Savremena prošlost, istorijska budućnost

Htela bih da započnem ovo putovanje tako što ću iskoristiti provokativan naziv konferencije o umetnosti nedavno održane na Kosovu, na kojoj sam učestvovala. Naterala me je da razmišljam o brojnim dimenzijama umetnosti, arhitekture, istorije i života uopšte i mislim da može da otkrije mnogo toga o svemu što se dešava u našim gradovima koji su, tokom svoje modernizacije, izbrisali dosta istorije i tradicije.

Odrasla sam u socijalističkoj Prištini i sva moja sećanja iz detinjstva vezana su za nju. Čak i dok sam odrastala i bolje upoznavala grad, neke male, tradicionalne gradske kuće (od kojih je jedna Prirodnjački muzej), i džamije su mi zapadale za oko… Struktura ulica, atmosfera, miris, život, sve je bilo toliko drugačije. Kao da je to bio grad sa dva lica, neki drugi grad koji nisam poznavala. Bilo je jako teško razumeti ga kroz slojeve urbane tkanine. Izabrala sam da studiram arhitekturu, učeći i čitajući o arhitekturi i gradovima širom sveta, ali veoma malo o svom gradu i ostalim gradovima na Kosovu, jer je o njima bilo veoma malo dokumenata. Pripadala sam generaciji koja je bila deo albanskog paralelnog sistema obrazovanja tokom devedesetih (izvan javnih institucija – pojava kuća kao škola na Kosovu) i koja je imala prilično limitirane informacije o lokalnim kontekstima. Uspela sam da tokom leta radim u Jedinici za zaštitu spomenika u Prištini i tako sam otkrila novu Prištinu, zapravo staru. Celokupna slika mog grada počela je da mi se menja.

U godinama koje su sledile, ovo će biti moja glavna preokupacija. Šta je grad bez prošlosti? Šta su stanovnici? Sećanja su uglavnom o mestima i fizički dokazi su ti koji daju moć i istinu sećanjima, čak i kada se svi ne slažu ili im se ne sviđa šta je suština grada i zašto je to tako. U tom smislu, Priština je bila kao razbijeno ogledalo. „Grad se seća kroz svoje zgrade“, kaže Rosi (Rossi), tako da je „očuvanje starih zgrada analogno očuvanju sećanja čovečanstva“. Brisanje tragova prošlosti je gubitak pamćenja i dovodi do krize identiteta, dok se sam grad ne može videti kao knjiga ljudi koji u njemu žive. Ali nije reč samo o Prištini. Modernizam je generalno bio univerzalna platforma koja je odbijala tradiciju i ono što je modernizam proizveo je kriza pamćenja sa kojom se naši gradovi danas suočavaju.

PRIŠTINA: Jedno je bilo sigurno: sve što podseća na prošlost moralo je da ode sa prašinom revolucije jer „oni nisu uvodili novu tradiciju, nego tradiciju novog“. Sve se zasnivalo na univerzalnim normama i standardima i ništa nije bilo povezano sa kontekstom, kao da je ova nova arhitektura sama imala za cilj da razreši krizu kroz koju je društvo prolazilo. Slike reda u društvu koje još nije uređeno, bile su veoma veštačke i apstraktne. Ove ekspresije grada Prištine poprimile su univerzalni karakter, kao i toliko drugih urbanih centara Jugoslavije u to vreme.

Kako bi se dodatno ozakonila destrukcija, a podvlačeći javni interes, pedesetih je razvijen Nacrt novog plana koji je, uz brojne prigovore, usvojen 1953. godine u Beogradu. Plan je doneo nove ideje o „remodeliranju“ – „transformaciji“ starog u moderni centar. Nakon uspostavljanja političkog centra sa trgom „Bratstva i jedinstva“, predložena je izgradnja osovine sever-jug, kao novog i glavnog bulevara pod nazivom Maršal Tito – današnji Majka Tereza. Praćeno projektima stambenih naselja sa prizemljima mešovite namene, zajedno sa potrošnjom i kulturnim znamenitostima i zelenim površinama ispred njih, ovo je bio samo korak napred ka stvaranju okruženja za primanje pridošlica u grad. Ovo će predstavljati još jedan arogantan čin koji napada ne samo pijačni deo, već i veliko stambeno naselje pod nazivom „Lukac“, kao i delove drugih okolnih naselja. Kako bi se omogućila dalja primena plana, moralo je doći do rušenja. Mistika starih uskih ulica očigledno više nije postojala. Glavni bulevar Maršala Tita sa stereotipnim zgradama zauzela je njihovo mesto kao novi centar koji treba da pruži smeštaj za programe prosvećenja i novog stila života društva u gradu.

