Novi Sad: Tragedija i posledice
Sabor SPC razrešio dužnosti vladiku kanadskog Georgija i vladiku mileševskog Filareta i izopštio Artemija i igumana manastira Crna Reka Nikolaja Sveti Arhijerejski Sabor poziva na jedinstvo - Gospodinu Artemiju Radosavljeviću, bivšem Episkopu raško-prizrenskom Beograd
Vladika kanadski Georgije je 20. maja razrešen dužnosti na zasedanju Sabora Srpske pravoslavne crkve u Patrijaršiji u Beogradu, rekao je za agenciju Beta izvor iz crkve koji kaže da je episkop Georgije razrešen je nakon glasanja sa 21 glasom za i 16 protiv razrešenja.
Sinod je zatražio da episkop kanadski Georgije i mileševski Flaret budu razrešena dužnosti zbog finansijskih problema u njihovim eparhijama:
U medijskim izveštajima atmosfera na Saboru SPC se opisuje kao mučna. A Saopštenje za javnost Svetog Arhijerejskog Sinoda od 28. aprila 2015. ne govori mnogo o detaljima koje je ustanovila komisija pod rukovodstvom etiskopa Teodosija, već samo pominje brojne pritužbe protiv njega od strane sveštenstva i naroda:
Sveti Arhijerejski Sinod, proučivši izveštaj i zaključke svoje Komisije (pod predsedništvom Njegovog Preosveštenstva Episkopa raško-prizrenskog g. Teodosija i sa članovima: Njegovim Preosveštenstvom Episkopom zapadnoameričkim g. Maksimom, protojerejem-stavroforom dr Veliborom Džomićem (koordinatorom Pravnog saveta Eparhije crnogorsko-primorske), protojerejem-stavroforom Đurom Krošnjarom (parohom pri hramu Svetog Vasilija Ostroškog u Lejk Forestu, Ilinoj, Eparhija novogračaničko-srednjezapadnoamerička) i g. Veroslavom Đurđevićem (knjigovođom iz Hamiltona, Eparhija kanadska) formirane, saglasno Ustavu Srpske Pravoslavne Crkve, radi izvršavanja pregleda materijalno-finansijskog poslovanja u Eparhiji kanadskoj i sagledavanja sveukupnog života Eparhije, i pastirskog rada Njegovog Preosveštenstva Episkopa kanadskog g. Georgija, vezanog za brojne pritužbe protiv njega od strane sveštenstva i naroda, doneo je (20. aprila 2015. godine) odluku kojom je Episkop kanadski g. Georgije sa tim datumom privremeno razrešen dužnosti upravljanja Eparhijom kanadskom do okončanja pokrenutog kanonskog postupka, odnosno do predstojećeg redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora.
U isto vreme, shodno propisima Ustava Srpske Pravoslavne Crkve Sveti Arhijerejski Sinod je umolio Njegovu Svetost Patrijarha srpskog g. Irineja da do konačne odluke Svetog Arhijerejskog Sabora ovim povodom administrira Eparhijom kanadskom, pri čemu će mu ispomagati Preosvećeni Episkop g. Teodosije (član Svetog Arhijerejskog Sinoda) i Preosvećeni Episkop g. Maksim.»
Sveti arhijerejski Sabor SPC ekskomunicirao je bivšeg vladiku raško-prizrenskog Artemija i bivšeg igumana manastira Crna Reka Nikolaja, rečeno je Tanjugu u Patrijaršiji.
Sabor je odluku doneo sinoć, a Artemije i Nikolaj će od sada moći da koriste samo svoja svetovna imena, Marko Radosavljević, odnosno Negoslav Nikolić.
Artemije i Nikolaj su praktično anatemisani, što je prvi slučaj u istoriji srpske crkve. Artemije je izopšten zbog raskola Crkve.
Sabor je u sredu 27. maja pozvao Artemija da se vrati na put mira i jedinstva Crkve, ali je on to odbio.
Iako je Sabor ranijom odlukom o raščinjenju Artemija postavio u red monaha, bivši vladika je odbio da skine manituju i vladičanska znamenja.
( SPC izopštila Artemija i igumana Nikolaja Politika, 29. maja)
Međutim, episkop bački Irinej čiju je deklaraciju potpisao 21 od 37 aktivnih episkopa zatražio je prvog dana Sabora 14. maja da se preispitaju odluke Sinoda o razrešenju dvojice vladika. Naj sajtu Istočnik-istine-com objavljene su reakcije onih iz Eparhije kanadske koji podržavaju vladiku Georgija (Videti: Apologija Vere koja istinujući u ljubavi dela: pismo sveštenicima-zaverenicima, učesnicima „obojene revolucije“ u Eparhiji kanadskoj. )
Na tom sajtu je u tekstu Eparhijski savet sprečio nelegalno preuzimanje sedišta Eparhije kanadske ), vidljiv intenzitet sukoba:
„U petak, 1. maja, zahvaljujući ranije preduzetim merama eparhijske pravne službe, Savet Eparhije kanadske sprečio je nelegalno preuzimanje sedišta Eparhije kanadske u Manastiru Svetog Preobraženja u Miltonu, Ontario.
27. Maj 2015.
SVETI ARHIJEREJSKI SABOR
SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
Br. 82
25. 05. 2015.
u Beogradu
Gospodinu Artemiju Radosavljeviću,
bivšem Episkopu raško-prizrenskom
Beograd
Predmet: poziv na jedinstvo
Uvaženi brate Artemije,
Svesni svespasonosne istine da se raskol ne može oprati ni mučeničkom krvlju, koju ste i sami, ne jedamput, ispovedili;
podstaknuti pashalnim pozivom: Sve oprostimo Vaskrsenjem Hristovim! i
u brizi za sadašnje i buduće jedinstvo naše svete Crkve, Pravoslavne i Svetosavske, kao i za spasenje Vaše i Vaših pristalica,
pozivamo Vas da krenete putem mira i jedinstva sa Crkvom, van koje nikome, dakle ni Vama ni nama, nema spasenja.
Svoj odgovor na ovaj iskreni poziv možete ili saopštiti Svetom Arhijerejskom Saboru Srpske Pravoslavne Crkve usmeno ili ga dostaviti pismeno u roku od tri dana, odnosno pre završetka ovogodišnjeg redovnog zasedanja Sabora.
Pritom osećamo za svoju obavezu da Vas obavestimo da smo voljni, ukoliko zaista krenete putem predloženog mira i jedinstva sa Crkvom, da rešavamo i na zadovoljavajući način rešimo pitanje Vašeg kanonskog statusa u Crkvi, a da će Sveti Arhijerejski Sabor, ukoliko se, ne daj Bože, oglušite o ovaj poziv, biti primoran, Vašom krivicom, da, umesto jedino spasonosnog rešenja, preduzme dalje i konačne kanonske mere.
AEM i Patrijarh srpski
Irinej,
Predsednik Svetog Arhijerejskog Sabora
Srpske Pravoslavne Crkve
( Sveti Arhijerejski Sabor poziva na jedinstvo
SPC, 27. maja)
U četiri sata popodne, na kapiji Manastira pojavila se manja grupa sveštenika Eparhije predvođena Njegovim Preosveštenstvom Episkopom novogračaničko-srednjezapadnoameričkim G. Longinom koji je došao u svojstvu predsednika Episkopskog saveta SPC u Severnoj i Južnoj Americi. U sedište Eparhije na razgovor sa predstavnicima Eparhijskog saveta sa Vladikom Longinom ušao je i protojerej-stavrofor Vasilije Tomić, novopostavljeni arhijerejski zamenik Administratora Eparhije, Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Irineja.
Predstavnici Eparhijskog saveta su, u razgovoru koji je trajao dvadesetak minuta, izneli stav da Savet Eparhije koji je izabran na zasedanju Eparhijske skupštine 2014. godine (sa trogodišnjim mandatom), bez obzira na nedavnu odluku Svetog arhijerejskog sinoda o privremenom razrešenju Episkopa kanadskog G. Georgija, i dalje, shodno odredbama Ustava SPC i Statuta Eparhije, upravlja imovinom Eparhije i vrši sve ostale funkcije koje su predviđene ovim aktima. Takođe je iskazano mišljenje članova Saveta da je najava imenovanja novog Saveta, osim što je nelegalna, bila sasim nepotrebna svega dve nedelje pred zasedanje Svetog arhijerejskog sabora koji će doneti konačnu odluku povodom uvida Komisije Svetog arhijerejskog sinoda o stanju u Eparhiji kanadskoj. Time je, prema mišljenju članova Saveta, bez ikakvog razloga unesen dodatni nemir među vernike i sveštenstvo Eparhije.
Tokom istog dana stav da je pokušaj promene Saveta Eparhije nezakonit preneo je proti Tomiću u pismu i advokat koga su članovi Saveta angažovali.
Ranije u petak, na poziv prote Tomića u svojstvu arhijerejskog zamenika, održan je u prostorijama crkve Sv. Đorđa u Vaterlou sastanak sveštenstva istočnokanadskog namesništva Eparhije, na kojem su, između ostalog, sveštenici obavešteni o imenovanju novog Saveta Eparhije. Kako saznajemo, u sastav ovog nelegalno proglašenog i postavljenog Saveta imenovani su mahom upravnici nekadašnjih raskolničkih crkveno-školskih opština predvođeni g. Milanom Lešićem, predsednikom CŠO u Vaterlou. Sastanku nije prisustvovala trećina sveštenika sa istoka Kanade, a jedan klirik je isteran sa sastanka.
