Prvi put bez mame kod lekara

Da li će izmenjeni Zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju (usvojen 29. jula ove godine) od 1. januara sledeće godine omogućiti maloletnicima da se do mile volje drogiraju, abortiraju i izgladnjuju bez znanja roditelja? Odgovor je – neće.

Sudeći po pisanju jednoj dnevnog lista, međutim, ispada ne samo da će mladima to biti dozvoljeno, već i da će ih od roditelja skrivati – lekari.

Kako se navodi u listu, docentkinja na Pedijatrijskoj klinici u Novom Sadu dr Aleksandra Stojadinović, koja trenutno radi sa adolescentima, „čak navodi da je ona prećutala roditeljima jednog dečaka da je pušio marihuanu“. U tekstu dalje stoji: „’Dečak je doveden kod mene u maltene otrovanom stanju. Rekao mi je da je prvi put pušio marihuanu i zamolio me da to ne kažem njegovim roditeljima. Rekla sam mu da neću, ali pod uslovom da to više ne radi i da se pojavi kod mene za 10 do 15 dana. Slične situacije sam imala i sa devojkama koje stupaju u seksualne odnose. Rezultat svega je da se stekne poverenje između lekara i dece’ , kaže Stojadinović“.

Sticajem okolnosti, sastanku na kome je govorila dr Stojadinović (održanom 20. oktobra u Beogradu) prisustvovalo je više novinara, među njima i novinarka „Vremena“. Tačno je da je dr Stojadinović ispričala svoje iskustvo sa dečakom koji je u njenu ordinaciju došao sa priznanjem da je pušio marihuanu. Međutim, nije tačno da je rekla da je dečak bio u „maltene otrovanom stanju“, već da je dečak mislio da će se teško razboleti zbog toga što je probao marihuanu. Tačno je da je rekla da je zamolio da ne kaže njegovim roditeljima i tačno je da mu je rekla da neće pod uslovom da prestane to radi i da se kod nje pojavi za deset do petnaest dana.

Novinar koji je preneo njenu izjavu propustio je, međutim, da napiše da se dečak nakon deset dana pojavio u ordinaciji dr Stojadinović i da je sa njom nastavio da razgovara o štetnosti marihuane.

Bez ikakve intencije da izigrava advokata doktorke Stojadinović, autorka ovog teksta oseća moralnu i profesionalnu obavezu da njenu izjavu interpretira što vernije, pošto ovako ispada da lekari povlađuju deci kako bi stekli njihovo poverenje i tako, praktično, kuju zaveru protiv roditelja („Rezultat svega je da se stekne poverenje između lekara i dece“), što nije tačno.

Odredba izmenjenog Zakona koja je još krajem jula izazvala oštru polemiku u javnosti, zapravo, kaže da dete koje ima 15 godina i sposobno je za rasuđivanje ima pravo da samo obavi uvid u medicinsku dokumentaciju, kao i pravo na poverljivost podataka koji se nalaze u njoj.

Zbrku i podelu na oštre protivnike i stidljive pobornike ove odredbe izazvali su, ustvari, nerazumevanje odredbi Zakona od strane onih koji im se protive, baš kao i nesposobnost zakonodavca da odredbe koje je doneo odbrani i objasni zašto je to uradio.

Tako smo krajem jula od poslanika vladajuće koalicije koji su podržali izmene Zakona (pa i ovu odredbu) uglavnom mogli da čujemo da je takva odluka posledica potrebe da se naše zakonodavstvo usaglasi sa određenim aktima koji se primenjuju u većini evropskih zemalja, ali niko se nije potrudio da objasni kako ta odredba ide u prilog onima na koje se odnosi – na decu i na njihove roditelje, što je, logično ostavilo prostor za razne spekulacije.

A o čemu se ovde radi? O tome da petnaestogodišnjak, ako ima izvesne zdravstvene tegobe, može samostalno da se obrati lekaru, a ako ne želi da roditelji to doznaju, ima pravo da od lekara zatraži da podaci iz njegovog zdravstvenog kartona ostanu tajni za svakoga, pa i za roditelje ili staratelje. Ako lekar, međutim, proceni da su život ili zdravlje petnaestogodišnjaka ozbiljno ugroženi, dužan je da o tome obavesti roditelje.

