2000. bio je predsednik Jugoslovenskog udruženja za gastroenterološku endoskopiju. Od 2003.godine do 2006. bio je predsednik Društva koloproktologa Jugoslavije. Godine 1993. izabran je za člana International Gastro-Surgical Club. Od 2007. godine član je Američkog udruženja gastroenterologa (American Gastroenterology Association).

Izabran je 2005. godine za budućeg predsednika Udruženja gastroenterologa Srbije, za period 2009-2013.

Od 2002. do 2006. godine predvodio državnu delegaciju (ili bio zamenik šefa delegacije) na godišnjim skupštinama Svetske zdravstvene organizacije u Ženevi (maja) i Regionalnog komiteta za Evropu (septembra), kao i na Evropskoj konferenciji o mentalnom zdravlju 2005. u Helsinkiju (moderator okruglog stola o iskustvima zemalja pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope). Evropskoj konferenciji o nasilju nad decom u Palenciji, Španija 2006., Evropskoj konferenciji o gojaznosti, u Istambulu, 2006.godine.

Septembra 2005. godine izabran je za člana Stalnog komiteta Svetske zdravstvene organizacije za Evropu – rukovodećeg tela WHO-EURO koje ima 9 članova, za mandatni period 2005-2008.

Od juna 2002 do jula 2003, od marta 2004. do novembra 2006., a zatim od maja 2007. do juna 2008. godine ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije.

Više o pomenutim aferama u oblasti zdravstva, kao i intervjue sa Milosavljevićem pročitajte u „povezanim tekstovima“. U nastavku sledi tekst o Milosavljeviću „Ministar u belom teget odelu“ iz rubrike Portret savremenika. Ovaj tekst objavljen je u „Vremenu“ broj 863 (19. jula 2007.)

Portret savremenika: Tomica Milosavljević

Ministar u belom teget odelu

piše: slobodan georgijev

Realnost srpske lekarske prakse, na koju se Milosavljević često poziva, kazuje da ako odem da se žalim na postupanje lekara onda je verovatno za mene bolje da promenim bolnicu. A i kako da dokažem da lekar greši?

Kada je ovog proleća formirana nova vlada Republike Srbije, nekoliko slika bilo je više nego upečatljivo: ministri DSS-a koji menjaju sprat u Nemanjinoj ulici u Beogradu seleći se sa jednog ministarskog položaja na drugi, primopredaja dužnosti između ljudi koji će od sutra sedeti na sednicama nove vlade i Tomica Milosavljević koji samom sebi predaje dužnost. Kamere su zabeležile te trenutke: ministar zdravlja se vraća u svoju kancelariju posle nekoliko meseci samovoljnog izgnanstva, zbog loše politike prvog ministra koji je opet prvi ministar. Tomica Milosavljević na taj način postaje rekorder u novijoj istoriji Srbije kao čovek koji je i u trećoj vladi zaredom na istom mestu, čime nam uživo pokazuje snagu i mudrost sentence koja se obično na razglednicama iz Moskve pripisuje Josifu Visarionoviču: najvažnija politika je kadrovska politika (kadri rešajut vsjo!). Da li je Milosavljević zaista čovek posebnog kova ili samo diskretni heroj koji uspeva da se prikloni vladajućoj struji zahvaljujući kontekstu?

Kroz ličnost ovog Kruševljanina rođenog 1955. godine prelama se novija politička istorija Srbije, odnosno onaj garnirung političkog establišmenta koji ovaploćuje i – dalje – stranka G17 plus. Ovaj specijalista interne medicine, doktor nauka, pisac mnogobrojnih stručnih radova, nije bio politički aktivan do dolaska na mesto ministra zdravlja 2002. godine posle izlaska iz Vlade Zorana Đinđića tadašnjeg minstra Obrena Joksimovića. U obilju događaja koji su preplavili politički i javni život Srbije u poslednjih pet godina, dolazak Milosavljevića na čelo Ministarstva zdravlja bio je opšteprihvaćen kao dobar potez, naročito što je u tu fotelju došao posle serije ministara koji su važili za udarne pesnice režima i odgovorne zbog propasti sistema koji je nekada služio za ponos. Milosavljević je predstavljen kao miran porodični čovek, stručnjak od ugleda, koji je napravio karijeru ne oslanjajući se na partijske, rođačke i ine veze. Kao i drugi istaknuti članovi ekspertske grupe G17 plus, Milosavljević je imao najširu moguću podršku javnosti što je i te kako znao da iskoristi: od njegovog dolaska na čelo Ministarstva zdravlja ovaj deo javne uprave je imao stalnu medijsku potporu za svoje često samo kampanjske akcije. Milosavljević se predstavljao kao reformator, kao čovek koji tačno zna šta je potrebno da se uradi da bi se urušeni sistem podigao i da bi se građanima obezbedila zdravstvena zaštita.