U četvrtak, 30. aprila, članovi legalnog Eparhijskog saveta održali su svoj sastanak povodom odluke Svetog arhijerejskog sinoda i doneli zaključke koji su prosleđeni Svetom arhijerejskom sinodu i Njegovoj Svetosti Patrijarhu srpskom G. Irineju. Na ovaj sastanak pozvan je i prota Vasilije Tomić ali je odbio da prisustvuje…»
Na sajtu Eparhije kanadske pod naslovom Obraćanje sveštenika eparhije kanadske povodom navodne podrške pojedinih cšo episkopu georgiju
AEM I PATRIJARHU SRPSKOM
G. G. I R I N E J U
Patrijaršija
11000 Beograd
Na Vaše bratoljubivo pismo odgovaramo bratoljubivije ukoliko ste spremni da se nađemo na istom, a to je: da nam ispovedanje nepatvorene vere, kakvu su nam od Spasitelja predali bogomudri Oci i Svetitelji, bude vodilja sve do Carstva nebeskog.
U crkvenom raskolu može biti samo neko ko je izneverio pravoverje.
Ne bi danas između nas nikakve provalije bilo da niste nekanonski i neustavno proizveli stanje u kojem se Srpska crkva danas nalazi. A proizveli ste ga da bi ste neometanije srpsko svetosavsko pravoslavlje odenuli u ruho koje mu ne pristoji.
Pokazalo se, po promislu Božjem i u skladu sa učenjem apostola Pavla, da podelom među nama svedočimo da je Crkva samo tamo gde se čuva istinska i neiskvarena vera.
Da biste nas bolje i svestranije shvatili, kad je reč o ispovedanju čiste vere, šaljemo Vam poslanice sa crkvenoduhovnih Sabora održanih u Loznici kod Čačka.
Sadržina Vašeg pisma ne govori da je ono plod Duha Svetoga, nego plod duha ljudskog radi pravdanja pred svetom; da bi se reklo: Eto, mi bratoljubivo hoćemo da pomognemo bivšem episkopu raško-prizrenskom Artemiju a on nas odbija. Umeće narod Božji da prepozna i razluči iskrenost od neiskrenosti, jer pamti sve prethodne događaje.
Ovo nije „oglušivanje o Vaš poziv“ nego svojevrsno svedočenje o pravoverju. Sve dok nepokolebljivo ostajemo u svetootačkoj veri, ništa zajedničko nemamo sa raskolom, gledano, međutim, Vašim očima, Artemije je u „raskolu“. I dok mislite da ste Nas administrativno odvojili od Srpske pravoslavne crkve, znajte da Nas, dogmatski gledano, od Hrista niste odvojili niti možete, a to znači ni od Srpske pravoslavne crkve kakvu nam je osnovao i predao Sveti Sava. Svedočimo Vam da čvrst osećaj imamo da smo bili i, uistinu, ostajemo u pravoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi koju vernici najbolje prepoznaju i prihvataju.
Zahvaljujemo Vam na pismu.
Saborska poslanica sa Crkveno-narodnog molitvenog sabora 2014. u manastiru svetog Nikolaja Mirlikijskog u Loznici.
Molitveno Crkvenonarodni Sabor održan je u Loznici kod Čačka 2013.
+ARTEMIJE,
episkop raško-prizrenski
u izgnanstvu,
U Beogradu 14/27. Maja 2015.
kaže se tim povodom:
Dragi parohijani i vernici naše Eparhije kanadske,
„Čuvajte se da vas ko ne prevari lažući u moje ime…“ Ovaj stih iz Svetog Pisma je Hristovo jasno upozorenje koje je ostavio svojoj Crkvi. Takve stvari su se već događale u istoriji i nije čudno što ovih dana imamo jasnu sliku ovog iskušenja u svojim životima. Dakle, treba da budemo oprezni i razboriti. Molimo se Bogu da nam podari snagu i dobro rasuđivanje, kako bi ostali u istini. Crkva je čuvar istine i mi vam se kao njeni sveštenici obraćamo sa upozorenjem, ali i uputstvom da vas niko u ovom smutnom vremenu ne prevari.
Nedavno se pojavio veb sajt koji su njegovi tvorci nazvali „Istočnik istine“. Prema iskustvu psihologije, laž se uvek naslanja na istinu i kune se istinom. Time, u stvari, laž sama sebe negira kao istinu i pokazuje svoju očajnu težnju da je zameni. Naime, na tom veb sajtu mogu se pročitati razna pisma koja su navodno izrazi podrške bivšem episkopu kanadskom Georgiju. Ta pisma su uglavnom kreirana od istog izvora, a taj izvor čine nekolicina pristalica episkopa Georgija (đakon Stefan Ikonomovski, sekretar Davor Miličević, blagajnik Neđo Petković). Ovo se može prepoznati po istom obrascu pisama koje navodno pišu i potpisuju različiti ljudi. Imamo saznanja i dokaze da su pojedine upravnike zvali po nekoliko puta i vršili pritisak da pošalju svoju podršku suspendovanom od Sv.Arh Sinoda, episkopu Georgiju. Takođe su im slana već sastavljena pisma koja je samo trebao neko potpisati. Moguće je da u nekim parohijama postoje pojedinci koji podržavaju episkopa Georgija, ali oni nemaju pravo da svoje lično mišljenje nameću mnogima i pozivaju se na njih. Tako se i desilo da na ovom veb sajtu objavljuju svoja lažna pisma i pripisuju ih celim crkveno-školskim opštinama i njihovim Upravnim odborima (kao Hamilton, River). Uočljivo je da su sva pisma slična, što ukazuje da ih je sastavio verovatno samo jedan čovek. Sa druge strane, mi sveštenici, koji jedini imamo pravu sliku o stanju u svojim parohijama, znamo da ni u jednoj od njih nema toliko vernika koji podržavaju episkopa Georgija. Situacija je upravo suprotna. Već godinama vernici trpe teror i nepravdu od episkopa Georgija. Zatvarao im je crkve, terao na sudove, a sada im je zatvorio i jedini srpski manastir u Kanadi. Srpske svatove su bahati čuvari vratili sa manastirske kapije. Mnogi vernici čiji su pokojnici sahranjeni na manastirskom groblju, sprečeni su u svojoj nameri da posete grobove svojih najmilijih i zapale sveću za njihovu dušu. Ovakvu istinu oni na njihovom veb sajtu „Istočnik istine“ ne pokazuju. Oni laž obrću u istinu, i tako podlo obmanjuju javnost.
Apelujemo na vernike Eparhije kanadske da čuvaju svoj mir i razboritost. Mi sveštenici sa svojim vernicima imamo puno poverenje u Sveti arhijerejski sinod, Sveti arhijerejski sabor čije zasedanje je u toku i Njegovu Svetost Patrijarha srpskog G.G. Irineja koji je administrator Eparhije kanadske. Naša je obaveza da čuvamo red u svojoj svetoj Crkvi i opstanemo u njenoj istini. Ona je opstala u iskušenjima svih vekova, pa će tako opstati i prebroditi ovo smutno vreme. Upravo zbog toga što je teško, pozvani smo da budemo čvrsti u svojoj veri i održimo se u duhu sabornosti, jedinstva i sloge.
Politika je 13. maja pod naslovom Filaret i Georgije dele Sabor SPC izveštavala da je sudbina dvojice episkopa, mileševskog Filareta i kanadskog Georgija, koji su privremeno razrešeni upravljanja svojim eparhijama postala jedna od glavnih tema zasedanja Svetog arhijerejskog Sabora, pošto je odluka Svetog arhijerejskog Sinoda da privremeno razreši dvojicu episkopa podelila crkvene arhijereje i usijala atmosferu pred zasedanje najvišeg crkvenog tela da se mnogi episkopi pitaju zašto su ova dva episkopa razrešena uoči sednice Sabora i zašto se nije sačekalo da počne zasedanje, gde se inače odlučuje o sudbini episkopa. Po izveštaju «Politike», vladiki Filaretu je poslata komisija, koja je sačinila izveštaj na osnovu izjave sveštenika, a on potom nije video za šta je stvarno optužen, a to se dogodilo i u slučaju vladike Georgija.
S druge strane, Sinod je u svojim saopštenjima u vezi sa odlukama koje je doneo o dvojici vladika naveo da protiv njih postoje brojne pritužbe sveštenstva i naroda, zbog čega su i formirane komisije da ispitaju situaciju na terenu. I oni se pozivaju na crkvene kanone, navodeći, kako je rekao episkop raško-prizrenski Teodosije, da je komisija samo prikupljala materijal i sastavljala izveštaj za Sabor.
Saopštenje za javnost Eparhije mileševske od 15. marta 2015. govori o primopredaji dužnosti u Eparhiji Mileševskoj:
Juče, 14. marta 2015. godine izvršena je odluka Svetog Arhijerejskog Sinoda od 12. marta t. g. o primopredaji Eparhije mileševske između dosadašnjeg episkopa g. Filareta i privremenog administratora ove eparhije Njegovog Preosveštenstva g. Joanikija, Episkopa budimljansko-nikšićkog. Primopredaja je obavljena u Vladičanskom dvoru u Prijepolju, a u prisustvu Sinodalne Komisije u sastavu: episkop Hrizostom, zvorničko-tuzlanski; episkop Teodosije, raško-prizrenski; protojerej-stavrofor Velibor Džomić; jerej Miroslav Čolaković i protođakon Slavoljub Milošević.
Ispred Eparhijskog Crkvenog suda Eparhije mileševske primopredaji je prisustvovao protojerej-stavrofor Dušan Janković.
Vezano za ovu primopredaju obaveštavamo javnost da je:
1) Sveti Arhijerejski Sinod svojom odlukom od 10. marta 2015. godine Episkopa mileševskog g. Filareta razrješio dužnosti Eparhijskog arhijereja i protiv njega pokrenuo kanonski postupak.
