Pet teških komada: 9. mart 1991.

Tokom skoro dvadeset godina postojanja, „Vreme“ je, baš kao i sve što toliko dugo traje, više puta prošlo kroz „prelomne trenutke“. Neki od tih preloma bili su izazvani političkim prilikama, neki internim problemima, a neki okolnostima koje je teško definisati. Kakvi god bili, svaki je na neki način promenio ili definisao „Vreme“. Danas je možda najvažnije to što ga nijedan od njih nije uništio, promenio mu osnovni pravac ili ga učinio neprepoznatljivim u odnosu na prvi broj, iz oktobra 1990.

Deveti mart, 1991.

Svega nekoliko meseci posle objavljivanja prvog broja, tadašnji vlasnici „Vremena“ shvatili su da im je investicija u finansijskom smislu totalno promašena. Podaci o prodaji iz januara 1991. bili su katastrofalni, i novine su bile na samoj ivici gašenja. Pošto je nada ipak postojala, redakcija je osmislila reklamu koja je glasila: ‘Vreme kasni s razlogom’. Zagonetna poruka, emitovana na radio-stanicama tokom februara 1991. bila je uzrokovana slomom vlasničke strukture, ali je bilo dovoljno materijala da zainteresovani deo javnosti zaključi kako „Vreme“ zna nešto što drugi još uvek ne znaju: zahvaljujući Devetom martu, stvorena je iluzija da je upravo „Vreme“ predvidelo značaj onoga što će se dogoditi.

Kako bilo, devetomartovski broj, koji je „uz pomoć štapa i kanapa“ štampan u 25-26 hiljada primeraka, rasprodat je za svega nekoliko sati. Čitavo izdanje bilo je posvećeno samo tom jednom događaju, a prvi put je primenjena tehnologija kompletnog „rirajta“, koja će biti praktikovana i kasnije u sličnim, istorijski prelomnim trenucima. „Reporteri su s terena donosili sirov materijal, priče, ono što su videli, a ja sam sedeo u redakciji i daktilografkinji diktirao ceo broj. Tu je, dakle, primenjen vrhunski standard rada u nedeljnicima, a to je da su ljudi na terenu i analiziraju situaciju, a svi tekstovi prolaze kroz jednu ruku i dobijaju konačnu formu“, kaže Dragoljub Žarković. „Bila je to ogromna brzina i ogroman napor, ali tada je redakcija pokazala da profesionalno vlada zanatom i da, kao takva, ne može da propadne.“

Tog dana, pokazalo se i kako će ubuduće funkcionisati novinari „Vremena“. „Ono što me fascinira jeste da svi spontano idu tamo gde treba da budu u datom trenutku, bez obzira o kojem se događaju radi. Znam da će ovaj kolega biti tamo, a onaj tamo. I to ne zato što imaju neki određen zadatak, već znajući njih. Devetog marta tačno sam znao na kojoj ću žardinjeri da nađem Milana Miloševića. I tačno tamo je bio“, seća se Aleksandar Ćirić.

Deveti mart okončan je tako kako je okončan.

Vlasnička kriza rešena je tako što je Vuk Hamović, kao jedan od suvlasnika, isplatio dugove štampariji i svoj deo vlasništva ustupio redakciji. Većinski vlasnik postao je Srđa Popović.

Novinari „Vremena“ povratili su samopouzdanje, a publika je ponovo počela da im veruje.

„Vreme“ je nastavilo da izlazi.

(Tekst je deo članka objavljenog u dodatku povodom 1000. broja „Vremena“)