Osim nostalgije za starim delom grada Prištine, mnogi su stanovnici vrlo brzo postali ponosni na svoj novi bulevar, jer su im ove nove forme zgrada i prostora donele nove događaje. Bulevar je postao pozornica, mesto gde idete da vidite i budete viđeni, posebno u noćima kada je ulica postajala pešačka zona. Razvoj javnog života je od tog momenta preuzeo drugačiju dimenziju, gledajući i sa tačke gledišta polova. Tradicionalno, ženama je mesto bilo u kući i nije postojalo njihovo prisustvo u javnom životu, a ukoliko ga je i bilo, odvijao se u određeno vreme i u drugačijim funkcijama i prostorima nego kod muškaraca. Tako je bilo zbog religije (muslimani) i zato što je u to vreme samo mali broj žena bio obrazovan.

Emancipacija društva kroz ove nove forme arhitekture dovela je u pitanje stavove albanskih porodica kao i njihovu strukturu. Živeti u zajednici, po dve-tri generacije na istom mestu, kako je bilo nekada, nije više moglo da opstane jer je nova stambena tipologija promovisala nešto drugo. Mali stanovi u stambenim blokovima obezbeđivali su prostor uglavnom za porodice jedne generacije (bliska familija) koje su se selile u grad zbog posla ili obrazovanja. Promenila se i tipologija pojedinačnih domova. Od kuća orijentisanih ka unutra okruženih visokim zidovima, kuće su otvorile svoje vidike prema spolja. Drastično brzi razvoj grada u toku četvrt veka ostavio je novom gradu brojne neusklađene i nedovršene urbane celine. U centru grada, plan koji je preoblikovao obe strane velikog bulevara i poprečnih ulica ostavio je neke od starih kuća nepokretnim u okviru novih struktura. Ovo nije urađeno s namerom da se one očuvaju, nego nijedan od ovih projekata nikada nije završen onako kako je planirano, sa svom neophodnom infrastrukturom (parkinzima, igralištima) i javnim površinama između zgrada i iza njih. Nastali su novi heroji/spomenici, slaveći slobodu, slaveći i promovišući bratstvo i jedinstvo.

U svakom slučaju, dok se izgled grada drastično menjao fizički i vizualno, isto tako se menjalo i društvo, fiziološki i duhovno. Spoljašnja arhitektonska revolucija grada od sada se odvija unutra, ka porodičnim revolucijama, gde je borba između tradicije i modernog bila specifična za svaki entitet. Sedamdesete godine bile su zlatno doba bogatstva i razvoja grada. Otvoren je Prištinski univerzitet, a mnoge javne institucije (Univerzitetska biblioteka, Štamparija, Dom za mlade) izgrađene tokom ovog perioda i danas obeležavaju panoramu grada i novo sećanje. Autonomija iz 1974. godine dala je više ovlašćenja lokalnom stanovništvu Kosova, a Generalni urbanistički plan Prištine, izrađen 1975. godine (odobren 1985. godine) pružio je više prostora da se lokalni stručnjaci uključe i donose odluke o sopstvenom gradu. Ali, pored svega toga, neki delovi ovih projekata ostali su nezavršeni, kao što su plato, bazeni i igrališta Sportskog centra za omladinu „Boro i Ramiz“, proširenje fudbalskog stadiona sa drugim sadržajima, izgradnja nove televizijske stanice i povezivanje ovih zgrada sa glavnim javnim bulevarom kroz platforme sa nivoima, ostaju samo na papiru. Sve ovo zbog sve veće inflacije i velike ekonomske krize kroz koju je prolazio ne samo grad, već i cela zemlja.