2) Istom odlukom Sveti Arhijerejski Sinod je odredio Episkopa budimljansko-nikšićkog g. Joanikija za privremenog administratora Mileševske eparhije.
3) 12. marta 2015. godine Sveti Arhijerejski Sinod saopštio je svoje odluke od 10. marta 2015. godine Njihovim Preosveštenstvima g. Filaretu i g. Joanikiju i odredio datum i mesto primopredaje!
Treba istaći da je primopredaja protekla u duhu crkvenosti na čemu smo zahvalni kako članovima Sinodalne komisije, tako isto i preosvećenom episkopu Filaretu.
utorak, 03 jun 2014.
Blagočestivi narode Božji, toliko mnoštvo na ovom veličanstvenom molitvenom saboru koji se pretvorio u more naroda, niko nije na silu doveo. Sabrali su vas sveti oci i učitelji Crkve, koje danas, u Nedelju svetih otaca, praznujemo. Njihovim zastupništvom sabrani u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, na ovom sveštenom, Crkveno-narodnom molitvenom saboru u manastiru svetog Nikolaja Mirlikijskog čudotvorca, u Loznici kod Čačka, nastavljamo tradiciju crkveno-narodnog molitvenog i bogomoljačkog saborovanja, kako bismo potvrdili doslednost u svemu onome što smo na prošlogodišnjem Crkveno-narodnom molitvenom saboru ovde, u Loznici, ustanovili. Na ovo delo odvažili smo se budući odlučni u nameri i nastojanju da ostanemo na putu svetih otaca i svetoga Save Srpskog, radi očuvanja vere pravoslavne i Srpske pravoslavne crkve, onakve kakvu su nam naši oci osnovali i predali. Baš u Nedelju svetih otaca, tj. danas, slediti njihovim stazama nije slučajnost, nego je svesno istrajavanje u našim glavnim smernicama, saglasnim sa današnjim praznovanjem.
Ovaj svetli praznik Bogonosnih otaca praznuje i zvanična Srpska pravoslavna crkva, među njima i Patrijarh i episkopi ekumenisti i novotarci; ustima ih praznuju a delima, prkoseći im odriču se njihove vere i predanja. Danas se, takođe, navršava četvrta godina od progonstva sveštenomonaha, monaha i monahinja, od strane Patrijarha i Sinoda Srpske pravoslavne crkve, sa prostora naše Eparhije raško-prizrenske. Pune četiri godine, dakle, ta Eparhija prebiva u progonstvu, tj. egzilu. Zbog svega navedenog sastavili smo i objavljujemo:
SABORSKU POSLANICU
Svetila i učitelji vaseljene, sveti oci, sabrani na Šestom vaseljenskom saboru koje, između ostalih, takođe danas praznujemo, naučiše nas ovome: Kad se započinje bilo govor, bilo djelo, najbolji je red, po rečima bogoslova, od Boga započeti i s Bogom završiti1. Zato smo i mi započeli ovo ispovedanje blagočašća, tj. vere pravoslavne, u ime Svete, Jedinosuštne, Životvorne i Nerazdeljive Trojice – Oca i Sina i Svetoga Duha. Takvom početku uči nas, takođe, i bogomudri otac i blagovesnik istinite pravoslavne vere, prepodobni Justin Ćelijski, koji kaže: U Svemu što je crkveno učestvuje sav Bogočovek, a kroz Njega i Njime i sva Sveta Trojica. Stoga sveti oci neumorno blagoveste: u Crkvi sve biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Ko god i što god je van toga – van Bogočoveka je, van Svete Trojice je, van Crkve je2.
Sveti Sava je pre mnogo vekova rekao, a mi za njim ponavljamo: Braćo i prijatelji i oci i čeda bogozvana, priklonite bogoljubiva srca vaša da čujete božanske dogmate. I čuvši ove svete reči stavite ih, braćo, u srca vaša i u savesti duša i pred oči uma, i razumite ih3.
Sledujući primeru svetih otaca, sledujemo i njihovim rečima, te budući saglasni sa njima, sabornim glasom ponavljamo: Kad mi danas ispovjedamo blagočastije, i Crkva, u kojoj je Hristos temelj, svakim danom raste i napreduje… započinjući sada sveti govor, Božjom blagodaću ustanovljujemo, da se ima čuvati čista od svake novštine i nepovrijeđena vjera, koju su nam predali sveti oci i sluge Slova, bogoizabrani apostoli; zatim veroispovjedanje tri stotine i osamnaest svetih i blaženih otaca, koji se sakupiše u Nikeji… jasno naučiše vjerne, da jednakim poštovanjem poštuju Oca i Sina i Duha Svetoga…4
Tokom dva milenijuma postojanja Crkve Hristove mnoge bure i talasi na moru njenog istorijskog trajanja pretili su da je potope – Nju koju nazivamo Barkom spasenja, čiji je Krmanoš sam Hristos Bogočovek. U skladu sa predanjem svetih apostola i svetih otaca, položivši svu svoju nadu i pouzdanje na Hrista i na Njegove božanske reči utehe, upućene svetim apostolima, kad behu u strahu vitlani burom na moru: Ne bojte se; ja sam, ne plašite se (Mt 14, 27), postavljamo početak ovom našem sabornom delu ispovedanja vere pravoslavne i borbe za njeno očuvanje. Uzdajući se tako u Hrista kao Temelja, mi smelo sa svetim ocima svetog Trećeg vaseljenskog sabora ponavljamo: Ovaj sveti Sabor učinio je svojim predsednikom i svojom glavom samoga Hrista5.
Od našeg duhovnog oca i osnivača Srpske pravoslavne crkve, svetoga Save, kao i od ostalih svetih otaca, naučeni smo da se bez obzira na istorijske okolnosti, na iskušenja i nevolje, pre svega i iznad svega držimo prave vere, one vere koju je sam Bogočovek Hristos ustanovio, koju su proroci najavili, apostoli propovedali a sveti oci primili i nama u nasleđe ostavili. Crkva Hristova, kao naša duhovna mati, koja nas rađa za život večni, utemeljena je i izgrađena na toj i takvoj veri, zato i mi njena duhovna deca, kao čeda verna svojoj duhovnoj majci, drugog temelja osim prave vere Hristove nemamo i ne prihvatamo. Na taj način sledujemo uputstvu i pouci otaca svetog Sedmog vaseljenskog sabora, koji rekoše: Neka nas isprave učenja blagoglagoljivih Otaca. Crpeći iz njih, mi smo se napili istine; sledujući njima, mi smo prognali laž… Oci propovedaju, a mi ostajemo poslušna čeda i hvalimo se pred licem matere Predanjem Vaseljenske Crkve6. Naša vera je vera apostolska, vera svetog Simvola vere, vera svetih Sedmorih vaseljenskih sabora, na kojima su sveti oci Crkve, Duhom Svetim sabirani i rukovođeni pravilno ispitali i utvrdili svete dogmate i svete kanone, čuvajući ih kao bogootkrivenu istinu od bilo kakve primese mudrovanja po ljudskom razumu, jer Dogmati su večne bogočovečanske svetinje7. Takvu nepromenjenu i celosnu veru apostolsku i veru otačku i mi ispovedamo i nastojimo da u njoj živimo i da nju kao bogopredanu sačuvamo. Čuvajući veru pravoslavnu, čuvamo sebe.
Bogočovek Hristos je za Sebe rekao Ja sam put i istina i život (Jn 14, 6). Hodanje tim Putem i tom Istinom u Život večni jeste življenje u veri Hristovoj, veri pravoslavnoj koju moramo da sačuvamo. Drugog puta ka spasenju nema. Zato je potrebno stražiti i bdeti da ne bismo sa tog puta zalutali, da ne bismo bili zavedeni. Iz tog razloga Gospod u svetom Jevanđelju poručuje: A što vam kažem, svima kažem: stražite (Mk. 13, 37).
Na budnost i straženje očinski nas upućuju i reči svetog i bogonosnog oca našeg Save Srpskog, koji nas upozorava kad veli: Mnogu jeres u razna vremena i razdoblja đavo izmisli i mnogi kukolj zloverja kroz sluge njegove jeresenačelnike poseja u vaseljeni radi kvarenja i smućivanja prave vere, koje mi proklinjemo, i s njima one koji izmisliše zle dogmate, i gnušamo se svake nečastive jeresi.8 Ovim očinskim rečima poučeni, svedoci smo da se i danas suočavamo sa takvom opasnošću koja u vidu svakojakih jeresi, ekumenizma, reformatorstva i otvorenog progona pravovernih narušava spasonosni mir i jedinstvo vere u duhovnoj gradini svetoga Save, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i uopšte, u Crkvi širom Vaseljene. Mi, pak, naoružani istinom i silom svete vere pravoslavne smelo i smerno stojimo u njoj i spremno ustajemo u odbranu iste, rukovođeni poukom i primerom svetih otaca, koji su u sličnim vremenima govorili i pisali: Kako, dakle, da se ćuti kada je vera napadnuta i kada su toliki zabludeli! Nećemo li se pojaviti na Hristovome sudu? Nećemo li odgovarati za tako bezrazložno ćutanje?9 Takvom revnošću i takvim rečima je, u svoje vreme, veru branio neustrašivi stub pravoslavlja i otac Crkve, sveti Kirilo Aleksandrijski.
