Tamburica

Načelnik kadrovskog odeljenja Nebeske Panonije očito ima istančan ukus i zna šta je provod. Nije mu bilo dosta što pored sebe ima bači Janiku Balaža, pa je pozvao i čika Savu Vukosavljeva. Neumesno je tugovati za ljudima koji su živeli s pesmom, za pesmu i od pesme. Jednako neumesno bilo bi pominjati nenadoknadiv gubitak, jer tamburaši ne umiru. Oni se samo sele iz pesme u pesmu. Nije bio tamburaš iza koga nisu ostala bar dvojica koju je naučio kako se prebire po žicama. U tome je tajna njihove večnosti.

Valjale su se vojske s istoka na zapad, s juga na sever, i obratno, harale su jektike i kosile kolere, dovoženi su iz bela sveta klaviri, gusle i saksofoni, rađale se i nestajale države, a svirci su nakon svake bure vadili tambure, štimovali ih po starinsku i nastavljali tamo gde ih je belaj prekinuo.

Ako je verovati knjigama starostavnim, žičani trzalački instrument zvan tambura postoji u raznim vidovima već nekoliko hiljada godina. Na Balkan su je, navodno, doneli tek Turci, da bi odande prešla Dunav i Savu i odomaćila se u ravnici, gde jedino i pripada.

Umetnost nije matematika i stoga, poštujući ukuse, ne bi bilo dolično sporiti se oko toga može li sićušna tambura isto što i njene posestrime harfa ili bandura. Ko je makar jednom slušao prave tamburaše, gospodski će poželeti svako dobro onom ko ide na koncert simfonijskog orkestra, a sam će se zaputiti di ga srce vuče.

Čarde uz Dunav, Tisu i Dravu nisu postale to što jesu ni zbog rujna vina, ni zbog rumenih birtašica, već zbog sićanih tamburica. Ma kakvo jelenje pečenje bilo na Jelašu kod Vukovara, tamo se išlo zbog svirke. I u Deronje, Bogojevo, na Zobnaticu… Nije fajront kad kaže šef sale, već kad banda počne da se pakuje. A najlepše svirke su posle fajronta, kada se zaverenički okupe svirači iz nekoliko kafana, kad srce stane da se seća na minule dane, kad se zareda one koje su voleli pokojni čika Steva, pa hromi Joška-bači i tako do bele zore.

Uz tamburu može neobuzdano da se luduje, može pusto da se bećari. Ono pravo je tek kad se uz nju neutešno tuguje. Ravničarska tuga je najtužnija na svetu. Ravničarska patnja bezmernija je od svih mora. Ravničarski čemer gorak je tek uz tijani titraj žica. Tambur, tambur sitna tamburica pogled je na svet. Panonska filozofija stešnjena u distih bećarca ili otegnuti, beznadežni jauk: „Sve je tako pusto, jer nekoga nema iz sokaka moga“.

Kad zatrepere žice tamburice-bisernice, nema tog leda koji se ne otapa. Idući, mesecima, od Požuna do Pešte, pa do Podgajaca, Županje i Morovića, do Silbaša i Beške, pa odande kroz Kać u Žabalj, tamburaši-vandrokaši su, umesto dukata, skupljali žudnje i boli-nepreboli, čardaše i valcere, strasti i zebnje Raca i Šokaca, Madžara, Rusina, Slovaka i Cigana i vaskolikog naroda ravničarskog. Skupljali, isprepletali akorde i stihove i odlazili za svojim nemirom, ostavljajući svuda poneku pesmu, poneku burnu ljubav, ponekog derana kome će tamburica biti preča od ‘leba. Vrludajući od sela do sela i od grada do grada preko mutnih ravničarskih reka, tamburaši su u jecaj sićanih žica slili sve što se nakupilo na dnu ovdašnjih čežnjivih duša, kikot devojčuraka i uzdahe snaša, muku paorsku i breme salašarske samoće. Zato tamburica tako puno znade i ume da leči sve jade. Zna kako uzdišu dvoje „u pridzorje, kad slavuji poje“. Zna kako je bajna lolina dika, i kako je ponoć tiha i kako samo moje zlato spava.

Tamburica vida neizlečive rane i baš nasmrt ranjava. Razgaljuje, podmlađuje, izbezumljuje… Tamburica-sveznalica razabire sve jezike naroda panonskog, ali i tajnoviti govor zvezda. Ovde, gde su „oj, jesenje duge noći, oj“, ona tananim, treperavim glasom nadjačava huk svih vetrova. U njezinu srebrnu zvuku ima i mesečine i prolećnog šuštanja krošnji i zavijanja severca i romora letnjih kiša, ševinog kliktanja i zrikanja cvrčaka, a ponajviše duše. Neutažive, zagonetne, zaguljene, zaljubljene, a nadasve bolne i lomne, krhke poput maslačka.

Tamburaši su poslednji čarobnjaci, poslednji čuvari jednog izumirućeg sveta, vazda pouzdano utočište i uteha.

Op, žica, žica, žica…!