Poljoprivredno zemljište u Srbiji

1. Promene u površini i strukturi poljoprivrednog zemljišta po redovnim statističkim izveštajima (1960–2012)

Po podacima iz redovnih godišnjih statističkih istraživanja u periodu 1960–2012. godine., poljoprivredno zemljište je smanjeno za svega 299 hiljada hektara ili za 5,6 odsto, a njegova zastupljenost sa 69,3 odsto na 65,5 odsto ukupne teritorije Srbije.

Analiza pokazatelja obračunatih i prikazanih u tabeli 18 ukazuje i na sledeće značajnije tendencije i konstatacije:

• tendencija smanjenja poljoprivrednog zemljišta karakteristična je za oba makroregiona i posledica je njegovog stalnog zauzimanja za nepoljoprivredne namene (stambene, industrijske i druge infrastrukturne objekte) ili njegovog prevođenja u šumsko zemljište u brdsko-planinskom demografski značajno opustelom području;

• apsolutno i relativno izrazito veće smanjenje kvalitetnijih i proizvodno najznačajnijih oranica u Centralnoj Srbiji (za čak 297 hiljada hektara ili za 14,8 odsto) nego u Vojvodini (za 18 hiljada hektara ili za svega 1,7 odsto) posledica je njihovog obimnijeg vraćanja u livade i pašnjake kao prirodnijem ali i proizvodno manje intenzivnom načinu korišćenja zemljišta i/ili potpunog napuštanja obrade oranica i njihovog iskazivanja kao površina nekorišćenog poljoprivrednog zemljišta u dominantno brdsko-planinskom području „ispod Save i Dunava“;

• povećanje površina pod voćnjacima – ukupno (za 7,9 odsto) i u oba makroregiona (za 2,9 odsto u Centralnoj Srbiji i posebno u Vojvodini – za čak 2,7 puta) rezultat je sve izraženije proizvodne orijentacije po površini većih, ekonomski snažnijih i relativno mlađih vlasnika poljoprivrednih gazdinstava i/ili biznismena iz firmi raznorodnih oblika organizovanja ka investiciono dugoročnijoj specijalizaciji u tržišno profitabilniju i izvozno orijentisanu proizvodnju voća;

• relativno najveće smanjenje površina pod vinogradima – ukupno (za 53,7 odsto) i u oba makroregiona (za 51,0 odsto u Centralnoj Srbiji i za čak 63,8 odsto u Vojvodini) posledica je krčenja vinograda sa ekstenzivnom proizvodnjom zbog smanjenja raspoložive radne snage na poljoprivrednim gazdinstvima i investicione nemogućnosti podizanja savremenih i proizvodno-ekonomski produktivnijih plantažnih vinograda od strane vlasnika manjih poljoprivrednih gazdinstava;

• međusobno su suprotne makroregionalne tendencije promena u površinama pod livadama (povećane za 17,9 odsto u Centralnoj Srbiji a smanjene za 12,5 odsto u Vojvodini) i pašnjacima (takođe, povećane za 7,7 odsto u Centralnoj Srbiji a smanjene u Vojvodini – za čak 43,5 odsto).

Navedene konstatacije na osnovu analize statističkih podataka i obračunatih pokazatelja u tabeli 18 i rezultata istraživanja autora ove publikacije u samostalnim i zajedničkim radovima [Ševarlić, M. (1982-a); Ševarlić, M. (1989); Miladinović M., Ševarlić M. (1996-a); Isaković M., Ševarlić M. (1996-b); Antonović G., Milivojević J., Miladinović M., Ševarlić M., Lješević M., Protić N., Đorović M., Radojević R., Poljoprivredno zemljište 105 Stojanović S., Rudić D., Spasov P., Andrić S., Kuburić J. (1997-a); Ševarlić M., Todorović Marina (2004); Tomić D., Ševarlić M.M., Nikolić M.M. (2010); …], kao i iskustava tokom višedecenijskog praćenja „situacije na terenu“, upućuju na četiri opštija zaključka:

• prvi, osnovana je „podozrivost“ da je prosečno smanjenje poljoprivrednog zemljišta u Srbiji tokom analiziranog 52-godišnjeg perioda „svega“ 5750 ha/godišnje – što potvrđuju i konačni rezultati Popisa poljoprivrede 2012;

• drugi, zabrinjavajuće je da je smanjenje poljoprivrednog zemljišta generisano uglavnom smanjenjem oranica i vinograda kao kategorija intenzivnijeg korišćenja zemljišta u oba makroregiona, s tim da su u Vojvodini oranice smanjene relativno manje (za svega 1,1 odsto) a vinogradi značajno više (za čak 63,8 odsto) nego u Centralnoj Srbiji (analogno za 14,8 odsto i 51,0 odsto);

• treći, demografska devastacija u Centralnoj Srbiji – izuzimajući Beogradski region, posebno u Regionu Južne i Istočne Srbije, jeste generator potpunog napuštanja obrade oranica i vinograda i u manjoj meri njihovog prevođenja u livade i pašnjake, a karakteristična je za gazdinstva staračkih domaćinstava čiji su jedan ili dva člana „onemoćali“ za poljoprivredne radove i, naročito, za gazdinstva sa „ugašenim ognjištima“ koja pripadaju „gasterbajterima“ i/ili egzistencijalnim migrantima iz siromašnih sela u gradove sa „nadom odlaska u svetliju urbanu budućnost“; i

• četvrti, u Vojvodini je prisutnija „glad“ za obradivim površinama, što uslovljava i razoravanje livada i pašnjaka čijim se kultivisanjem „po svaku cenu“ povećava obradivo zemljište radi sticanja prava registrovanih poljoprivrednih gazdinstava na dobijanje subvencija za što veće površine zemljišta.