BREME NASLEĐA: Treba biti pošten i reći da je sistem zdravstvene zaštite na način na koji je funkcionisao do kraja osamdesetih godina prošlog veka u potpunosti uništen što zbog opšte propasti državnih institucija što zbog epidemije korupcije koja je zahvatila zdravstvo. Za propast sistema je odgovoran onaj koji je njime upravljao, ali za korupciju su odgovorni i oni koji su bili u sistemu: davanje poklona lekaru i osoblju, što je nekada bio znak zahvalnosti zbog dobro obavljene operacije, na primer, u proteklih se petnaestak godina pretvorilo u normu. Lekari, svedeni na minimalne zarade, bili su naterani da hrane korupciju i da se pretvore u čiste trgovce. Oni su masovno otvarali privatne klinike i nije se znalo ko gde radi, šta ko troši, kome se šta plaća. Odlazak u bolnicu za obične ljude bio je trauma po sebi i ujedno veliki trošak jer je trebalo obezbediti sve, od posteljine preko hrane do opreme za intervenciju. Građani su pozajmljivali novac da bi dobili kakvu-takvu zdravstvenu zaštitu, a u isto vreme neke klinike su opremane najmodernijim aparatima i tu su po pravilu lečeni prostreljani kriminalci, odnosno tu su porađane njihove žene, na Vojno–medicinskoj akademiji su krpljeni vojnici koji nisu učestvovali u ratu. Kako je bilo ići kod lekara i lečiti se u Srbiji devedesetih znaju svi oni koji su sa tom mukom morali da se suoče, a znaju i koliko su morali da plate za participiranje u besplatnom zdravstvenom sistemu. Simbol ovog sistema bio je doktor Milovan Bojić, perjanica JUL-a, a danas nestali vlasnik i upravnik klinike „Ostrog“. Njegova borba sa korupcijom bila je sprovođena na državnoj televiziji: upao bi u neku bolnicu sa kamerama i mikrofonima i počeo da „preskače“ zaposlene: javnost je trebalo da razume da se država brine za svoje građane, ali da nepočinstva dolaze zbog nesavesnog delovanja pojedinaca sa kojima će se država obračunati.

KAMPANJA I JAVNOST: Milosavljević, iako je radio u takvom sistemu, nije takva vrsta ministra. On je odmah krenuo u pokušaj reformi, koje izgleda i pet godina docnije nisu otišle dalje od novog zakona o zdravstvenoj zaštiti i uređenja poslovanja Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Opšte političke prilike, odnosno način na koji se u vladama ponašao G17 plus, nisu ostavljale mnogo prostora za Milosavljevića na mestu veoma važnog i lukrativnog ministarstva, jer je trebalo mnogo raditi na učvršćivanju pozicije mlade partije i na zadovoljavanju potreba koje takav proces podrazumeva. Ono što je bilo zgodno u celoj stvari jeste dobra volja „međunarodne zajednice“ da pomogne infrastrukturalni uskrs srpskog zdravstvenog sistema, pa je u ime rekonstruisanja bolnica i dispanzera u Srbiju ušlo više desetina miliona dolara. Donete su strategije reforme zdravstvenog sistema, a da u javnosti zapravo nije bilo prave javne debate na temu kakav sistem možemo da napravimo u Srbiji (u SAD je, na primer, tema zdravstvene zaštite odmah iza Iraka i borbe protiv terorizma). Milosavljević je osećao da se na ovu temu ne mogu steći veliki poeni u javnosti pa se držao kampanja (borba protiv side, borba protiv pušenja, ombudsman u bolnicama), dok su suštinski aspekti potencijalne i stalno najavljivane reforme ostajali po strani. Sporadično bi u javnosti bila otvorena neka tema, ali nije bilo pravog dijaloga o pravima i obavezama pacijenata, o pravima i obavezama lekara i drugog osoblja, o mestu privatne prakse u društvu, o načinu trošenja sredstava iz Fonda za zdravstvenu zaštitu, o mestu privatnog zdravstvenog osiguranja i načinu na koji pojedini lekovi dolaze na „obaveznu listu“. Oko ovih stvari se nisu ni drugi polomili, ni mediji ni političke stranke, na primer, ili „stručna javnost“, jer su pitanja zdravlja nacije gurnuta na tanku marginu spram nekih drugih tema o integritetu i suverenitetu države.

