Političarenje

U Srbiji, danas i nije baš ostalo mnogo prostora za uživanje. Nekako su se i male stvari izmigoljile iz ruku (srca) – mnoge više nisu dostupne, mnoge su se prosto pohabale od upotrebe. Čuvena „sreća u malim stvarima“ valjda postoji samo dotle dok se sanja o velikim. A kad i snovi stignu do ćorsokaka i ustajalosti, male stvari služe za preživljavanje više nego za uživanje.

Ipak, postoji nešto u čemu Srbi, sad već tužno srednje generacije ultimativno uživaju. Nazovimo omiljenu zabavu „političarenjem“, varijantom nekadašnjeg pubertetskog ili studentskog „tračarenja“. Uvod u političarenje obično i jeste poneki redak trač, redak jer se političarenje odvija u porodičnoj atmosferi i jer slobodni strelci koji su prevalili tridesetu i nisu toliko željni priče. Dodatna otežavajuća okolnost jeste pomanjkanje prijatelja o ili sa kojima bi se tračarilo – većina živi negde drugde. Zato se i većina tračeva odnosi na prepričavanje pisama i analizu stanja i osećanja svih onih bliskih ljudi sa kojima više ne ispijamo kafu i ne visimo na telefonu (snašao se, nije još, ima dobar posao, traži posao, zaljubio se, nije, razveo se, oženio se, kiselo grožđe, nigde ne cvetaju ruže, i bogati plaču…). Posle toga prelazi se na pravu poslasticu – poltičarenje.

Političarenje podrazumeva analizu događaja iz prethodnih par dana, potom analizu proteklih par meseci… pa redom do desetak godina, i na osnovu toga predviđanje dešavanja u narednih par dana, meseci, godina… Dobra strana ove igre jeste što se nikad ne zamoriš od ponavljanja istih ili veoma sličnih stvari, i što je uvek interesantno prisećanje na neke ključne događaje poput jogurt revolucije, 9. marta, studentskih protesta, hapšenja Vuka i Dane, zimskih protesta ’96/97, raspada koalicije Zajedno, a odskora i NATO bombardovanja i slavne srpske pobede. Pikanterije poput bliskog susreta sa batinašem, probijanja kordona, stampeda pred pendrecima, prelaska mostova noću kada koncert majstori odu kući, panike od naredne detonacije ili pak odsustva svake panike, privođenja na informativni razgovor itd. uvek su dobrodošao začin.

Jedna partija političarenja traje koliko i jedan susret sa kumovima i prijateljima, tj. onim što je od njih i vas ostalo u Srbiji.

Političari se obično ponaosob, ili u najboljem slučaju, u paru. Par nikada ne podrazumeva i par u životu (bračni par, par roditelj-dete, par najboljih prijatelja…) jer je svrha ove igre i razbijanje svekolike monotonije, što je i razlog zašto se u političarenju uživa za razliku od razgovora o poslu, plati, putovanju, stanu, novim planovima ili ma kakvom delanju i napredovanju u životu. (Pažnja! NIKAD se ne političari sa ljudima koji imaju bitno različite političke stavove jer onda političarenje prerasta u frustraciju, sado-mazohizam ili, u ekstremnim slučajevima, poligon za sve moguće lične uvrede, neraščišćene račune, besove i stresove).

Političarenje je zarazna i neodoljiva igra jer nam, najzad, pruža mogućnost da pokažemo koliko smo rečiti, mudri, duhoviti, pametni, obrazovani. Ono je zamena za karijere koje nemamo, društveni život koji ne vodimo, unapređenja koja ne dobijamo, plate koje ne primamo i znanja koja ne stičemo.

Vešti igrači uspevaju da se izbore za mišljenje večeri ili stav popodneva, ali najzahvalniji za igru su oni koji su dobro potkovani znanjem i iskustvom. Takvi uvek imaju keca u rukavu – znaju u prste imena svih funkcionera svih stranaka ikad, u pravim momentima se prisećaju šta je ko od njih izjavio, imaju pouzdane informacije o tome kako je koji prošao i kako je, ako je, završio. Većina ipak nije završila i to je najburniji deo igre – prognoza. Građanska neposlušnost ili građanski rat? Otpor ili opozicija? Srpska verzija Tačija ili Gandija? Urušavanje režima samog od sebe ili nove demonstracije? Ponovna intervencija NATO-a ili potpuno ignorisanje Srbije?

Ritualni deo, kojim se partija završava odnosi se na vremensku prognozu – još tri meseca, do kraja ove godine, do proleća, do izbora, još godinu dana, još godinama… Tu su i najžešća neslaganja igrača – od onih koji su standardno na „tri meseca“, uporno ne primećujući da su oličenje jednog od boljih viceva o zaostalima u Srbiji i u životu. Drugi su standardno na „još godinama“, uporno ne primećujući da su se ozbiljno razboleli od pomanjkanja nade, energije, ideja, ambicija i sličnih Srbiji nepotrebnih osobina. Ostali, sa svojim „nešto između“ varijantama samo plivaju između prvih i drugih i tu negde biva kraj igri, političarenju, a svakako i uživanju. Ponestane vatrenih govora, zgasne plamen u srcu, sada već tužno srednja generacija za trenutak se sudari sa činjenicom da je sa godinama postala i osrednja i otužna i nikom neophodna.

…Do prve prilike, do sledećeg: „Ej, kume jesi li bio na mitingu… – Ma jesam, ali… – Hajde navratite večeras… – Važi, čim uspavamo dete i dedu i babu i mačku, eto nas!“