Ostajući na liniji takvog otačkog revnovanja i predanja radujemo se ponovljenom izlasku iz štampe knjige dogmatskog sadržaja, koju je priredio episkop Artemije pod nazivom Odbrana pravoslavnog ispovedanja vere od krivoverja episkopa prof. dr Ignjatija Midića. Sa gnušanjem odbacujemo sve jeresi i novačenja pobrojana u toj knjizi, a u celosti prihvatamo sve svetootačke navode, bogonadahnute reči i božansku nauku pravoslavnog ispovedanja, što su nasuprot jeresi izložene u pomenutoj knjizi. Sadržaj knjige nas navodi na žalosnu konstataciju da se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, osobito u crkveno-obrazovnim ustanovama, ne ide putem koji su nam sveti oci ostavili. U ovim ustanovama ne samo da se vera pravoslavna ne čuva od štetnog uticaja i svetskog, ljudskog umovanja, već se čini suprotno. Nasuprot takvom postupanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, naše bogoslužbeno predanje nas opominje i uči: Božansko je, neprikosnoveno je, neizmenljivo je sveto pravilo Crkve: Ne treba ništa ni dodavati, ni oduzimati Svetom Predanju pravoslavne vere naše.10 O tome rasudivši, sveti Tarasije Carigradski, kao predsedavajući na svetom Sedmom vaseljenskom saboru dodaje: Što se tiče dogmata to, pogrešiti u malom ili u velikom, svejedno je; jer se i u jednom i u drugom slučaju narušava zakon Božji.11
Na žalost, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je ovakvo predanje pogaženo, te se umesto pravoslavne vere i svetootačke istine propoveda i uči neka nova vera, koja je porod ljudskog izuma, sholasticizma i „akademske preučenosti“. Takvo nepravoslavno bogoslovstvovanje kao krajnji cilj ima pripravljanje puta ekumenističkim, unijatskim stremljenjima jerarhije Srpske pravoslavne crkve. Od takvih stremljenja, štetnih za Crkvu pravoslavnu, jerarhija Srpske pravoslavne crkve ne odustaje, iako je mnogo puta do sada opominjana i upozoravana, kako od strane pravovernih pastira, tako i od strane vernog naroda. Prkosno krupnim koracima ide u sve veće dubine ekumenističke jeresi i globalističke servilnosti. Takvim njenim postupanjem najgrublje se narušava suštinsko jedinstvo u ispovedanju pravoslavne vere u Crkvi Hristovoj. A suštinsko jedinstvo se rađa iz svetootačke sabornosti i predstavlja temelj crkvenog jedinstva isključivo radi očuvanja pravoverja i spasenja duša.
Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, tj. svi njeni episkopi su pre šest godina, zalaganjem i trudom episkopa Artemija, koji je ispoštovao regularnu proceduru, bili upoznati sa jeresima i nedopustivim novačenjima u krilu Srpske pravoslavne crkve. Pre svih, od strane profesora dogmatike na Bogoslovskom fakultetu Srpske pravoslavne crkve, episkopa braničevskog dr Ignjatija Midića, kako napred pomenusmo, ali i od mnogih drugih klirika i profesora u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Suočeni sa ovakvim stanjem u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pokrenuti istinskom hrišćanskom ljubavlju i zalaganjem za očuvanje jedinstva vere i jedinstva Crkve, sve koji se povode ljudskom umovanju po pitanju svetih dogmata, ovom prilikom podsećamo na devetnaesto pravilo svetog Šestog vaseljenskog sabora koje zapoveda: …da predstojnici crkava svaki dan, a osobito u dane Gospodnje, poučavaju sav klir i narod rečima blagočastija, izabirajući iz božanstvenoga pisma misli i rasuđivanja o istini, i držeći se u tome ustanovljenih već granica i predanja bogonosnih otaca. Čak i kad iskrsne kakav spor o nekom mjestu u Svetom pismu, neka nikako drukčije to mesto ne tumače, nego kako su ga izložili u svojim spisima svetila crkve i učitelji, i sa tim spisima neka budu zadovoljni, a ne da sastavljaju svoje reči, da ne bi, budući možda neiskusni u tome, prenebregli ono što treba da se čuva.12 Dakle, kanoni nas jasno poučavaju i upućuju da po pitanju veroispovedanja u svemu i u potpunosti sledimo svete oce i njihovo predanje, a ne da izmišljamo neko svoje predanje, niti da sastavljamo neku svoju nauku, koja nije u skladu sa jevanđelskim, apostolskim i svetootačkim bogoslovljem.
S obzirom da od pomenutog Arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 2008. godine, pa sve do danas, ni jedan episkop osim episkopa Artemija, nije stao u odbranu ispovedanja vere pravoslavne od novopropovedanih dogmatskih zastranjivanja, postaje jasno da svi oni snose neposrednu odgovornost za takvu nebrigu zbog napred navedenog urušavanja i gaženja pravoslavnog ispovedanja vere. Iako su, kao episkopi obavezni, u skladu sa položenom episkopskom zakletvom da straže nad svojom pastvom i da čuvaju jedinstvo ispovedanja vere pravoslavne, oni to ne čine. Šest je godina proteklo, kako već istakosmo, od dana kada su episkopi upoznati sa jeresima propovedanim unutar Srpske pravoslavne crkve, proteklo je i tri meseca od objavljivanja već dva izdanja pomenute knjige episkopa Artemija o tim jeresima, a srpski episkopi i dalje ćute uporno istrajavajući u ravnodušnom stavu naspram izdaje i kvarenja vere pravoslavne.
Svojim ćutanjem srpski episkopi se pridružuju necrkvenim i nepravoslavnim postupcima patrijarha Irineja, tj. zajedničkim molitvama sa jereticima, uglavnom papistima-rimokatolicima; njegovom učestvovanju u jevrejskoj službi paljenjem sveća u sinagogi; njegovoj izjavi o tome da su sve vere dobre; njegovoj čestitki rimskom papi Franji, u kojoj ističe da ga je Duh Sveti postavio na tron rimskih episkopa; njegovoj zaslepljenosti u tome da ne odustane od tog ekumenističkog nepravoslavnog usmerenja i bedne servilnosti globalistčkoj doktrini. Osobitu sablazan među pravoslavnim vernicima izazvalo je i drsko uvođenje mirjana, čak i žena, u sveti oltar, od strane episkopa novotarca, Grigorija zahumsko-hercegovačkog, koji sebe naziva biskupom. Na sve to srpski episkopi i dalje ćute, i ćutanjem nastavljaju sa izdajom vere.
Smelo i otvoreno u odbranu te vere stao je samo jedan episkop Srpske pravoslavne crkve, koga napred pomenusmo, a to je episkop Artemije. I kako je on zbog takve revnosti „nagrađen“? „Nagrađen“ je izgonom iz poverene mu, odozgo, Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske; progonom; medijskim linčom; iskonstruisanim optužnicama i raznovrsnim i svakojakim poniženjima. Sve to pomenuto ovde, ostavljamo na savest svim učesnicima Svetog arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne Crkve, istorije radi. Svaki od njih ponaosob odgovoran je koliko i ceo Sabor zbog tolikih kanonskih i dogmatskih zastranjivanja. Uprkos tome, nas pravoverne i strahom Božjim prožete, duhovno krepe i jačaju reči svetog oca Justina Ćelijskog koji, pišući o istinskoj sabornosti u Crkvi, veli: Istina bogočovečanske, evanđelske vere nije u broju, već u sili i Duhu Svetome. Jačinu i istinitost vere proverava brojem papizam, a pravoslavlje nikad i doveka.13 Dokle god smo verni predanju svetih otaca, dotle ćemo hoditi njihovim putem. Zajedno sa njima brojniji smo i jači. Na taj pravac nas u novije vreme usmerava i prepodobni otac Justin Ćelijski upozoravajući jerarhiju Srpske pravoslavne crkve, rečima: Ako naša Pomesna crkva želi da ostane pravoslavna i da ide napred, ona to može jedino ako korak koji hoće da učini napred učini saborno: sa svima apostolima, sa svima mučenicima, sa svima ispovednicima, svima svetim ocima.14 Takvu sabornost mi danas ovde propovedamo kao nasuštnu i spasonosnu. Zato je naš prevashodni zadatak da čvrsto stojimo na putu svetih apostola, svetih otaca, svetih mučenika i svih svetih. Držeći se vere koju su oni držali, mi imamo nerazrušivo i nesumnjivo jedinstvo sa njima. Isti crkveni otac je zapisao: Sveti Oci naši su stražari Vaseljenske Crkve; oni neprestano straže nad mislenim bedemima njenim…15 Stražeći nad mislenim bedemima Crkve, a to su sveti dogmati i kanoni vere naše, mi se pribrojavamo svetootačkim redovima. Imajući njih za saborce u ovoj duhovnoj borbi vojujuće Crkve na zemlji, treba da udaljimo od sebe svaki strah, svaku kolebljivost, jer svi koji za prijatelje i zajedničare imaju ugodnike Božje, za svog saveznika imaju samoga Boga. Dokle god prebivamo u jedinstvu vere i pobožnosti sa njima, nema razloga za malodušnost, jer za svog pomoćnika imamo samog Načalnika i Savršitelja spasenja našeg, Hrista Bogočoveka, divnoga u svetima svojim (Ps. 67, 36). Tako verujemo, tako ispovedamo, jer nas tako Crkva, kao naša brižna duhovna mati molitvenim glasom uči pesmom: Postarajmo se pobožno provoditi život, da postanemo zajedničari svetih Otaca, u kojima je bogatstvo pravoslavnog učenja.16
Takvom verom prožeti, te pokrenuti jevanđelskom odgovornošću za nju i Crkvu pravoslavnu, užasavamo se nad strašnim prizorom koji se pre pedeset godina dogodio u najsvetijem gradu Jerusalimu, kada se u crkvi Svetog groba Gospodnjeg patrijarh carigradski Atinagora susreo sa rimskim papom Pavlom VI, da bi godinu dana kasnije međusobno „skinuli anateme“. Čin skidanja anateme, od strane carigradskog patrijarha, bez prevazilaženja uzroka iste, (a uzrok je rimokatolička jeres) predstavlja negaciju svih Sedmorih vaseljenskih sabora i celokupnog dogmatskog predanja Crkve pravoslavne. Takvim susretom u Jerusalimu započet je takozvani „dijalog ljubavi“ a rimokatolička verska zajednica je nazvana „sestrinskom crkvom“. Užas ovakvog prizora dodatno uvećava vest o tome da je pedesetogodišnji jubilej tog nesrećnog i jalovog događaja, ove godine bio obeležen u Jerusalimu suretom između carigradskog patrijarha Vartolomeja i rimskog pape Franje 25. juna. Svaki pravoslavni hrišćanin se s pravom pita kakav je dosadašnji plod takvih susreta i svih jalovih teoloških dijaloga kao i mnoštva potpisanih nepravoslavnih deklaracija tokom proteklih pedest godina? Plodovi su gorki i očigledni: rimokatolici se nisu odrekli ni jedne svoje jeretičke zablude, a mnoštvo pravoslavnih je duboko sablažnjeno i potreseno licemernim „dijalogom ljubavi“ i, sa njim povezanim, zajedničkim ekumenističkim molitvama pravoslavnih episkopa sa jereticima. Svetom Marku Efeskom bilo je dovoljno godinu dana rasprave sa latinima da shvati njihovu neiskrenost i nespremnost na pokajanje i prihvatanje pravoslavnog učenja, zato je o tome ovako pisao: Mnogo je bilo izgubljenog vremena17, dodavši, između istine i laži ne može da se nađe ništa srednje18. Nikada se čoveče, ono što se odnosi na Crkvu, ne rešava kompromisom…19 Očigledno je da episkopima ekumenistima ni pedest proteklih godina nije dovoljno da se urazume i shvate pomenute reči svetog Marka Efeskoga, kao i nepobitnu činjenicu o tome da dosadašnji besplodni „dijalog ljubavi“ nije doneo ništa dobro. Naprotiv, porodio je savremenu ekumenistčku jeres i sveopštu sablazan u Crkvi.