SKOPLJE: Skoplje je bilo grad koji sam najviše posećivala još od detinjstva. Za nas je ovo bio najbliži grad izvan Kosova, do kog je bilo najlakše i najbrže doći. U veoma teško vreme za mene i druge na Kosovu, on je na tri meseca postao dom – dok sam tamo bila izbeglica. Čula sam mnogo priča o Skoplju i sama sam doživela mnogo njih, ali jedna od njih koja se najviše spominje jeste kako je Skoplje bilo uništeno u velikom zemljotresu iz 1963. godine. „Više od 1000 stanovnika izgubilo je život, dok je oko 4000 teško povređeno. Zemljotres u Skoplju uništio je oko 15.800 domova i za sobom ostavio preko 200.000 beskućnika“ (videti: www.yugotimes.com). Dejvid Bajnder, prvi strani novinar koji je stigao u Skoplje da izveštava o zemljotresu radio je za „Njujork tajms“. Dok je posmatrao Skoplje iz aviona, prokomentarisao je da je grad izgledao kao da je bio bombardovan. Priča o Skoplju je priča sa dve strane medalje. Ona ima tužnu stranu istorije destrukcije, ali je istovremeno grad postao razlog za opštu mobilizaciju za pomoć ponovnoj izgradnji Skoplja. Arhitekte i urbanisti modernističkog pokreta iz celog sveta se udružuju u zajedničkom procesu novog osmišljavanja i vizije za savremeno Skoplje. Poznata je Titova istorijska izjava stanovnicima Skoplja da će njihov grad biti ponovo izgrađen i da će postati „ponos i simbol bratstva i jedinstva, simbol jugoslovenske i svetske solidarnosti“. I pored hladnog rata, ovo je bila godina kada su se istok i zapad ujedinili kako bi pomogli Skoplju, zajedno sa Ujedinjenim nacijama. Generalni urbanistički plan grada pokrenut je 1964. godine i uspostavljena su brojna stručna tela, kao što je Odeljenje za urbanizam i ostali, kako bi usmeravali proces rada. Preporuke koje su međunarodni stručnjaci dali za Generalni plan bile su fokusirane na neke glavne elemente panorame grada, kao što je reka Vardar, za koju je bio predlog da se istakne kao element ujedinjenja, tvrđava na brdu, kao najviša prirodna tačka „koja se ne sme umanjiti visokim zgradama“ i Čaršija (pijaca), koja ne treba da postane turistička muzejska lokacija, već treba da bude integrisana u centar grada.

Osim generalnog urbanističkog plana, fondovi UN podržavali su i specijalističke studije o infrastrukturi, transportu i stanovanju i još tri studije o uslovima za izgradnju, socijalnim i regionalnim. Kao što je poznato, na konkursu za centar grada pobedio je japanski arhitekta Kenzo Tange. Skoplje je praktično bilo tabula raza. I u ovo vreme vanrednog stanja, ali i šanse za novi, moderan grad – stručnjaci nisu videli nikakve „kreativne granice ili budžetska ograničenja“, jer je, pored jugoslovenskih investicija, preko 77 zemalja učestvovalo u izgradnji grada. Arhitektura brutalizma viđena je kao način za stvaranje grada koji je dovoljno snažan da se odupre drugim mogućim prirodnim katastrofama. „Kenzo je razumeo da su ljudi još pod traumom od zemljotresa i žele da vide snagu u svojim novim zgradama, zgrade koje deluju kao da su večne. Zato je stil arhitekture, poznat kao brutalizam, viđen kao pogodan, jer je odisao ovim kvalitetima. Izgradnja grada trajala je 15 godina i do 1980. godine, grad je bio završen“ (www.designonline.au).

Različite delove grada dizajnirale su različite arhitekte, Finci, Meksikanci, Rusi, Japanci itd., ali i lokalne arhitekte, pa je tako Studentski dom i Institut za zemljotresno inženjerstvo i inženjersku seizmologiju dizajnirao Georgi Konstatinovski, Glavnu poštu Skoplja Marko Mušič, Tržni centar „Skoplje“ Živko Popovski, Državni hidrometeorološki institut „Skoplje“ Krsto Todorovski, i još mnogo toga. Brutalistička arhitektura nije bila komunistička arhitektura. Osim u Zagrebu i/ili Beogradu, mogla se naći svuda. Ali, najviše od svih, Skoplje je definitivno moglo da predvodi tu listu i sebe nazove „Brutalističkim gradom“. Ili, kako Muratovski kaže: „Kroz ceo grad je mogao da se oseti i uticaj arhitekata kao što su Alvar Alto i Le Korbizje, jer su neki od njihovih učenika takođe ostavljali svoj beleg po gradu.“ Kada je početkom osamdesetih Tito umro, svetlucavi period YU gradova je takođe počeo da bledi. Kako sam pomenula ranije, politička i ekonomska kriza tokom osamdesetih i uzlet nacionalizma dovešće do sukoba i ratova širom Jugoslavije. Bez ikoga ko bi gurao viziju Skoplja, grad će postati „sam svoja senka“.