U okviru izrade većeg broja posebnih tematskih studija na osnovu podataka Popisa poljoprivrede 2012, Republički zavod za statistiku objavljuje i studiju „Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji“, kao poseban doprinos obeležavanju 2015 – Međunarodne godine zemljišta (2015 International Year of Soils). Značaj studije proizilazi iz činjenice da je Popis poljoprivrede 2012. najpotpuniji popis naše poljoprivrede i da je metodološki usaglašen sa popisom poljoprivrede u EU (2010).

Poljoprivredno zemljište je proizvodno i ekonomski najvažnija kategorija raspoloživog zemljišta, koje predstavlja praktično neobnovljivi prirodni resurs i relativno ograničavajući uslov za organizovanje poljoprivredne proizvodnje, prehrambenu sigurnost i održivu budućnost ljudi.

Analiza demografsko-teritorijalnih pokazatelja za period 1981-2011. godine prikazuje promene potencijalne radne snage i koncentracije potrošača poljoprivredno- prehrambenih proizvoda u Srbiji i po regionima, i posebno ukazuje na dve ključne uzročno-posledične tendencije:

• smanjenje ukupnog broja stanovnika u Srbiji za 542.384 lica ili 7,0 odsto, što je karakteristično i za regione (najmanje za 5,1 odsto u Regionu Vojvodine do najviše za 21,0 odsto u Regionu Južne i Istočne Srbije) – izuzimajući Beogradski region gde je pod uticajem procesa metropolizacije broj stanovnika povećan za 12,9 odsto; i

• smanjenje naseljenosti u Srbiji sa 99,6 na 92,6 st./1km2 , što je karakteristično i za regione (sa razlikama u 2011. godini između 59,6 st./ 1 km2 u Regionu Južne i Istočne Srbije i 89,4 st./1 km2 u Regionu Vojvodine) – izuzimajući Beogradski region koji ima čak 513,1 st./1 km2 .

Teritorijalne razlike po naseljenosti u Srbiji (2011) još su izraženije po oblastima (između 33,1 stanovnika/km2 u Zaječarskoj i 513,1 stanovnika/km2 u Beogradskoj oblasti ili u odnosu 1 : 15,5 puta) i naročito po opštinama (od svega 5,3 stanovnika/km2 u demografski devastiranoj Crnoj Travi do čak 18.777,7 stanovnika/km2 u prenaseljenom Vračaru ili u odnosu 1 : 3523 puta).

Raspoloživo zemljište (vlastito + uzeto u zakup – dato u zakup = 5.346.597 ha) čini 68,9 odsto ukupne teritorije Srbije (7.759.200 ha), a regionalne razlike njegove zastupljenosti se kreću od 94,8 odsto u zemljištem najbogatijem Regionu Vojvodine, preko 78,3 odsto u Beogradskom regionu i 70,4 odsto u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije, do svega 44,9 odsto u demografski opustelom Regionu Južne i Istočne Srbije.

U strukturi ukupno raspoloživog zemljišta svih poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji (2012) dominira vlastito zemljište (87,8 odsto), a razliku čini „neto“ zakupljeno zemljište (dato u zakup – uzeto u zakup).

Porodična poljoprivredna gazdinstva (PPG) dominiraju u Srbiji u ukupnoj površini raspoloživog (66,2 odsto), vlastitog (60,2 odsto) i zemljišta uzetog u zakup (68,7 odsto); dok gazdinstva pravnih lica i preduzetnika (PGPLP) dominiraju jedino u ukupnom zemljištu datom u zakup (74,4 odsto). I pored toga, prosečna površina poseda PPG u raspoloživom zemljištu (5,64 ha) manja je za 108,6 puta od prosečne veličine poseda PGPLP (612,33 ha).

Do donošenja Zakona o poljoprivrednom zemljištu (2006), poljoprivredno zemljište u državnoj svojini koristila su poljoprivredna preduzeća (privatna, društvena i državna) i zemljoradničke zadruge bez plaćanja naknade. Nakon toga, poljoprivredno zemljište u državnoj svojini se izdaje u zakup registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima (RPG) odnosno PPG i PGPLP (najmanje na godinu dana, najčešće do tri godine, ređe na 20 do 40 godina ako se na tom zemljištu podižu zasadi ili grade sistemi za navodnjavanje i izuzetno na trajno korišćenje ako se isto prevodi u šumsko zemljište u državnoj svojini), a njegov manji deo (5959 ha u proizvodnoj 2011/12. godini) bez plaćanja naknade koristile su državne obrazovne, naučnoistraživačke, savetodavne i socijalne ustanove.

U periodu od proizvodne 2007/08. do 2013/14. godine broj jedinica lokalne samouprave (JLS) koje sprovode program izdavanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini povećan je sa 50 na 102 JLS ili za 104 odsto, površina zakupljenog zemljišta sa 179 na 290 hiljada hektara ili za 62 odsto, prosečna zakupnina sa 142,80 na 191,60 evra/ha ili za 34,2 odsto i ukupna vrednost zakupnine sa 25,6 na 49,9 miliona evra ili za 94,9 odsto – što predstavlja između 6,4 odsto (2008) i 13,5 odsto agrarnog budžeta Srbije (2013).