Postupci episkopa ekumenista i njihov „dijalog ljubavi“ rađaju mnoge nedoumice, od kojih je i ova: Otkuda ekumenistima i zašto tolika ljubav prema jereticima, radi koje demonstriraju okrutnu mržnju prema antiekumenistima i ispravnima u veri?!
Imajući u vidu takvu nastrojenost ekumenista, ovom prilikom izražavamo, takođe, zabrinutost zbog najave Svepravoslavnog sabora koji bi trebalo da se održi 2016. godine. Šta nas, uglavnom, duboko zabrinjava? Način pripremanja tog Sabora; crkveni velikodostojnici koji ga pripremaju, među kojima su uglavnom osvedočeni ekumenisti i reformatori; veštački nametnute teme tog Sabora, kao i ostalo što će eventulano taj događaj pratiti. Sve to uliva opravdanu bojazan da takvo saborovanje neće biti u Duhu Svetome, u duhu svetih apostola i svetih otaca. Jer, kako kaže sveti Jovan Zlatousti: Čemu početak nije dobar i ostalo je za odbacivanje. I zaista, ono što je u samom začetku loše, ne može imati ni dobar kraj. U tom duhu sveti vladika Nikolaj Žički kaže: Ko je od početka pošao krivim putem, mora se vratiti nazad i uhvatiti pravilan početak, tj. koračati nogom pravim putem. Na ovo nas upozoravaju i proročke reči mnogih savremenih otaca, osvedočenih svojom pobožnoću i svetim životom. Posebno ističemo reči oca Justina Ćelijskog koje je uputio kao ozbiljno upozorenje ondašnjoj jerarhiji Srpske pravoslavne crkve, a koje ostaju savremene, sveže i opravdane i u našem vremenu: Svestan … stanja u savremenoj Crkvi Pravoslavnoj i uopšte stanja u svetu… savest mi nalaže da se ponovo obratim molbom i sinovskim vapajem Svetom Arhijerejskom Saboru mučeničke Srpske Crkve: da se naša Srpska Crkva uzdrži od učešća u pripremama za nazovi „Vaseljenski“ sabor, i pogotovu od učešća na njemu. Jer ako do takvog Sabora – ne daj Bože! – dođe, od njega se može očekivati jedno: raskoli i jeresi i pogibija bezbrojnih duša. A gledano iz apostolsko-svetootačkog istorijskog iskustva Crkve, takav Sabor će umesto lečenja već postojećih stvoriti nove rane na telu Crkve i stvoriti joj nove probleme i nedaće.20
Umesto jevanđelski celishodne i nasuštno potrebne osude sinkretističkog ekumenizma, kao duhovne pošasti i jeresi kakve do sada nije bilo pod kapom nebeskom, za taj, takozvani Svepravoslavni sabor spremaju se teme i kanonska pitanja koja ne predstavljaju suštinski problem Crkve pravoslavne, već sredstvo ostvarenja ličnih ambicija nekih crkvenih poglavara. A znamo koliko ambicija, kao lik i podobije gordosti i individualizma, razjeda i nanosi štetu Crkvi. Ekumenistička jeres se, pak, među temama tog Svepravoslavnog sabora predstavlja, avaj, u pohvalnom smislu, tj. – kao neophodni dijalog sa inoslavnima u misionarske svrhe, iako je svakoj pravoslavnoj savesti jasno da je savremeni ekumenizam, kao jeres, u potpunosti lišen istinski pravoslavnog, a time i misionarskog sadržaja. Osnovna težnja današnjeg ekumenizma svodi se na to da sve nazovi „crkve“ izjednači i predstvi kao grane preko kojih se podjednako postiže spasenje, što predstavlja direktan atak na Simvol vere iz kojeg znamo za Jednu Crkvu i Jednu Njenu Glavu – Hrista, Koji nije glava „mnogih tela“ kao ni „crkava“. Pravoverni narod i sva pravoslavna vaseljena, s toga, žeravično iščekuje sabornu osudu ove jeresi od strane pravoslavnih pastira, kako bi u Crkvi zavladao mir i poredak, toliko potreban, a toliko narušavan jeresima i novačenjima u veri i predanju. Na tu potrebu, jerarhiju Srpske pravoslavne crkve upozoravamo i mi, skupa sa ocem Justinom koji je u vezi sa tim pre više od trideset godina pisao arhijerejima Srpske crkve: …Pitanje koje bi, po našem osećanju i saznanju, mogao i trebao da raspravlja jedan uistinu Vaseljenski Sabor Pravoslavne Crkve danas, jeste pitanje „ekumenizma“. To bi u stvari bio eklisiološki problem tj. problem Crkve kao Bogočovečanskog organizma jednog i jedinstvenog koji je savremenim ekumenskim sinkretizmom doveden pod sumnju.21
Takođe, iz istorijskog iskustva znamo kakvu štetu je papizam naneo Crkvi Božjoj i koliko je ljudskih duša papizam kao jeretička institucija odvela daleko od puta spasenja. Otac Justin je još onda predvideo šta je suštinska težnja tadašnjega, kao i sadašnjega, na žalost, carigradskoga patrijarha, a to je želja za apsolutnom vlašću u Crkvi; želja za prvenstvom, ne po časti koje mu kanonski pripada, već po vlasti i upravljanju. Na ovo je ukazivao otac Justin i sledećim rečima: U poslednje vreme Carigradska patrijaršija je proizvela ogroman broj episkopa i mitropolita, sve uglavnom titularnih i fiktivnih. Valjda se vrši priprema da se na budućem „Vaseljenskom Saboru“ brojnošću titula obezbedi većina glasova za neopapističke ambicije Carigradske patrijaršije… u ponašanju predstavnika Carigradske patrijaršije poslednjih decenija oseća se isti onaj nezdravi nemir i bolesno duhovno nastrojenje koje je Crkvu u 15. veku dovelo do Florentijskog izdajstva i srama.22
Tako, dakle, razmotrivši pitanje održavanja Svepravoslavnog sabora, najavljenog za 2016. godinu u Carigradu, sa pozicije apostolsko-otačkog predanja mi unapred odbacujemo odluke tog i svakog drugog sabora, ukoliko one ne budu donošene u Duhu Svetome; ukoliko ne budu duhom i slovom u kontinuitetu i u skladu sa svim vaseljenskim i pomesnim saborima, koji su kao bogonadahnuti prihvaćeni od strane Crkve Božje. Tome smo naučeni od svetih otaca, koji na svetom Sedmom vaseljenskom saboru ovako ispovediše: Mi smo posledovali Predanju Vaseljenske = (Katoličanske = Saborne) Crkve, i ništa nismo ni oduzeli ni dodali, i s ljubavlju primamo sve što je ispočetka primila pismeno i usmeno sveta Vaseljenska Crkva… Ono pak što su odbacivali božanstveni Oci, to odbacujemo i mi, i smatramo to za neprijateljsko Crkvi. Istiniti i najpravilniji sud Crkve sastoji se u ovome: ne dopustiti u Crkvi novačenja, a isto tako i ne odbacivati ništa. I tako, sledujući Otačkim zakonima, i dobivši blagodat od jednoga Duha, mi smo sve što se odnosi na Crkvu sačuvali nepromenjeno i bez oduzimanja. Mi sledujemo drevnom zakonodavstvu Vaseljenske Crkve. Mi držimo zapovesti Otaca. Mi anatemišemo kako one koji išta dodaju učenju Vaseljenske Crkve, tako i one koji išta oduzimaju od toga učenja. U svemu držeći se učenja bogonosnih Otaca naših, mi propovedamo to učenje jednim ustima i jednim srcem, ništa ne dodajući i ništa ne oduzimajući od onoga što nam je predano; naprotiv, mi se utvrđujemo u njemu i okrepljujemo njime. Mi ispovedamo i učimo onako kako su propisali i utvrdili Sveti i Vaseljenski Sabori..23. Neka svako u Crkvi razume i neka se umudri, da drsko menjanje dogmatskog i kanonskog pravoslavnog predanja nosi sa sobom anateme otaca svih pravoslavnih vaseljenskih i pomesnih sabora.