U takvom kontekstu, Milosavljević je radio kako je znao i umeo i ponašao se kao da mu je ambijent zadat, a ne kao da bi on trebalo da ga menja. Ministarstvo je uspevalo da na račun donacija, stabilnijeg poslovanja Fonda i opšeg boljeg stanja u Srbiji poboljša delimično položaj zaposlenih u zdravstvu skidajući im sa grbače deo korupcionaškog bremena. Danas doktor medicine u Beogradu može uz dodatni rad (vikendom) da zaradi platu u iznosu većem od 100.000 dinara, što još nije poslanički nivo ali je mnogo bolje od onoga ranije.

GDE JE SPISAK: Ono što je konstanta u Milosavljevićevom delovanju na mestu ministra sve ove godine, osim snažne borbe za sticanje političkih poena i dobrog pozicioniranja u donatorskoj zajednici (što nije nezakonito delovanje), jeste insistiranje na jednoj vrsti otrežnjenja: sistem se raspao, mi smo to nasledili, sad je bolje, za deset godina će biti još bolje, ali to sve moraju građani da plate, jer besplatno zdravstvo nije moguće. Milosavljević je insistirao na prihvatanju realnosti: „Ako već treba da se plati doktoru, neka to bude na blagajni bolnice“, što svakako jeste bolno ali tačno. On je uspeo da u zdravstveni sistem uvede nešto reda, ali je mnogo stvari ostalo nedorečeno. Na primer, privatna i državna lekarska praksa su izjednačene pred zakonom, ali građanin koji odluči da koristi usluge privatne prakse nema ništa od onih sredstava koje izdvaja svakog meseca u vidu obavezne zdravstvene zaštite. Da ne ponavljamo priču o tome da će vas isti mrzovoljni lekar iz bolnice rado, temeljno i poletno pregledati po podne na privatnoj klinici. Milosavljavić je na ovakve primedbe pokušavao da ostane pribran i da argumentaciju predstavi kao utisak: po njemu, lekari na privatnim klinikama su realnost i to samo treba da se evidentira i popiše i da se transparentno vidi ko gde i šta radi. Međutim, ako neko radi na mestu gde mu dolaze pacijenti koji za taj pregled treba da izdvoje pola evra, šta može da ga spreči da tog istog pacijenta ne pošalje kod sebe na kliniku gde je već sam pregled višestruko skuplji? Takođe, ako je „to realnost“, zbog čega onda negde ne postoji spisak klinika i doktora koji na njima rade?

Ovo pitanje (ili argument) jeste važno mesto jer kada je ovog proleća štampa obelodanila na koji način je preminula maloletna pacijentkinja privatne klinike iz Zemuna zbog greške anesteziologa i zbog toga što je u klinici za plastičnu hirurgiju operisana katarakta, ministar, koji tek što je po treći put položio zakletvu na istom mestu u javnoj upravi, nije osetio da bi trebalo da ponese ni deo odgovornosti. „Lekarska greška“ ili „nesavesno postupanje lekara“ predstavljaju nešto sa čime treba da se nose policija, tužilaštvo i sud, ali je prosto fantastična bila hladnoća ministra prema onome što se dogodilo. On je posle tog događaja vrhunski demostrirao sposobnost da se sa svima ostane u dobrim odnosima: njegov „rafting niz srpske medije“ trebalo je još jednom da nam pokaže da su reforme u toku i da zato imaju toliko neprijatelja (neprijatelji su naročito u esnafskim udruženjima kakvo je Srpsko lekarsko društvo). Milosavljević je povodom ovog slučaja priznao da nema pojma koje sve privatne zdravstvene ustanove postoje, jer to i nije njegov posao. Njegov je posao da stvara ambijent u kome će se određeni sistem uspostaviti, ali kada se ovo potegne kao argument, Tomica Milosavljević ima dve vrste odgovora: vi donosite zaključke na osnovu utiska (šta je jedna smrt na toliko operacija, dešava se svuda uostalom) ili nasleđe režima Slobodana Miloševića je toliko strašno da ni za šest godina stvari nisu mogle dalje od početka. Kada je upitan o tome koliko je bilo registrovanih lekarskih grešaka u Srbiji, nezamenjivi ministar nije imao podatke jer ta vrsta statistike je nova u Srbiji i takve stvari još nisu ažurirane. Pri tom, lopta se baca u dvorište instituta „Batut“ koji radi „različite statistike“, pa neka novinar tamo vidi ako želi da se bavi istraživačkim novinarstvom. Ni uvid u potencijalnu statistiku tog tipa ni pregled postojeće sudske prakse neće nas uveriti da je lekar kažnjen zbog toga što je doneo pogrešnu dijagnozu ili što je na pogrešan način izvršio određeni operativni zahvat. Za takav položaj lekara u Srbiji, a Milosavljević je na prvom mestu lekar, zaslužan je i mentalitet jer je lekar doživljen kao vrač, kao čovek koji će dati presudu o tome da li će i u kom obliku život moći da se nastavi. Kada treba da objasni položaj ministra, Milosavljević poteže iz pojasa lekarski revolver, a kada treba da govori o lekarskoj odgovornosti, onda to nije pitanje za Ministarstvo.