PRIŠTINA – SKOPLJE, ISTORIJSKA BUDUĆNOST: U Prištini problem leži u činjenici da su dva grada nestala: stari radi novog (moderna), a novi, još jednom, zarad novog (postmoderna). U posleratnim okolnostima, koje su pratile sve ostale „post“ okolnosti, kao kriza modernizma, kada je u pitanju sadašnji tip grada u svojoj tranzicionoj fazi, teško da bismo mogli da pronađemo adekvatnu gramatiku u oba sloja – fizičkom i socijalnom. Mogla bih da kažem da ono kroz šta Skoplje danas prolazi ima skoro istu panoramu. Jedino je pristup različit.

Nakon 1945. godine, privatna svojina postala je javna i rušenje i destrukciju predvodila je država. Danas smo mi ti – pojedinci i vlada – koji rade i jedno i drugo: mi uništavamo i gradimo istovremeno, na mestu gde javna svojina neprekidno nestaje dok se sve privatizuje. Kriza u ekonomskom sektoru i politički krah bivše Jugoslavije stvorili su okolnosti gde za 20 godina nije uspostavljen nikakav arhitektonski stil. Ali, posleratna situacija na Kosovu dovela je do „preke arhitekture“, proizvedene kao potreba u okviru rekonstrukcije koju sprovodi međunarodna zajednica. Ova je faza ubrzo zamenjena „turbo-arhitekturom“, razvijenom za nas kao konglomerat različitih elemenata i oblika sa materijalima visoke tehnologije, bez ikakve logičke koherentnosti. Delimična rekonstrukcija koju su ljudi preduzimali u stambenim zgradama sa dogradnjama i nadogradnjama počela je da menja izgled stereotipnih zgrada modernističkog vremena, ali ne u pozitivnom smislu. Generalno, posleratni period doveo je do oslobađanja od frustracija, fizičke i emocionalne opresije koja se taložila godinama, što se najviše reflektuje u fizičkoj strukturi koja pretvara grad u otvorenu knjigu o mentalnom stanju kosovskog društva. Ceo grad je pretvoren u jedno gradilište, gde svako i svi grade šta i kako žele: zgrade i kioske, horizontalne i vertikalne dodatke na postojećim strukturama, stubove i gvozdene ograde, boje i materijale koji se opet koriste bez neke logike i bez tačke kohezije sa prošlošću ili okolinom. Nelegalnost i neformalnost procvetale su u gradu i teritoriji kojom upravlja rezolucija UN, bez lokalnih institucija koje bi odlučivale (1999–2002). Grad je još jednom premodelovan, u ime rata, u ime mira, u ime nacije, u ime kulture, u ime privatizacije i globalizacije – u ime statusa!

Sve što je bilo društvena svojina i javna svojina moralo je da prođe proces privatizacije. Sve ovo je dovelo do novog zamaha, gde su privatizovana glavna obeležja grada. Štamparija „Rilindija“, kao najznačajniji primer brutalizma na panorami grada (delo makedonskog arhitekte – Georgija Konstantinovskog) prekrivena je novom fasadom. Eximkos, Bankos, Ekonomska banka dobile su novo lice. Hotel Božur (Iliria i sada Swiss Diamond, nakon privatizacije) udvostručio se u površini, iskorišćavajući i slobodan okolni prostor, promenio je lice i izbrisao mnoga sećanja nas koji smo tamo provodili vreme, pronašli ljubav. Veliki hotel Grand, na kraju glavnog bulevara, najbolji je i/ili najgori primer gde pola postojećeg lica i pola novog lica zgrade žive zajedno, u jednoj zgradi. Glavni bulevar je ponovo transformisan, sa novim materijalima, novim spomenicima, novim socijalnim okruženjem… jer niko ne želi da bude identifikovan sa modernizmom, nečim što nije pripadalo nama, nas ne predstavlja. Svako ko je dolazio na vlast doveo je svoje sopstvene heroje, stil i stavio je svoj pečat, brišući onaj postojeći kao nešto što se ne ceni. Još jednom, ubijajući prošlost, već neko vreme Prištinu gradi svako, kao da njome niko ne upravlja. Priština pripada svima i, u isto vreme, nikome! Gradski arhitekta Redžep Ljuci, koji je želeo da usmerava ovu razvojnu energiju u nekom drugom / boljem smeru, ubijen je 2000. godine i od tada grad postaje poprište samoostvarivanja ambicioznih biznismena i pranja novca.