U proizvodnoj 2011/12. godini na teritoriji 99 od ukupno 145 JLS izdato je u zakup 261.315 ha poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, od čega su 72,3 odsto zakupila registrovana PPG, 1,5 odsto zadruge i 26,2 odsto druga pravna lica; po prosečnoj zakupnini 154,66 evra/ha – koja se kretala između svega 5,33 evra/ha u opštini Pirot do čak 442,34 evra/ha u opštini Irig. Od ukupno 43 JLS koje u toj godini nisu sprovele zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini samo su dve u AP Vojvodini (Sremski Karlovci i Odžaci), a 41 na području Centralne Srbije. S obzirom da u Srbiji ima oko 910.000 ha poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini – od čega treba izuzeti oko 460.000 ha zemljišta koje nije moguće davati u zakup (seoske utrine i pašnjaci, zemljište u postupku restitucije, privremene mere sudova i drugih državnih organa i razlika između katastarskog i stvarnog stanja na terenu) i površine izdate u zakup (261.315 ha), može se zaključiti da oko 170.000 ha poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini nije izdato u zakup – čime su budžeti lokalnih samouprava, AP Vojvodine i Republike Srbije u 2012. godini oštećeni za 11,6 miliona evra.

Imajući u vidu političke, strategijske, pravne i sektorske posledice za razvoj poljoprivrede i posebno usitnjenih PPG koja čine 99,5 odsto ukupnog broja poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji, vrlo je indikativno da je povraćaj nezakonito oduzete imovine zadružnog sektora u periodu od 1953. godine izopšten iz sve četiri dosadašnje tranzicione restitucije (1991, 1992, 2006. i 2011. godine). Posebno ističemo da su zemljišne površine u zadružnom sektoru Srbije samo u periodu od 1962. do 2012. godine., prema podacima RZS, smanjene za 400.000 ha, što po ceni prodaje zemljišta investicionom fondu iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (12.000 evra/ha) iznosi 4,8 milijardi evra! A gde je ostala imovina koju su decenijama stvarale generacije srpskih zadrugara? U strukturi raspoloživog zemljišta svih poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji (2012) dominira poljoprivredno zemljište (3.861.477 ha ili 72,2 odsto ukupno raspoloživog zemljišta odnosno 49,8 odsto ukupne teritorije), sledi šumsko (1.023.036 ha ili 19,1 odsto ukupno raspoloživog zemljišta odnosno 13,2 odsto ukupne teritorije), a najmanje je zastupljeno ostalo zemljište (462.084 ha ili 8,7 odsto ukupno raspoloživog zemljišta odnosno 6,0 odsto ukupne teritorije).

Popisom poljoprivrede 2012. prvi put su u dosadašnjim javnim bazama podataka o zemljišnim resursima konstatovane dve veoma zabrinjavajuće činjenice: (1) ukupno poljoprivredno zemljište (3.861.477 ha) je manje od polovine (49,8 odsto) ukupne teritorije Srbije (77.592 km2 ); i Poljoprivredno zemljište 249 (2) ne koristi se čak 424.054 ha ili 11,0 odsto odnosno svaki deveti hektar ukupnog poljoprivrednog zemljišta – što čini 7,9 odsto ukupno raspoloživog zemljišta svih poljoprivrednih gazdinstava odnosno 5,5 odsto ili svaki 18. hektar ukupne teritorije Srbije.

PPG imaju povoljniju strukturu korišćenja raspoloživog zemljišta – koju karakteriše dominantno učešće ukupnog (84,2 odsto) i korišćenog poljoprivrednog zemljišta (79,8 odsto), a značajno manje učešće nekorišćenog poljoprivrednog (4,5 odsto), šumskog (13,2 odsto) i ostalog zemljišta (2,5 odsto); dok PGPLP samo 1/3 raspoloživog zemljišta koriste za poljoprivrednu proizvodnju, a 2/3 njihovog zemljišta čine nekorišćeno poljoprivredno (14,7 odsto), šumsko (30,7 odsto) i ostalo zemljište (20,7 odsto).

Ukupna površina nekorišćenog poljoprivrednog zemljišta u Srbiji se nalazi na 153.976 ili 24,41 odsto ukupnog broja svih PG (631.552 PG), što ukazuje da se preko 3/4 ukupnog broja svih PG prema poljoprivrednom zemljištu kao najvažnijem agrarnom prirodnom resursu ponaša u skladu sa sentencom bonus pater familias (dobar domaćin).

Teritorijalne razlike u zastupljenosti nekorišćenog u ukupnom poljoprivrednom zemljištu su značajne po oblastima (između 1,8 odsto u Sremskoj i 39,2 odsto u Pčinjskoj oblasti) i izrazito velike po opštinama (između svega 0,2 odsto u vojvođanskom Žitištu do čak 75,0 odsto u agrarno zapostavljenoj i demografski devastiranoj Crnoj Travi!). Tome značajno doprinosi i struktura zemljišta po bonitetnim klasama, budući da zemljišta pogodna za obradu (I–IV bonitetna klasa) u Regionu Vojvodine čine čak 91,0 odsto, dok je njihova zastupljenost na području tri regiona u Centralnoj Srbiji svega 38,1 odsto.

Međutim, ubrzanim sertificiranjem za organsku poljoprivredu 90.000 ha i za plansko pošumljavanje drvenastim cvetnicama (bagrem, lipa i kesten) 100.000 ha ili oko 45 odsto od ukupno 424 hiljade hektara nekorišćenog poljoprivrednog zemljišta, Srbija bi postala regionalni lider u proizvodnji organskih proizvoda i ekološkog meda sa godišnjim povećanjem vrednosti poljoprivredne proizvodnje za dodatnih 381 milion evra – što je srazmerno vrednosti preko polovine proizvodnje kukuruza, a istovremeno bi se zaposlilo više poljoprivrednih radnika nego u ukupnoj proizvodnji žita u Srbiji.