Na ovom crkveno-narodnom saborovanju dužni smo, takođe, podsetiti da se ove godine navršilo petnaest leta od zločinačkog bombardovanja naše zemlje, od strane zapadne vojne ogranizacije NATO, nakon kojeg je izvršena okupacija Kosova i Metohije. Navršilo se i deset godina od Martovskog pogroma, koji se dogodio naočigled okupatorskih NATO snaga na Kosovu i Metohiji. Materijalna šteta koja je tim zločinima pričinjena veoma je velika, ali duhovna šteta je mnogo veća, jer su uništene svetinje i ljudski životi. Rana, nastala tokom bombardovanja i okupacije naše zemlje i dalje je nezalečena; otvorena je, te i dalje boli svakog pravoslavnog Srbina. Zato je naša hrišćanska i ljudska dužnost da to stradanje i žrtve koje su u njemu pale nikada ne zaboravimo, apelujući i ovom prilikom na Vladu Republike Srbije da proglasi okupaciju Kosova i Metohije, a ne da uz prećutnu saglasnost Srpske pravoslavne crkve, nastavlja političke procese izdaje naše svete lazarevske i mučeničke teritorije. Dužni smo da se napred pomenutim stradanjem poučimo i da shvatimo ko su nam prijatelji, a ko neprijatelji. Tako poučeni sastradavamo sa našim istinskim prijateljima i braćom po veri i krvi, sa velikim Ruskim narodom, osobito sa onim delom tog naroda koji ovih dana strada u Ukrajini, tj. Malorusiji. Zapadne imperijalističke, kolonijalne i fašističke snage koriste u svojoj invaziji na Ukrajinu, svoju uobičajenu strategiju: lažnu demokratiju, medijski rat, obmanjivanje svetske javnosti, dakle, ista sredstva primenjivana protiv srpskog naroda decenijama unazad. Ne iznenađuje nas ni strašna činjenica da je Zapad u ovom nedelu i ovog puta okriljen blagoslovom Vatikana, tj. blagoslovom ukrajinskih otpadnika od pravoslavlja – unijata, koji su, kao i mnogo puta kroz istoriju, pozivali na ubijanje i istrebljenje pravoslavnog ruskog naroda u Ukrajini. Iz našeg svenarodnog tragičnog iskustva znajući sa kakvim neprijateljem se suočavaju dužni smo pred Bogom, istorijom i svojom savešću, da svim svojim srcem stojimo uz našu pravoslavnu rusku braću. Budući sami okupirani od strane istih neprijatelja, nemoćni da svojoj pravoslavnoj braći pružimo pomoć u fizičkom smislu, upućujemo im svoju molitvenu i moralnu podršku, ispunjenu istinskom bratskom ljubavlju i sastradavanjem.
Ove godine se navršava i stogodišnjica početka Prvog svetskog rata. Zahvaljujući čojstvu i junaštvu naših slavnih predaka, tu sveopštu ljudsku nesreću pamtimo kao tragični, ali i slavni deo naše istorije. Evanđelska tradicija srpskog patrijarhalnog društva uvek je nadahnjivala naše pretke da, kad je to potrebno, i svoje živote polože u odbrani otadžbine i svog naroda, suprotstavljajući se tiranima u svakom vremenu. Naš dug prema njima i njihovoj žrtvi je, ne samo da se njih sećamo, da se njihove žrtve opominjemo, već da ih u tome i sledimo, suprotstavljajući su, u meri naših mogućnosti i ovovremenim tiranima. Dužni smo pred Bogom i pred našom istorijom da ugradimo sebe u tu večitu borbu pravoslavnog srpstva za Krst časni i slobodu zlatnu. A ta borba i dalje traje i trajaće dokle god Kosovo i Metohiju ne oslobodimo od okupatora.
Od posebne je važnosti, i sveta je dužnost odupiranje svima i svakome ko tendenciozno prekraja istoriju na štetu i porugu naših časnih žrtava u Prvom svetskom ratu, ali i pre, i posle njega sve do najnovijeg rata u Bosni i Hercegovini, i bombardovanja Srbije, Kosova i Metohije. Namere neprijatelja su da nas, kao žrtvu predstave za agresore, a zapadne zavojevače velikih osvajačkih apetita, da predstave za nedužne žrtve, iako upravo ovi nose direktnu odgovornost za tolika počinjena zla nad srpskim narodom.
Uz tugu i žaljenje za svima postradalima, ne smemo se oglušiti ni o poruku koju nam sa sobom nose poslednja stradanja našeg naroda od vodenih stihija. Kada ljudi svojim grehom buntuju protiv Boga, onda i priroda buntuje protiv čoveka. Bog je prirodu stvorio da posluži čoveku, ali kada čovek ne služi Bogu, priroda prestaje da služi čoveku. Srpski narod je utonuo u greh neverja. Potrošački mentalitet zapadne antikulture razvejava kao vetar ostatke lažnog komunističko-materijalističkog morala bez Boga, a Srbija se pokazuje kao moralna i duhovna pustinja. Zato poplave od Srbije čine pustoš i u fizičkom smislu. Malo je onih koji se iskrenom verom i služenjem obraćaju Bogu, a još je manje istinskih pastira koji ljude privode pokajanju, poučavanjem u istinskoj veri i ispravnom življenju po pravoslavnom učenju i predanju. Sa još većom tugom slušamo, kad je reč o nedavnoj poplavi, anemične poruke i „pouke“ jerarhije Srpske pravoslavne crkve, pre svih patrijarha Irineja, koji nema pastirske smelosti i apostolske odvažnosti da kaže narodu istinu o poplavama – da su one između ostalog, i posledica svenarodnog greha; da pouči narod onako kako je to činio sveti vladika Nikolaj, pišući: Potop (simbolički) predstavlja grehovni potop, kao što je jasno iz potopa u vreme pravednoga Noja. Ako se gresi ne suzbiju, nego se ostave da se množe i rastu, oni brzo kao vodena bujica nadođu i potope dušu jednog čoveka ili jednog naroda. Potop vodeni tada dolazi, da to stanje duša ljudskih objavi, da bi se ljudi osvestili, setili Boga i pokajali.
Duhovni pomor i mnoštvo umrtvljenih duša i savesti u našem narodu sobom donose i fizičke žrtve prouzrokovane mnogim bolestima, katastrofalnim poplavama i najstrašnijim grehom – čedomorstvom. Na stotine hiljada nerođene dece biva ubijeno od strane njihovih roditelja još u utrobama majki. Zapadna antikultura žanje svoj strašni rod među moralno posrnulom omladinom, kojoj nije usađena svest o pravoslavnim porodičnim vrednostima, o razlikovanju hrišćanske ljubavi od razvrata i bluda. Otuda takva lažna ljubav, kao greh, porađa još veći greh – čedomorstvo i pad nataliteta. Na taj način naš narod postaje sopstveni egzekutor. Duhovnom i fizičkom odumiranju našeg naroda doprinosi i dušegubno predstavljanje i nametanje sodomskog greha nastranosti i izopačenja, zvanog homoseksualizam, kao prihvatiljivu normu i pravilo življenja.
Usled svega toga iz Beogradske patrijaršije se umesto glasa koji poziva na svenarodno pokajanje, čuju samo pozivi na ekumenizam, dijalog sa rimokatolicima i inoslavnima, sve sa krajnjom željom da nas rimski papa udostoji svoje posete. Umesto brige zbog tragičnog duhovnog stanja srpskog sveštenstva, a posledično i naroda, većina episkopa Srpske pravoslavne crkve se brine prevashodno za takozvani „dijalog ljubavi“, zapostavljajući istinu, i za ujedinjenje sa Vatikanskim jeretičkim prestolom, a ostatak njih zaokupljen je ostvarenjem ličnih interesa, sticanjem profitabilnih eparhija i parohija. Iznad brige i staranja o sopstvenoj pastvi, srpski episkopat se dao u vaspostavljanje jedinstva sa nepokajanim jereticima, posredstvom jeretičkog ekumenističkog pokreta. Napred je rečeno i pokazano, što je već sada očigledno, da će plod takvih ekumenističkih stremljenja biti samo još jedna sramna unija, zapisana crnim slovima u istoriji naše Crkve. Potrebno je imati bogočovečanske ciljeve, ali i bogočovečansku metodologiju, po rečima oca Justina, jer cilj ne opravdava sredstva, (što je suprotno jeretičkoj doktrini) a savremeni ekumenizam nije bogočovečanska metodologija, već globalistička i antihrišćanska.
Vidimo da su se na veru pravoslavnu i Crkvu Hristovu mnogi neprijatelji ustremili. Ipak, utešno je, braćo i sestre to što u svakoj pomesnoj crkvi pravoslavnoj ima pravoslavno stojećih, koji u meri svojih snaga i mogućnosti pružaju otpor jeresima i nadošlim talasima urušavanja pravoslavne vere i življenja. Duboko smo svesni smisla pravoslavne sabornosti i zajedničarenja u jednoj veri, ostavljenoj u nasleđe, ali i na odgovornost nama pravoslavnima. Svesni te odgovornosti ovom prilikom, smireno i bratski, upućujemo poziv na sabornu antiekumenističku borbu i na objedinjenje i sabornost u duhu i ispovedanju vere pravoslavne, svima koji veruju i misle pravoslavno i antiekumenistički.