Gledano kroz istoriju, za različite grupe identiteta i u različita vremena, grad je postajao drugačije mesto. Nije bilo kompromisa. Kao da je svaki pobednik donosio osvetu, instalirajući svoju istoriju preimenovanjem ulica i postavljanjem novih obeležja. „Istorija u krugu od 400 km2“ je fraza koju je albanski novinar koristio da opiše ovaj fenomen, jer su se, za samo 20 godina, imena ulica Prištine menjala tri puta. U članku na ovu temu, Bredsli naglašava da „imena koja nose ulice i javne površine govore sve o tome ko je na vlasti“. Pošto Albanci nisu mogli da povrate svoj izbrisani grad i njegovu dušu, nakon rata stremili su ka jačanju veze sa prošlošću kroz istoriju „kao posed (vlasništvo – svojina) gde se osećamo sigurno“, kako je to definisao Linč. Ne postoji čvrsta logika po kojoj su postavljani spomenici, jer su zauzimali postojeće javne površine kao da samo ispunjavaju praznine. Tri poznate ličnosti albanske istorije u tri različite tačke na glavnom bulevaru obeležiće tri različita događaja. Na Dan albanske zastave, 28. novembar 2000. godine, spomenik komandantu OVK, Zahiru Pajazitiju, postavljen je na glavnoj ulici što je propraćeno velikom svečanošću i manifestacijama. Spomenik je viđen kao znak ratnog krila, kako bi se pokazalo kome je pripala posleratna vlast. Ali, godinu dana kasnije, istog datuma, drugo krilo, poznato kao krilo mirnog otpora, dovelo je Skenderbega, pan-Albanca, u Prištinu – događaj koji je okupio duplo više ljudi u poređenju sa događajem iz prethodne godine. U istoj ulici, koja počinje mačem a završava se puškom, postavljen je spomenik albanskoj humanistkinji, svetski poznatoj kao Majka Tereza, zamenjujući ga fontanom sa statuom dardanske devojčice koja je nekada obeležavala vreme iluminističkog-emancipovanog grada. Skupljena u malom prostoru, pod senkom gustog drveća, ona deluje nekako neprimetno a, postavljena između dva heroja, takođe izgleda kao tačka ravnoteže i odmora u takvoj simboličnoj arteriji, na takvom uskom i malom prostoru. Kasnije će, licem u lice sa Skenderbegom, biti postavljen spomenik prvom predsedniku Kosova, Ibrahimu Rugovi.

Kao da su naša celokupna istorija i kultura pronašle svoje mesto u samo jednoj ulici. Niko ne zna gde i kako jedan trg počinje i/ili se završava. Ipak, uprkos tome, ljudi u Prištini ih zovu „mestima sa velikim imenima, ali sa malo prostora“, jer nijedan od spomenika ne dominira prostorom oko njega i nijedan se ne može primetiti iz veće daljine ili ugla grada. Ova činjenica smešta ove spomenike u drugu kategoriju u prostornom smislu, jer su vidljivi isključivo iz striktnog lokaliteta gde su smešteni i samo iz određenih prilaza. Tako, slogan i naivna percepcija koju građani imaju u vezi sa ovim prostorima izgledaju kao istina, uz dužno poštovanje svim ovim ličnostima naše nacionalne istorije. Ovo je samo jedan primer zvanične linije momenata za nove spomenike u gradu. Dok, paralelno sa tim postoji privatna linija spomenika i memorijala, porodice koje su odale poštovanje svojim rođacima na način na koji su one to htele, sa svojim investiranjem u svoje zemljište. Ne postoji utemeljeni dizajnerski jezik koji utvrđuje materijale, obeležja, boje ili druge karakteristike koje bi mogle da dovedu do informacije kojim periodima pripadaju ovi spomenici. Ko je zaista bio heroj, a ko žrtva, jer zvanični spisak ratnih veterana nije postojao do ove godine. Ono što je isto važno naznačiti je da je većina njih uramljena, a poput ograđene teritorije koja se koristi samo onog dana kada ljudi odu da im odaju počast, a zatim do kraja godine ostaju prazne. Niko nije video ove istorije, mesta, priče, kao nešto što bi moglo da bude deo svakodnevne panorame i života (osim tri-četiri zvanična spomen-obeležja). Socijalistički realizam se vratio i nijedan drugi oblik javne umetnosti i kulture nije zastupljen. Spomenici socijalizma se podižu i/ili ruše i zamenjuju novim. Osnovni problem je to što se javne površine uglavnom posmatraju kao prostor koji treba popuniti, a ne kao nešto što treba proslaviti dok postoji velika potreba za slavljenjem otvorenosti i proširenjem dodatnih javnih površina na nove delove grada, kao nove potencijalne lokacije za druge oblike ekspresije, druge glasove, tumačenja i generacije.