Obračunati pokazatelji svojinske strukture ukazuju da izrazito dominantna PPG (627.789 PPG ili 99,53 odsto od ukupno 630.742 PG sa zemljištem) imaju manju prosečnu veličinu poseda (5,64 ha raspoloživog zemljišta – koju čine 4,50 ha korišćenog i 0,25 ha nekorišćenog poljoprivrednog zemljišta, 0,75 ha šumskog i 0,14 ha ostalog zemljišta), dok relativno malobrojna PGPLP (2953 PGPLP ili 0,47 odsto ukupnog broja PG sa zemljištem) imaju značajno veću prosečnu veličinu poseda (612,33 ha raspoloživog zemljišta – koju čine 207,37 ha korišćenog i čak 90,03 ha nekorišćenog poljoprivrednog zemljišta, 187,95 ha šumskog i 126,99 ha ostalog zemljišta). Međutim, posebno zabrinjava činjenica da samo 960 PGPLP raspolažu sa čak 265.858 ha ili 62,7 odsto ukupno nekorišćenog poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. To opovrgava neargumentovanu tvrdnju da su PPG nesavesniji posednici od PGPLP i ukazuje na potrebu svestranijeg izučavanja uzroka ovakvog stanja i pripremu predloga mera za hitno uključivanje u proces poljoprivredne proizvodnje veoma značajnih nekorišćenih zemljišnih resursa sa kojima gazduju PGPLP.

Prosečna površina ukupnog poljoprivrednog zemljišta po poljoprivrednom gazdinstvu u Srbiji je relativno mala (6,12 ha/PG), a teritorijalne razlike su značajne po regionima (između 4,40 ha/PG u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije i 11,42 ha/PG u Regionu Vojvodine ili u odnosu 1 : 2,6 puta), još veće po oblastima (od 3,62 ha/PG u Rasinskoj do 16,13 ha/PG u Srednjobanatskoj oblasti ili u odnosu 1 : 5,3 puta) i veoma velike po opštinama (između 0,03 ha/PG u Zvezdari i, verovatno neočekivano za većinu agrarnih analitičara, čak 34,47 ha/PG u agrarno zapostavljenoj planinskoj Crnoj Travi ili u odnosu 1 : 1149 puta!).

Teritorijalne razlike u zastupljenosti korišćenog poljoprivrednog zemljišta u ukupnoj teritoriji su značajne po regionima (između svega 25,8 odsto u Regionu Južne i Istočne Srbije do 74,4 odsto u Regionu Vojvodine), još su veće po oblastima (između 27,3 odsto u Borskoj i 82,8 odsto u Srednjobanatskoj oblasti), a naročito su izražene po opštinama (od 8,3 odsto u Zvezdari do čak 86,1 odsto u dve opštine – Temerinu i Žitištu).

Posmatrano po makroregionima koji su u periodu pre uvođenja statističkih regiona bili uobičajeni u teritorijalnim analizama u Srbiji, Centralna Srbija još uvek dominira u strukturi ukupnog raspoloživog zemljišta (61,7 odsto) i svih analiziranih kategorija korišćenja zemljišta (66,5 odsto ukupnog, 63,2 odsto korišćenog i, nažalost, 82,9 odsto nekorišćenog poljoprivrednog zemljišta; kao i 85,7 odsto šumskog i 62,0 odsto ostalog zemljišta).

Dominantno učešće korišćenog poljoprivrednog zemljišta u ukupno raspoloživom zemljištu u Srbiji (64,3 odsto) karakteristično je i za sve regione, s tim da je njegova zastupljenost u Regionu Vojvodine značajno iznad (78,5 odsto), a u sva tri regiona na području Centralne Srbije značajno ispod republičkog proseka (od 53,8 odsto u Beogradskom do 57,5 odsto u Regionu Južne i Istočne Srbije).

Površina ukupnog poljoprivrednog (0,54 ha) i korišćenog poljoprivrednog zemljišta po stanovniku (0,48 ha) je relativno zadovoljavajuća za prehrambenu samoodrživost stanovništva u Srbiji. Međutim, relativno visoka obezbeđenost ukupnim i korišćenim poljoprivrednim zemljištem po stanovniku je, na žalost, posledica i značajnog smanjenja ukupnog broja stanovnika u Srbiji – za 336 hiljada lica ili za 4,5 odsto u periodu 2002-2012. godine! I pored određenih metodoloških razlika između redovnih statističkih izveštaja (1960-2012) i Popisa poljoprivrede 2012, promene u raspoloživoj površini zemljišta ukazuju na izrazito dinamičnu tendenciju smanjivanja ukupnih poljoprivrednih i posebno proizvodno najznačajnijih oraničnih površina u Srbiji, i to: • za 299 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta odnosno za 275 hiljada hektara oraničnih površina po redovnim statističkim izveštajima u periodu 1960-2012. godine.; • za 1,620 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta odnosno za 1,110 miliona hektara oraničnih površina po redovnom statističkom izveštaju za 2012. i Popisu poljoprivrede 2012; i • za 1,917 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta odnosno za 1,386 miliona hektara oraničnih površina po redovnom statističkom izveštaju za 1960. i Popisu poljoprivrede 2012.

Zbog neodgovarajućeg odnosa vlasnika i korisnika zemljišta, sa jedne strane, i države i društva, sa druge strane, u periodu 1960–2012. godine, iz poljoprivrede Srbije „izuzeto“ je 1,493 miliona hektara ili 27,84 odsto korišćenog poljoprivrednog zemljišta – čija je prometna vrednost 7,5 milijardi evra!.