Uprkos svim pobrojanim iskušenjima, koja nisu mala, niti bezazlena, veliki je i od njih veći i moćniji naš Bog, Koji hoće da se svi ljudi spasu, i da dođu u poznanje istine (1.Tim 2, 4). Zato nas Svevišnji usred svih ovih nevolja priziva na krepku veru u milost Njegovu, i preko proroka Isaije hrabri: Ukrepite klonule ruke, i kolena iznemogla utvrdite (Is 35, 3). Upućuje nas Gospod na veru koja je delatna, koja pokreće na pokajanje i ispravljenje, koja poziva i malo i veliko; pastire i vernike; vlastodržce i proste na pokajanje koje je Bogu ugodno, a za dušu blagotvorno. Da se utvrđujemo u takvoj veri uči nas i apostol Petar, obrazlažući cilj i smisao iskušenja koja Gospod popušta, jer kaže: A Bog svake blagodati, koji vas pozva na večnu svoju slavu u Hristu Isusu, On da vas, pošto malo postradate, usavrši, utvrdi, ukrepi, utemelji (1. Petr 5, 10). Sam Gospod nas, takođe, opominje i usmerava kojim putem da hodimo, slično je poučavao i upućivao izabrani narod izrailjski, govoreći im: Zato ukrepite se dobro da držite i tvorite sve što je napisano u knjizi zakona … da ne odstupate od njega ni nadesno ni nalevo (Isus Nav 23, 6).
Rečeno je: Mudrost krepi čoveka (Prop 7, 19) a mudrost svetootačka nas preko svetog Save savetuje da držimo veru čistu i molitvu čestu24, tj. de se u pravoslavnom ispovedanju vere držimo i pobožnog življenja u postu, molitvi, ispovedanju grehova svojih, pričešćivanju i sveukupnom držanju zapovesti Božjih, sa dobrom nadom u Boga koji takvim pregaocima daruje večna dobra u budućem veku, a u ovom životu sve što je neophodno. Samo pobožnim životom stičemo snagu za čuvanje i ispovedanje vere pravoslavne. Bez pobožnog življenja nema ni pobožnog ispovedanja vere a bez jednog i drugog nema spasenja. Na Gospoda svoju nadu polažimo, poučeni psalmopojcem koji kaže: Stavi na Gospoda breme svoje, i On će te potkrepiti (Ps 55, 22) i takvom verom naoružani smelo nastavimo svoju borbu za duhovni i nacionalni opstanak i oporavak.
Neiscrpne su riznice Božje milosti i snage koju daruje vernim slugama, jer je rečeno u Svetom pismu: Bogatstvo i slava od Tebe je, i Ti vladaš svim, i u Tvojoj je ruci moć i sila, i u Tvojoj je ruci uzvisiti i ukrepiti sve (1. Dn 29, 12). Kada je izabrani izrailjski narod gradio svoj hram Gospodu, ljudi su u jednoj ruci držali mač, braneći se od neprijatelja, a drugom su gradili; u takvim nevoljama krepili su jedni druge rečima: Ustanimo i zidajmo, a posledica toga iskazana je dalje u Svetom pismu: I ukrepiše im se ruke na dobro (Nem 2, 18). Zato i mi ustanimo i zidajmo, gradimo pre svega domove naših duša, kao hramove Duha Svetoga. Zatim, ograđujmo i podupirimo Crkvu našu pravoslavnu, čuvajući njene temelje, veru našu, ugrađujući sebe u Nju pobožnim životom našim. U tome nas ohrabruje psalmopojac David, podsećajući nas da su čvrsta obećanja Božja, da će Bog biti uz one koji Mu služe i drže zapovesti Njegove, jer veli: Zakon je Gospodnji savršen, krepi dušu; svedočanstvo je Gospodnje verno (Ps 19, 7) i još: Neće dati doveka pravedniku da posrne (Ps 55, 22).
A sam Gospod Bog naš, u Koga verujemo i Koga ispovedamo u Svetoj Trojici, Otac, Sin i Duh Sveti, sa Kojim počesmo i završavamo, osnažuje nas, krepi i ohrabruje govoreći: Ne boj se, jer sam Ja s tobom; ne plaši se, jer sam Ja Bog tvoj; ukrepiću te i pomoći ću ti, i podupreću te desnicom pravde svoje. (Is 41, 10).
U manastiru svetog Nikolaja Mirlikijskog
u Loznici kod Čačka
u Nedelju svetih otaca
leta Gospodnjeg 2014.
Predstojatelj
Crkveno-narodnog molitvenog Sabora
Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski u egzilu
dr Artemije
U duhu te iste crkvenosti i odgovornosti danas je u manastiru Mileševi služena Saborna sveta Liturgija, koju je služio episkop g. Hrizostom, zvorničko-tuzlanski sa saslužiteljima episkopima Teodosijem i Joanikijem i sveštenstvom Eparhije mileševske!“
Sinod je svojevremeno vodio kanonski postupak protiv još dvojice arhijereja: tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog Artemija 2010. godine i vladike Konstantina, koji je upravljao srednjoevropskom eparhijom, 2012. godine. Obojica su odlukom Sinoda privremeno razrešeni dužnosti episkopa i obojicu ih je Sabor, kao najviše crkveno telo, konačno razrešio, čime je potvrdio odluke sebi potčinjenog tela, odnosno Sinoda.
(Videti takođe: Sveti Arhijerejski Sabor otpočeo s radom, Sajt SPC, 14. maja)
Predsednik:
Patrijarh srpski g. Irinej
Članovi:
Mitropolit crnogorsko-primorski g. Amfilohije
Episkop šabački g. Lavrentije
Episkop zvorničko-tuzlanski g. Hrizostom
Episkop raško-prizrenski g. Teodosije
Članovi – zamenici:
Episkop sremski g. Vasilije
Episkop šumadijski g. Jovan
Glavni sekretar Svetog Arhijerejskog Sinoda
protojerej-stavrofor Savo B. Jović
Sveti Arhijerejski Sinod je najviša izvršna i sudska vlast u svom delokrugu. Patrijarh predsedava Sinodom, u čiji sastav ulazi četiri episkopa, koje bira Sveti Sabor. Mandat im je dve godine, a svake godine dolaze po nova dva člana. Biraju se i dva člana zamenika. Crkva preko Svetog Sinoda održava dogmatsko i kanonsko jedinstvo i stalnu vezu sa svim autokefalnim Crkvama. Sveti Sinod se stara o širenju hrišćanske vere, rukovodi misijom, unapređuje crkvenu književnost i odobrava udžbenike, bira nastavničko i vaspitačko osoblje i stara se o njihovoj stručnosti, bira stipendiste, bira urednike i upravlja službenim listom SPC i drugim zvaničnim izdanjima, rukovodi poslovima oko prevoda Svetog pisma, ocenjuje i odobrava izradu ikona, stara se o jednoobraznosti crkvenog pojanja i osniva i nadzire pojačke škole, daje objašnjenja o bračnim propisima, vodi nadzor nad radom episkopa i vodi brigu nad eparhijama koje nemaju trenutno episkopa. Kao sudsko telo Sveti Sinod sudi u prvoj instanci međusobne nesuglasice episkopa, kanonske krivice episkopa i disciplinske službene krivice svojih organa i presuđuje njihove razmirice, a u poslednjoj instanci disciplinske krivice nastavnog osoblja duhovnih škola.
Sabor Srpske pravoslavne crkve odlučio je u petak 22. maja, na predlog patrijarha Irineja, ni glasao o razrešenju vladike Filareta već je odlučio da on i dalje upravlja Eparhijom mileševskom, ali ima rok od godinu dana da spravi nepravilnosti u svom radu.
Vladika Filaret je pred episkopima izneo svoju odbranu u kojoj je rekao da je samo reč o kašnjenju u uplatama i da prekršaj nije teže prirode, što je izneo i pred Saborom, javilo je više medija.
Međutim u subotu 23. naja RTS prenosi saopštenje Srpske pravoslavne crkve da je Sabor na sednici u subotu, nakon što veća grupa episkopa zatražila da se ipak glasa o poverenju vladiki mileševskom, tesnom većinom glasova doneo konačnu odluku da episkopa Filareta trajno razreši upravljanja Eparhijom mileševskom, kojom će administrirati episkop budimljansko-nikšićki Joanikije.
Saopštenje za javnost od 23. maja, sajtu SPC ne govori o detaljima, već se u njemu samo konstatuje: „Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve na današnjoj sednici doneo je svoju konačnu odluku kojom je Njegovo Preosveštenstvo Episkopa Filareta trajno razrešio upravljanja Eparhijom mileševskom.
Eparhijom mileševskom administrira Episkop budimljansko-nikšićki g. Joanikije.“
Saopštenje za javnost Mileševske eparhije od 15. maja govori o primopredaji dužnosi obavljenoj pre zasedanja Sabora SPC:
«Juče, 14. marta 2015. godine izvršena je odluka Svetog Arhijerejskog Sinoda od 12. marta t. g. o primopredaji Eparhije mileševske između dosadašnjeg episkopa g. Filareta i privremenog administratora ove eparhije Njegovog Preosveštenstva g. Joanikija, Episkopa budimljansko-nikšićkog. Primopredaja je obavljena u Vladičanskom dvoru u Prijepolju, a u prisustvu Sinodalne Komisije u sastavu: episkop Hrizostom, zvorničko-tuzlanski; episkop Teodosije, raško-prizrenski; protojerej-stavrofor Velibor Džomić; jerej Miroslav Čolaković i protođakon Slavoljub Milošević.