S druge strane, ono što se dešava u Skoplju je veliki politički projekat koji će obeležiti novi glavni grad Makedonije i nacionalni identitet. Savremena prošlost (moderan grad) je nešto što je viđeno kao veštački izgrađeno, nešto što je ignorisalo i/ili zapostavilo izgubljeno sećanje na zemljotres, i sada to mora da plati. Napadnuti sa različitih strana i od različitih entiteta, Makedonci žele da kopaju do antike kao nečega što je, kako oni kažu, „njihova osnova“, da vrate „zaboravljenu i izgubljenu prošlost“. Ali, pitanje je čiju prošlost, čiju istoriju? Grci „ih optužuju za krađu identiteta“, Albanci koji tamo žive za to što nisu predstavljeni kao takvi, Bugari za sličnosti u jeziku, a Srbi za verski identitet. Čak i ako je „prodato“ stanovništvu kao nešto što će regenerisati grad, istovremeno generišući ekonomski razvoj, Skoplje je pretvoreno u tematski park i haos. Postoji dosta građana i stručnjaka koji se protive projektu Skoplje 2014. Dosta je lokalnih arhitekata koji su još živi – i njihove brutalističke zgrade su prekrivene i menjaju lica pred njihovim očima, nemoćni da nešto povodom toga urade. Ovo je orkestrirana politička strategija i narativ, prilaz od vrha prema dnu i, umesto da promoviše i/ili gradi kosmopolitsku sadašnjost, pretvorilo se u istorijsku budućnost Skoplja.

Ne možete stvarati istoriju brišući istoriju, kaže arhitekta Konstatinovski. Čak i ako je to nekad neko uradio, iz bilo kog razloga, mi ne smemo ponavljati iste greške. Mnogi ljudi protestuju i žale se kako bi sav taj novac mogao da ode „na obrazovanje i infrastrukturu, umesto na sve ove fontane i spomenike“. Skoplje je nazvano Evropskim glavnim gradom kiča, postalo je stecište brojnih turista, ali je istovremeno grad koji je izgubljen za sopstvene stanovnike. Srela sam meštane koji kažu da se osećaju izgubljeno u sopstvenom gradu. Čak i moje Skoplje – kog poznajem kao izbeglica, više ne postoji. Danas, pošto nemaju pravo da učestvuju u procesu donošenja odluka o sopstvenom gradu, osim što protestuju, Skopljanci se i ironično smeju celokupnoj ideji, savetujući vas da „ako prođeš kroz centar grada, ne zaustavljaj se na jednom mestu na duže od pet minuta, jer ljudi mogu da pomisle da si statua i da se slikaju sa tobom“. Ali, ova istorijska budućnost Skoplja, sviđala vam se ili ne, može da postane nasleđe i kolektivno sećanje sledećim generacijama. Do tada, Priština će biti sasvim „privatizovana“!!!

Identitet je veoma kompleksan i slojevit društveni i fizički koncept: ne može se videti i ispunjavati samo kroz prizmu monumentalnosti i prošle istorije. Takav pristup mogao bi da dovede do daljih podela, odbijanja, protesta i drugih oblika priznavanja. Zajednička savremena budućnost naših gradova nikada nije priznata kao vrednost, poštovana i čuvana kao nešto što nam služi i iz čega učimo. Modernizam je polomio lanac vremena u gradovima i ako ni zbog čega drugog, zbog toga ga treba čuvati kao fizički dokaz za stvaranje nove istorijske budućnosti za naše savremene gradove.