Analiza posedovne strukture dve osnovne grupe poljoprivrednih gazdinstava, prema Popisu poljoprivrede 2012, ukazuje na sledeće konstatacije:

• PPG tradicionalno više dominiraju u ukupnom broju gazdinstava (99,5 odsto) nego u KPZ (82,2 odsto), ali sa veoma malom prosečnom površinom poseda (4,55 ha);

• PGPLP su po broju minorna (0,5 odsto), a po učešću u KPZ (17,8 odsto) i posebno po prosečnoj površini poseda (204,12 ha) značajni proizvodno-ekonomski subjekti u poljoprivredi Srbije; i

• relativno je veliki udeo PGPLP bez zemljišta (23,2 odsto) Popisom poljoprivrede 2012. prvi put je u Srbiji (posle II svetskog rata) značajan broj PPG evidentiran i u posedovnim grupama koje su ranije bile rezervisane isključivo za PGPLP (državna i društvena poljoprivredna preduzeća i zemljoradničke zadruge). Ovu podgrupu od 18.561 PPG odnosno tranzicionih dobitnika u periodu između popisa IPG u 2002. i popisa PPG u 2012. godini čine 17.187 PPG sa proizvodno respektabilnim posedom (20-100 ha) i, posebno, čak evropski konkurentnih 1374 PPG – sa posedima od 100 ha do, pre deceniju nepojmljivih, 2500 ha.

Uporedna analiza posedovne strukture svih PG u Srbiji (2012) i farmi u EU-28 (2010) ukazuje na sledeće konstatacije:

• sva PG u Srbiji (631.522 PG) čine relativno značajnih 5,16 odsto ukupnog broja farmi u EU-28, što našu zemlju rangira na visoko sedmo mesto iza liderske pozicije Rumunije (3.859.000 PG) i pet drugih članica EU sa većim brojem gazdinstava (Italije, Poljske, Španije, Grčke i Mađarske);

• sa raspoloživih 3.437.423 ha KPZ Srbija čini 1,97 odsto KPZ EU-28, po čemu našoj zemlji pripada 12. mesto „u gornjoj zoni zlatne sredine“, iza liderske pozicije Francuske (27.837.300 ha) i drugih 11 članica EU sa značajno većom (Španija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka, Poljska, Rumunija, Italija) i nešto većom površinom KPZ (Irska, Mađarska, Portugal i Grčka);

• relativno mala veličina poseda svih PG u Srbiji (5,44 ha KPZ) je 2,6 puta manja od prosečne veličine farme u EU-28, što našu zemlju rangira tek na 24. mesto – daleko iza liderske pozicije Češke (125,4 ha/PG), a ispred svega četiri članice sa veoma malim farmama (< 5 ha/PG: Grčka; Kipar; Rumunija i Malta); • nema suštinske razlike u koncentraciji broja PG i njihovog KPZ u posedovnim grupama „do 2 ha" između EU-28 (49,14 odsto farmi koje raspolažu sa svega 2,47 odsto KPZ) i Srbije (48,12 odsto gazdinstava koja raspolažu sa 7,70 odsto KPZ), što ukazuje na značaj i potrebu održivosti i malih PPG i u našoj zemlji; • relativno je značajna razlika u zastupljenosti najkrupnijih PG („>100 ha“) između EU-28 (2,7 odsto farmi koje raspolažu sa 50,2 odsto KPZ) i Srbije (samo 0,3 odsto gazdinstava koja imaju na raspolaganju 23,8 odsto KPZ); i

• međutim, kuriozitet je konstatacija da je veća prosečna veličina poseda PG najvećih posedovnih grupa („50–100 ha“ i „>100 ha“) u Srbiji (analogno za 0,71 ha ili za 1,0 odsto i za čak 158,71 ha ili za 59,2 odsto) nego u EU-28, što je rezultat uticaja tri posedovne grupe krupnijih PPG koje su „tranzicioni dobitnici“ („100–500 ha“, „500–1000 ha“ i „1000–2500 ha“) i posebno privatizovanih bivših društvenih i preostalih društvenih preduzeća „u restituciji“, kao i državnih gazdinstava u pet najvećih posedovnih grupa PGPLP („100–500 ha“, „500–1000 ha“, „1000–2500 ha“, „2500–5000 ha“ i „>5000 ha“) – koja mogu biti potencijalno konkurentna ne samo evropskim već i farmama u izvozno najjačoj agroprivredi sveta (SAD – oko dva miliona farmi prosečne veličine 180 ha).

I pored razlika u definiciji IPG (1960) i PPG (2012) i obuhvatnosti poslednja dva „potpuna“ popisa u Srbiji, analiza 52-godišnjih promena u posedovnoj strukturi IPG i PPG ukazuje da su ispoljene sledeće tendencije:

• značajno smanjenje ukupnog broja IPG/PPG (za 361.169 gazdinstava ili za čak 36,5 odsto) i njihove ukupno korišćene površine zemljišta (za 1,516.432 ha ili za 34,9 odsto), što znači da je „ugašeno“ svako treće PPG u Srbiji; i

• smanjenje broja IPG/PPG karakteristično je i za oba makroregiona, ali sa međusobno različitom dinamikom i preovlađujućom tendencijom: – apsolutno većim i relativno manjim smanjenjem broja PPG u Centralnoj Srbiji (za 199.474 gazdinstva ili za 29,3 odsto) i izrazitim smanjenjem površina korišćenog zemljišta (za 1,611.396 ha ili za čak 49,4 odsto) – što determiniše proces pauperizacije PPG; i Popis poljoprivrede 2012.

252 – apsolutno manjim ali relativno dinamičnijim smanjenjem broja PPG u AP Vojvodini (za 161.775 gazdinstava ili za čak 52,5 odsto), ali uz povećanje raspoložive površine korišćenog zemljišta (za 94.964 ha ili za 8,8 odsto) – što je rezultat povećanja zakupljenog poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini i kupovine poljoprivrednog zemljišta od staračkih i nepoljoprivrednih domaćinstava u cilju farmerizacije srednjih i krupnijih PPG.