STROGOST I PRAVEDNOST: Pored svega što se dešava u srpskim poluraspalim dispanzerima, propalim bolnicama i nikad završenim kliničkim centrima, ministar zna šta je potrebno uvek staviti na prvo mesto: „Mi pre svega moramo da brinemo o bezbednosti pacijenata“ moto je kojim se Milosavljević vodi u javnim nastupima. Bilo da nastrada devojčica, bilo da ljudi dobiju HIV na Institutu za transfuziju, bilo da nešto ne valja u Hitnoj, da se potuku lekari na operaciji deteta u Tiršovoj ili da iznervirani pacijent mlati sestre po KBC-u Zvezdara, Milosavljević je čovek koji ne odstupa i drži svoje mesto čudeći se zbog čega ga pozivaju na odgovornost. Uostalom, kao što je u poslednjim nastupima izjavljivao, nesreće se dešavaju svuda u svetu i to je jednostavno tako, Srbija se po tome ne razlikuje od drugih. Nevolja je u tome što drastični primeri lekarske neodgovornosti, od kojih se manji mogući broj obelodani u medijima, aktivira mnogo veća pitanja, pitanja funkcionisanja čitavog sistema. Tu onda ne pomaže izjava o tome kako je kriv neko drugi.

Da bi se do odgovornih došlo, ministar je ponovo pokrenuo kampanju „Imaš pravo“ u cilju promovisanja ombudsmana u srpskim bolnicama. Namera je da pacijent ima mogućnost da se u samoj bolnici požali na tretman, a onda će „zaštitnik obolelih građana“ da reaguje kod uprave kako bi dovela u red ponašanje svojih kolega. Ove godine je za kampanju prikupljeno više sredstava, postavljeni su i bilbordi. Pre par godina kada je čitava stvar pokrenuta (kao dokaz Milosavljevićevog političkog nerva) nije bilo velikih dometa, ali je za novog ministra bilo važno da u svet politike uđe sa akcijom koja ima šarm koji dobacuje dalje od Nemanjine ulice. Do sada nema podataka o tome koji su učinci takve vrste izlaženja u susret pacijentima. Realnost srpske lekarske prakse, na koju se Milosavljević često poziva, kazuje da ako odem da se žalim na postupanje lekara onda je verovatno za mene bolje da promenim bolnicu. A i kako da dokažem da lekar greši? Valjda ombudsman služi da registruje otvorene napade lekara i drugog bolničkog osoblja na pacijente: prebijanja, šamaranja, saplitanja na hodniku?

Vidimo da je Milosavljević u svim aspektima svog delovanja pokazao čvrstinu dostojnu pravog reformatora. Zaposleni u njegovom ministarstvu kažu da je strog, autoritativan ali pravedan. Na primer, postavljen je samo za predsedavajućeg Nadzornog odbora, koji treba da prati izradu studije o stanju zdravlja nacije u 2006. godini koju je finansijski podržala Svetska banka. Njegovu nenametljivost su primetili autori koji se u uvodu zahvaljuju na pomoći, jer su shvatili višestruku ulogu ministra Milosavljevića.

Mnogo započetih stvari u isto vreme može da unese zbrku u ostvarivanju osnovne ideje. U ovom slučaju dilema je: vlast ili delo. Odluku će doneti nadležni partijski organi.