Zakon, naravno, pretpostavlja da je petnaestogodišnjak dovoljno zreo da ovo svoje pravo koristi. Većina (roditelja), naprotiv, misli da petnaestogodišnjaci nisu dovoljno zreli da sami idu kod lekara i smatraju da je ova odredba Zakona idealan poligon za zloupotrebu. Iako takvim stavom osporavaju zrelost i intelektualne kapacitete svoje dece, mnogi, zapravo, svesno ili nesvesno priznaju da – nemaju poverenja u svoju decu.

Zakonodavac pretpostavlja da će zrelost pacijenta proceniti lekar. Pitanje koje se logično nameće je: kako lekari, koji se inače žale da u predviđenih 12 minuta koliko imaju na raspolaganju za svakog pacijenta jedva stignu da se pozabave administracijom i da pregledaju pacijenta, mogu da ocene psihičko i kognitivno stanje adolescenta?

Odgovor je na sastanku održanom u četvrtak, neposredno pre obraćanja dr Stojadinović, dala penzionisana doktorka Pedijatrijske klinike u Novom Sadu Nevenka Rončević.

Kako je objasnila, pregled adolescenta ne sme trajati 12 minuta, već pola sata i podrazumeva i temeljan razgovor sa njim. Kroz taj razgovor lekar bi trebalo da pokuša da ustanovi zašto dete ima određeni problem, zašto ne može ili ne želi da ga podeli sa svojim roditeljima i traži najprihvatljivije rešenje.

„Lekari će roditeljima sigurno reći ako dete planira da se ubije, ako je agresivno ili ima anoreksiju, ili neku ozbiljnu bolest“, objasnila je dr Rončević.

Državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Elizabet Paunović rekla je da adolescenti čine najzdraviji deo populacije, ali da zato 70 odsto bolesti u starosti vuče korene iz ponašanja u ranoj mladosti.

„Zdravstveni problemi adolescenata su droga, alkohol, HIV, maloletničke trudnoće“ , rekla je Elizabet Paunović.

Statistika je, nažalost, ne demantuje. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, deca od jedanaest do trinaest godina u Srbiji piju dvostruko više od svojih vršnjaka u Evropi. Istraživanje instituta Batut iz 2008. godine pokazalo je da više od 50 odsto maloletnika povremeno pije, da se 20 odsto povremeno opija, a da njih sedam odsto redovno pije. Istraživanja dalje pokazuju da se čak devet odsto dečaka u Srbiji prvi put napilo sa jedanaest godina, četvrtina ispitanika sa četrnaest, a da je 12 odsto dečaka i 20 odsto devojčica prvi put bilo pijano sa 16 godina.

Pre četiri godine čuli smo da najmlađa osoba u Srbiji koja koristi drogu ima samo devet godina i da je bila na lečenju je u Zavodu za bolesti zavisnosti u Beogradu.

Konačno, Srbija je vodeća zemlja u Evropi po broju maloletničkih trudnoća i abortusa jer se, prema zvaničnim podacima, u toku godine izvrši oko 25.000 prekida trudnoće dok su nezvanične procene da je taj broj šest puta veći.

Ovakav bilans trebalo bi da porazi i roditelje i društvo u celini. I da, mnogo govori o poverenju. Činjenica je da nije lako biti roditelj u zemlji u kojoj ne znate hoćete li naći/zadržati posao, uspeti da donesete hleb na sto, kupite knjige i sve što je deci potrebno. Nije lako biti ni „ispravan“ adolescent u zemlji u kojoj se alkoholizam i dalje toleriše kao legitiman vid proslava i druženja, u kojoj su narkotici dostupni čak i u školskim dvorištima i u kojoj se panično menja kanal čim dvoje počnu da vode ljubav, ali se zato još može čuti rečenica „ako ostaneš trudna, izbaciću te iz kuće“.

Oni koji su inicirali ovu odredbu Zakona smatraju da će na taj način više motivisati decu da se na vreme jave za pomoć lekaru, bez straha od odmazde u porodici i povećanja rizika da se stanje nastalo rizičnim ponašanjem iskomplikuje. Oni koji mu se protive smatraju da će roditelji pogubiti i ono malo kontrole koju (misle) da imaju nad svojom decom.

A možda je ova odredba signal da mnogi roditelji nisu dobro uradili „domaći zadatak“ i uspostavili prijateljski i odnos pun poverenja sa svojom decom, pričajući između ostalog i o škakljivim temama? Deci koja znaju da su im roditelji zaista pravi prijatelji nije potreban poverenik u belom mantilu. Ali svakome je, pa i adolescentu potrebna intima i pomoć, čak i kad pogreši.