Uz napomenu, takođe, o razlikama u definiciji IPG (2002) i PPG (2012) i u obuhvatnosti njihovih popisa, analiza promena u posedovnoj sttrukturi IPG/PPG tokom ove tranzicione decenije ukazuje na sledeće konstatacije:

• izrazita dinamika smanjenja broja PPG (za čak 150.339 gazdinstava ili za 19,3 odsto), uz istovremeno smanjenje površine korišćenog zemljišta – ali značajno manjeg obima i intenziteta (za 50.455 ha ili za 1,8 odsto);

• smanjenje broja PPG karakteristično je za oba makroregiona, ali sa različitim obimom i intenzitetom: za 95.133 PPG ili za 16,5 odsto u Centralnoj Srbiji i za 55.206 PPG ili za čak 27,4 odsto u Vojvodini;

• smanjenje broja PPG prisutno je u svim posedovnim grupama u Srbiji i u oba makroregiona, izuzev u dve antipodne posedovne grupe – bezemljaša i tranzicionih dobitnika („preko 20 ha“);

• proces socio-ekonomskog raslojavanja PPGu dve antipodne posedovne grupe izraženiji je u agrarno razvijenijem području Vojvodine – gde je evidentirano povećanje za čak 69,4 odsto bezemljaša, s jedne, i povećanje za čak 4,4 puta tranzicionih dobitnika („>20 ha“), sa druge strane.

Regionalne razlike u posedovnoj strukturi PPG (2012) ogledaju se u sledećim konstatacijama za tri njihove posedovne podgrupe:

• mala gazdinstva („do 5 ha“) su dominantna u ukupnom broju PPG u svim regionima (između 66,2 odsto u Regionu Vojvodine i 83,7 odsto u Beogradskom regionu) i najzastupljenija su u ukupno KPZ u dva regiona (43,4 odsto u Beogradskom regionu i 46,7 odsto u Regionu Južne i Istočne Srbije), dok su u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije na drugom mestu (41,8 odsto), a u Regionu Vojvodine imaju na raspolaganju svega 11,8 odsto KPZ;

• srednja gazdinstva („5–20 ha“) nalaze se između malih i velikih po zastupljenosti u broju PPG u svim regionima (između 15,1 odsto u Beogradskom i 21,5 odsto u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije) i po zastupljenosti u KPZ u tri regiona (između 24,9 odsto u Regionu Vojvodine i 42,2 odsto u Regionu Južne i Istočne KPZ; a

• velika gazdinstva („preko 20 ha“) su najmanje zastupljena u ukupnom broju PPG u svim regionima (između 0,98 odsto u Regionu Južne i Istočne Srbije do 9,2 odsto u Regionu Vojvodine) i najmanje su zastupljena u KPZ u tri regiona (između 8,6 odsto u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije i 17,6 odsto u Beogradskom regionu), dok su u Regionu Vojvodine čak i dominantna u KPZ (63,27 odsto).

U ovoj studiji je prvi put u našoj agroekonomskoj i literaturi o popisima poljoprivrede izvršena i analiza posedovne strukture 13 popisanih pravnih oblika organizovanja u pet podgrupa PGPLP, koja ukazuje na sledeće konstatacije:

• velika je zastupljenost gazdinstava „bez zemlje“ kod svih pet podgrupa PLP (23,2 odsto), koja se kreće od najmanje 5,9 odsto u PG organa države i lokalnih samouprava (ODLS), preko 21,3 odsto u poljoprivrednim preduzećima (PP), 23,1 odsto u PG ostalih pravnih lica i preduzetnika (OPLP) i 28,0 odsto u zemljoradničkim zadrugama (ZZ), do 35,2 odsto u PG javnih preduzeća i ustanova (JPU);

• značajno je veće učešće PGPLP u KPZ nego u broju svih PG, posebno poljoprivrednih preduzeća (0,20 odsto svih PG i 9,53 odsto ukupno KPZ) i organa države i lokalnih samouprava (svega 0,03 odsto svih PG i 6,0 odsto ukupno KPZ) – koji zajedno raspolažu sa 87,1 odsto ukupno KPZ svih PLP; i

• veoma su značajne razlike u prosečnoj površini poseda PGPLP, koja se kreće od 9,53 ha za ostala pravna lica i preduzetnike do čak 1.106,38 ha za organe države i lokalnih samouprava ili u odnosu 1 : 116 puta.

Regionalne razlike u broju PGPLP i njihovom KPZ u Srbiji (2012) upućuju na sledeće konstatacije:

• Region Vojvodine je najzastupljeniji po broju gazdinstava (1355 gazdinstava ili 45,2 odsto PGPLP) i dominantan u KPZ (431.632 ha ili čak 70,49 odsto KPZ PLP);

• Region Šumadije i Zapadne Srbije je na drugom mestu po broju gazdinstava (1005 gazdinstava ili 33,5 odsto PGPLP) i na trećem mestu po KPZ (68.755 ha ili 11,23 odsto KPZ PLP);

• Region Južne i Istočne Srbije je na trećem mestu po broju gazdinstava (513 gazdinstava ili 17,10 odsto PGPLP) ali i na drugom mestu po KPZ (80.542 ha ili 13,15 odsto KPZ PLP); dok je

• Beogradski region je na začelju sva četiri regiona, sa svega 127 gazdinstava ili 4,23 odsto PGPLP, koja raspolažu sa 31.426 ha ili 5,13 odsto ukupno KPZ PLP.

Na posedovnu strukturu PGPLP su uticale brojne i značajne organizaciono- vlasničke promene u čijem je fokusu bila transformacija društvene svojine kao oblika „paradržavne“ svojine karakteristične jedino za SFRJ (do 1991.) odnosno za SRJ (1992– 2006) i u recidivima zadržana u neprivatizovanim društvenim poljoprivrednim preduzećima a delimično i u sastavu poseda koje koriste zemljoradničke zadruge i posle njenog eliminisanja kao ustavne kategorije po Ustavu RS (2006). Nasuprot lex specialis Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine (1992), u praksi nisu poznati primeri pretvaranja društvene svojine nad poljoprivreednim zemljištem u državnu i/ili zadružnu svojinu. Istovremeno, razgraničavanja vlasništva na poljoprivrednom zemljištu u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama sproveden je na štetu zadruge – koje su i izopštene iz procesa restitucije – zbog čega su postale najveći tranzicioni gubitnici.