Ispred Eparhijskog Crkvenog suda Eparhije mileševske primopredaji je prisustvovao protojerej-stavrofor Dušan Janković.
Vezano za ovu primopredaju obaveštavamo javnost da je:
1) Sveti Arhijerejski Sinod svojom odlukom od 10. marta 2015. godine Episkopa mileševskog g. Filareta razrješio dužnosti Eparhijskog arhijereja i protiv njega pokrenuo kanonski postupak.
2) Istom odlukom Sveti Arhijerejski Sinod je odredio Episkopa budimljansko-nikšićkog g. Joanikija za privremenog administratora Mileševske eparhije.
3) 12. marta 2015. godine Sveti Arhijerejski Sinod saopštio je svoje odluke od 10. marta 2015. godine Njihovim Preosveštenstvima g. Filaretu i g. Joanikiju i odredio datum i mesto primopredaje!
Treba istaći da je primopredaja protekla u duhu crkvenosti na čemu smo zahvalni kako članovima Sinodalne komisije, tako isto i preosvećenom episkopu Filaretu.
U duhu te iste crkvenosti i odgovornosti danas je u manastiru Mileševi služena Saborna sveta Liturgija, koju je služio episkop g. Hrizostom, zvorničko-tuzlanski sa saslužiteljima episkopima Teodosijem i Joanikijem i sveštenstvom Eparhije mileševske!»
***
Novosti, 23. maja pod naslovom Filaret: Smenila me američka ambasada pišu da je najjača optužba protiv vladike mileševskog na kojoj je, tražeći njegovu smenu, insistirala grupa episkopa predvođena mitropolitom Amfilohijem, da je Filaret „arogantnim odnosom prema sveštenstvu i vernicima napravio nesagledive probleme svojoj eparhiji“. Njemu je na teret stavljeno i da je primio arhimadrita Ilariona, kome je suđeno zbog pedofilije, ali i da je tolerisao nemoralna dela dvojice svojih sveštenika, koji su svojim činjenjem sablažnjavali vernike.
Novosti u pomenutom tekstu izveštavaju o detaljima obrta u glasanju na saboru:
Do dramatičnog raspleta došlo je na prepodnevnom delu zasedanja, na kome je ponovno otvoreno pitanje Filaretove kanonske odgovornosti, samo 12 časova pošto je najviše crkveno telo konsenzusom odlučilo da vladika ostane na čelu svoje eparhije. Njemu je dat rok od godinu dana da reši probleme i zavede red u eparhiji. Odgovornost za procenu da se Filaretu da još jedna šansa preuzeo je lično patrijarh Irinej.
Bez obzira na to, međutim, grupa vladika na čelu sa mitropolitom Amfilohijem zatražila je u subotu ujutru da se „slučaj Filaret“ ponovo otvori. Svoj zahtev obrazložili su da konačna odluka nije formalno doneta i da je moguće nastaviti raspravu.
Pritisku da se ponovo razmatra odgovornost mileševskog vladike, prema saznanjima „Novosti“, ključni je bio odnos snaga suprotstavljenih grupa vladika.
– Subotnjem zasedanju nije prisustvovao mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, koji pripada krugu koji predvodi vladika bački Irinej (Bulović) – objašnjava izvor „Novosti“ iz Patrijaršije. – On je morao službeno da napusti Beograd, što se pročulo po Patrijaršiji. Ovu situaciju iskoristio je Amfilohije sa sebi bliskim episkopima i, posle prebrojavanja, izvršio pritisak na patrijarha da, uprkos ranijoj odluci, Filaretovu odgovornost stavi na glasanje.
Naš sagovornik objašnjava da je tako na mala vrata obezbeđena podrška većine za smenu. Najglasniji za Filaretovo razrešenje, pored Amfilohija, bio je i vladika zahumsko-hercegovački Grigorije.
U crkvenim krugovima u petak i subotu otvoreno se spekulisalo da su Filaretovu sudbinu krojili i pojedini državni funkcioneri, koji su lobirali kod patrijarha i uticajnih članova Sabora. Na prvobitnu saborsku odluku da se Filaretu progleda kroz prste, navodno, uticala je i podrška šefa diplomatije Ivice Dačića i prvog čoveka „Srbijagasa“ Dušana Bajatovića, koji imaju bliske veze sa bivšim mileševskim vladikom.
Ovakav epilog, posebno nagle promene odluke, upućeni u crkvena zbivanja vide kao jasan znak duboke podele u vrhu SPC. Ovogodišnji Sabor protiče u znaku razlika između grupa arhijereja koje predvode mitropolit Amfilohije, sa jedne, i episkop bački Irinej, sa druge strane. Tokom odlučivanja o slučaju „grešnih“ vladika Georgija i Filareta, one su imale potpuno različite stavove o njihovoj krivici i budućnosti», pišu Novosti.
Neposredno posle neočekivanog obrta vladika Filaret je za «Novosti“ izjavio: «Teško mi je, jedva dišem od jada. Sabor je promenio svoju odluku pošto je mitropolit Amfilohije dobio poziv od američke ambasade, odakle su mu naredili da napravi pritisak na zasedanju. Sve mi je ovo teško palo, verujte mi da sam jedva u životu… Biće kako reše patrijarh i Sinod. Nemam druge nego da prihvatim odluku – izjavio je vladika Filaret za Novosti, što je objavljeno pod naslovom Filaret: Smenila me američka ambasada
U cilju iznalaženja kanonski ispravnog i u duhu crkvenog predanja prihvatljivog rešenja statusa takozvane makedonske pravoslavne crkve, načelno odobriti nastavak dijaloga između predstavnikâ Srpske Pravoslavne Crkve i ove „crkve“ u raskolu.
Ovo pod uslovom da pre konačnog regulisanja ovog pitanja bude postignuto pozitivno rešenje novog sudskog procesa pokrenutog protiv Njegovog Blaženstva Arhiepiskopa ohridskog i Mitropolita skopskog Gospodina Jovana, kao i 18 drugih pripadnika autonomne Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopije, među kojima su dvojica episkopa.
U cilju vođenja razgovora, formirati novu Komisiju Svetog Arhijerejskog Sabora za dijalog sa predstavnicima takozvane makedonske pravoslavne crkve, i za njenog predsednika imenovati Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolita crnogorsko-primorskog Gospodina Amfilohija, a za članove: Njegovo Preosveštenstvo Episkopa bačkog Gospodina Irineja, Njegovo Preosveštenstvo Episkopa zahumsko-hercegovačkog Gospodina Grigorija i Njegovo Preosveštenstvo vikarnog Episkopa stobijskog autonomne Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopije Gospodina Davida, dok za njenog sekretara postaviti protojereja mr Gaja Gajića, honorarnog službenika Svetog Arhijerejskog Sinoda.
Ovim se stavljaju van snage sve dosad donete odluke kojima su bili određeni sastavi ranijih komisija za vođenje pomenutog dijaloga.
( Odluka Svetog Arhijerejskog Sabora o početku novog dijaloga sa Makedonskom pravoslavnom crkvom koja je u raskolu SPC, Savorska saopštenja, 27. maja)
Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski IRINEJ
Mitropolit crnogorsko-primorski AMFILOHIJE
Mitropolit dabrobosanski NIKOLAJ
Mitropolit zagrebačko-ljubljanski PORFIRIJE
Episkop šabački LAVRENTIJE
Episkop sremski VASILIJE
Episkop banjalučki JEFREM
Episkop budimski LUKIJAN
Episkop kanadski GEORGIJE
Episkop banatski NIKANOR
Episkop novogračaničko-srednjezapadnoamerički LONGIN
Episkop istočnoamerički MITROFAN
Episkop bački IRINEJ
Episkop britansko-skandinavski DOSITEJ
Episkop zvorničko-tuzlanski HRIZOSTOM
Episkop osečko-poljski i baranjski LUKIJAN
Episkop zapadnoevropski LUKA
Episkop žički JUSTIN
Episkop vranjski PAHOMIJE
Episkop šumadijski JOVAN
Episkop braničevski IGNjATIJE
Episkop mileševski FILARET
Episkop dalmatinski FOTIJE
Episkop bihaćko-petrovački ATANASIJE
Episkop budimljansko-nikšićki JOANIKIJE
Episkop zahumsko-hercegovački GRIGORIJE
Episkop valjevski MILUTIN
Episkop raško-prizrenski TEODOSIJE
Episkop niški JOVAN
Episkop zapadnoamerički MAKSIM
Episkop gornjokarlovački GERASIM
Episkop australijsko-novozelandski IRINEJ
Episkop kruševački DAVID
Episkop slavonski JOVAN
Episkop austrijsko-švajcarski ANDREJ
Episkop srednjoevropski SERGIJE
Episkop timočki ILARION
Episkop umirovljeni zvorničko-tuzlanski VASILIJE
Episkop umirovljeni zahumsko-hercegovački ATANASIJE
Episkop umirovljeni srednjoevropski KONSTANTIN
Episkop umirovljeni slavonski SAVA
Vikarni Episkop moravički ANTONIJE
Vikarni Episkop toplički ARSENIJE
Vikarni Episkop jegarski JERONIM
OHRIDSKA ARHIEPISKOPIJA
Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski JOVAN
Episkop pološko-kumanovski JOAKIM
Episkop bregalnički MARKO
Vikarni episkop stobijski DAVID
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