Najzad, na posedovnu strukturu PGPLP uticala je i: prodaja delova pojedinih PG u postupku realizacije bankarskih hipoteka na poljoprivrednom zemljištu, eksproprijacija dela poseda PG za infrastrukturne i druge opštedruštvene potrebe, kao i nove kupoprodaje između legitimnih „tranzicionih špekulanata“ i naknadnih kupaca njihovog poljoprivrednog zemljišta. Najzad, posebno treba očekivati da će promene u vlasničkoj i posedovnoj strukturi PG u narednom periodu biti još dinamičnije, jer od septembra 2017. godine po SSP ekonomski bogatiji kupci iz EU-28 stiču pravo da poljoprivredno zemljište (i druge nepokretnosti) u Srbiji kupuju pod istim uslovima kao i domaći ekonomski devastirani potencijalni kupci. Najbolji način da se zaštite nacionalni interesi u pogledu održaja vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem jeste da se donese novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu i da se u njega ugrade sva ograničenja u pogledu sticanja svojine nad poljoprivrednim zemljištem koja postoje u članicama EU-28.

Analiza strukture KPZ u Srbiji (2012) ukazuje da su PPG dominantna u ukupnom KPZ (2.852.068 ha ili 82,2 odsto KPZ) i u sve tri zbirne kategorije njegovog korišćenja – ali sa različitim nivoom zastupljenosti: 99,3 odsto stalnih zasada, 85,4 odsto oranične površine i 67,6 odsto livada i pašnjaka. Dominantno učešće PPG u KPZ karakteristično je u svih 25 oblasti (između 62,0 odsto u Pirotskoj do 98,8 odsto u Mačvanskoj oblasti), kao i u 162 od ukupno 165 opština u kojima je evidentirano KPZ – jer u tri opštine dominiraju PGPLP: opštine Palilula (77,8 odsto) i Apatin (55,4 odsto) – koje karakterišu veliki posedi PP, kao i opština Crna Trava (75,6 odsto) – gde sa velikim površinama livada i pašnjaka raspolažu jedno neagrarno javno preduzeće i organi države i lokalne samouprave. Popis poljoprivrede 2012.

Analize strukture KPZ po vrstama poljoprivrednih gazdinstava ukazuje da su:

• oranične površine dominantne na svim PG (73,8 odsto KPZ) i kod obe vrste PG – natprosečno na PPG (76,7 odsto KPZ) a ispodprosečno na PGPLP (60,4 odsto KPZ);

• livade i pašnjaci su na drugom mestu po zastupljenosti na svim PG (20,7 odsto KPZ), ali sa manjom zastupljenošću na PPG (17,1 odsto KPZ) i značajno većom zastupljenošću na PGPLP (37,7 odsto KPZ); dok su

• stalni zasadi najmanje zastupljeni na svim PG (5,5 odsto KPZ), ali sa natprosečnom učešćem na PPG (6,2 odsto) i relativno malim učešćem na PGPLP (1,9 odsto KPZ).

Regionala analiza strukture KPZ ukazuje da oranična površina dominira u svim regionima (od 52,2 odsto u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije do 91,5 odsto u Regionu Vojvodine), iza kojih sa značajno manjim učešćem slede pašnjaci i livade (od 7,1 odsto u Regionu Vojvodine do 37,9 odsto u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije), dok su stalni zasadi najmanje zastupljeni (svega 1,4 odsto u Regionu Vojvodine do po 9,9 odsto u Beogradskom i Regionu Šumadije i Zapadne Srbije).

Posebno treba istaći da u ukupnom broju svih PG u Srbiji (2012) 16,4 odsto gazdinstava nema oraničnih površina, 48,2 odsto gazdinstava nema stalnih zasada, a čak 57,1 odsto gazdinstava je bez livada i pašnjaka, što uslovljava i zastupljenost tri grane poljoprivredne proizvodnje: ratarstva i povrtarstva na gazdinstvima sa oraničnom površinom, voćarstva i vinogradarstva na gazdinstvima sa stalnim zasadima, i stočarstva na gazdinstvima sa livadama i pašnjacima.

Strukturu oranične površine u Srbiji (2.536.881 ha ili 73,8 odsto KPZ) determiniše:

• tradicionalno mala površina okućnica (23.277 ha) i njihovo simbolično učešće u KPZ (0,7 odsto) i u oraničnoj površini (0,9 odsto); i

• značajna površina oranica i bašta (2,513.154 ha) i njihovo, takođe, dominantno učešće u KPZ (73,1 odsto) i posebno u oraničnoj površini (99,1 odsto).

S obzirom na značaj i tradiciju okućnice za domaćinstva koja žive na PPG, veoma je indikativno da čak 186.968 ili 46,1 odsto PPG nema okućnicu, što ukazuje da su to gazdinstva na kojima su „ognjišta ugašena“ i da članovi domaćinstava žive u urbanim područjima Srbije, ili su na privremenom radu u inostranstvu i gazdinstvo čuvaju za povratak u domovinu posle penzionisanja, ili su trajno iseljena u inostranstvo – a još nisu otuđila svoje poljoprivredno gazdinstvo.

Posebno treba istaći da je Popisom poljoprivrede 2012, prvi put u istoriji naših dosadašnjih popisa poljoprivrede i redovnih statističkih izveštaja, konstatovano da se u Regionu Vojvodine nalazi dominantni deo (58,3 odsto) ukupnih površina oranica i bašta u Srbiji.

U odnosu na prosečno učešće oranične površine u KPZ u Srbiji (73,8 odsto), teritorijalne razlike kreću se od svega 21,3 odsto u Zlatiborskoj do 95,9 odsto u Južnobačkoj oblasti – na čijim područjima su i opštine sa minornom (3,9 odsto u opštini Čajetina) i najvećom zastupljenošću oranične površine (čak 99,5 odsto u opštini Bački Petrovac).

Analizirajući oraničnu površinu (0,20 ha/stanovniku) kao indikator prehrambene održivosti stanovništva u Srbiji na sadašnjem tehničko-tehnološkom nivou poljoprivredne proizvodnje – uz određena odstupanja u zavisnosti od klase i drugih kvalitativnih karakteristika svake parcele i strukture proizvodnje, potrebno je istaći da samodovoljnost u hrani ne mogu da obezbede osam od ukupno 25 oblasti (Beogradska – 0,07 ha/stanovniku, Raška – 0,10 ha/stanovniku, Nišavska – 0,16 ha/stanovniku, Zlatiborska, Pirotska i Pčinjska – po 0,17 ha/stanovniku, i Moravička i Jablanička oblast – po 0,19 ha/stanovniku) i 47 od ukupno 165 opština (devet opština u Beogradskom regionu, tri opštine u Regionu Vojvodine, 16 opština u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije i 19 opština u Regionu Južne i Istočne Srbije).

Stalni zasadi su najmanje zastupljena zbirna kategorija KPZ ne samo u Srbiji (5,4 odsto KPZ – od čega su 4,8 odsto voćnjaci, zatim 0,6 odsto vinogradi i svega 0,1 odsto ostali zasadi), već i na posedima obe grupe gazdinstava (6,2 odsto KPZ PPG i svega 1,9 odsto KPZ PGPLP) i u sva četiri regiona (od 1,4 odsto KPZ u Regionu Vojvodine do po 9,9 odsto KPZ u Beogradskom i u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije), ali sa teritorijalno značajnim razlikama po oblastima (od 0,47 odsto KPZ u Srednjobanatskoj do 19,88 odsto u Topličkoj oblasti) i izuzetno velikim razlikama po opštinama (od svega 0,2 odsto KPZ u Kovačici do čak 66,8 odsto KPZ u Grockoj – gde se dominantni deo posednika i korisnika poljoprivrednog zemljišta specijalizovao za voćarsko-vinogradarsku proizvodnju).

U odnosu na oranične površine i površine stalnih zasada, površine livada i pašnjaka su najmanje bile predmet agroekonomskih i statističkih analiza, i to zbog dva razloga:

• prvo, smanjenjem broja stoke, posebno goveda, ovaca i koza, livade kao izvor kabaste hrane (seno, senaža i silaža) i pašnjaci za sezonsko napasanje stoke gubili su na značaju, a njihovoj melioraciji radi održivog korišćenja, zaštite i uređenja ne posvećuje se odgovarajuća pažnja;

• drugo, livade i pašnjaci se, uglavnom, nalaze na kvalitativno slabijim klasama zemljišta (IV, V, VI, VI i VIII) u brdsko-planinskim i slatinastim ili vodoplavnim ravničarskim područjima i one su su vrlo retko predmet kupovine, i to po relativno niskim cenama.

Analiza pokazatelja o livadama i pašnjacima ukazuje na sledeće konstatacije:

• u strukturi KPZ u Srbiji livade i pašnjaci čine 20,8 odsto – u čemu su livade zastupljenije (11,1 odsto) nego pašnjaci (9,7 odsto); • u strukturi livada i pašnjaka u Srbiji dominiraju livade (53,5 odsto) u odnosu na pašnjake (46,5 odsto);

• u strukturi livada i pašnjaka po vrstama gazdinstava livade dominiraju na posedima PPG (72,4 odsto), a pašnjaci na posedima PGPLP (86,1 odsto); • PPG su zastupljenija u zbirnoj kategoriji livada i pašnjaka (67,6 odsto) i površini livada (91,6 odsto), a PGPLP u površini pašnjaka (59,9 odsto);

• u ukupnom broju svih PG koja raspolažu sa livadama i pašnjacima (266.813 PG), livade poseduje ili koristi čak 92,7 odsto PG, a pašnjake 37,0 odsto PG.

Veoma su značajne teritorijalne razlike učešća livada i pašnjaka u KPZ po oblastima (od 2,1 odsto u Severnobanatskoj do 69,6 odsto u Zaječarskoj oblasti) i opštinama (od svega 0,1 odsto u Bačkom Petrovcu do čak 90,9 odsto u Čajetini).

S obzirom na rezultate istraživanja u ovoj studiji baziranih na Popisu poljoprivrede 2012, neophodno je da RZS naknadno koriguje rezultate redovnih godišnjih izveštaja o KPZ i kategorijama njegovog korišćenja za period pre 2012. godine.

Zahvaljujući bogatstvu baze podataka Popisa poljoprivrede 2012, ova studija može da posluži i kao „model“ za izradu posebnih studija o poljoprivrednom zemljištu za niže nivoe teritorijalnih jedinica (25 oblasti, 168 opština i 4721 naselje) u Republici Srbiji.

Na osnovu konstatacija navedenih u pojedinim poglavljima ove studije, kao i drugih dostupnih tematskih analiza o poljoprivrednom zemljištu, neophodno je u agrarnoj i ruralnoj politici Srbije veći značaj pridavati zemljišnoj politici i obezbediti više sredstava za bolju zaštitu, potpunije uređenje i racionalnije korišćenje poljoprivrednog zemljišta, kao prirodnog i proizvodnog resursa za unapređenje poljoprivrede i sveukupan privredni razvoj naše zemlje.

(Poljoprivredno zemljište, studija prof. dr Miladina M. Ševarlića )