Pepeljuga na »liturđiji«

Prihvaćeno uverenje je da je zadatak škole kako pružanje znanja tako i vaspitavanje dece. U tom smislu neki predmeti imaju posebnu ulogu. Za razliku od matematičkih formula, programi za maternji jezik i književnost ne mogu izbeći socijalne i kulturne specifičnosti. Kod takvih predmeta treba pronaći pravu meru lokalnog i stranog, kao i dela koja osnovcima nisu dosadna, a kvalitetna su. Kada deca tek počinju formalno obrazovanje, pomenuto još više dolazi do izražaja.

Zakon o obrazovanju omogućava izdavačima i autorima čitanki da određeni broj tekstova, pesama izaberu sami, dok je drugi deo propisan i obavezan za sve. Nastavnici biraju udžbenike koji njima najviše odgovaraju, tako da deca u različitim školama uče iz različitih knjiga. Nekada se nastavnici odlučuju za čitanke zbog sadržaja i(li) ilustracija, a ponekad i procenjujući materijalno stanje roditelja.

Sadržaji bukvara, koji služe za učenje slova, ne bi trebalo da se međusobno razlikuju. Međutim, iako su rečenice jednostavne i tu ponekad ima odstupanja. Na primer, u Kletovom izdanju već na jedanaestoj strani, na ilustraciji su dve nasmejane devojčice koje sede u klupi, u prirodi, i jedna kaže: „Ako nas u timu ima više, brže ćemo učiti“, dok joj drugarica odgovara: „Hajde da i mame i tate uključimo u naš pobednički tim!“

Tekst koji „dočekuje“ drugake u lepo ilustrovanoj čitanci Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva je deo Deklaracije Ujedinjenih nacija o pravima deteta. To prati zanimljiva ilustracija na kojoj su mali bosonogi crnac sa poderanom bluzom u bojama rege pokreta, dečak Japanac – karatista, dečak u američkoj „narodnoj nošnji“ – farmerkama i kaubojskim cipelama i smeđa devojčica kojoj se ne može odmah pogoditi odakle je.

Obavezno, u čitankama za drugi razred svih izdavača nalaze se pesme D. Radovića, M. Alečković, D. Lukića, B. Ćopića, Lj. Ršumovića, B. Crnčevića, S. Raičkovića, J. J. Zmaja, narodne pesme. Zatim su tu Grimove bajke, basne, priče o Svetom Savi. Način na koji se tekstovi interpretiraju je malo drugačiji, zavisno od izdavača.

Nakon jedne Radovićeve pesme, u Zavodovoj čitanci osmogodišnjacima se postavlja pitanje: „Kada biljka procveta, ona čuje neki unutrašnji glas: već sam lepa… Šta tebi govori tvoje srce?“

Stalno se kao glavne vrline ističu sloga i drugarstvo, a ono se, kako piše u izdanju Nove škole, „uči svuda i svakog časa se ocenjuje“. Mane koje se često spominju u delima jesu lakomost i lenjost. Takođe, insistira se na humoru pa se neretko postavlja pitanje koliko je drugacima neka priča ili pesma smešna i šta im je najsmešnije, ili se od njih traži da se sete nečeg tako duhovitog u svom okruženju.

Zanimljivo je da se priča Mačak otišao u hajduke Branka Ćopića nalazi u čitanci za drugi razred, koju je izdao Zavod za udžbenike, kao i za treći razred, ali u izdanju Nove škole.

Kada su u pitanju čitanke za treći razred, već je bilo sporenja jer su pojedini stručnjaci smatrali da neke od obaveznih priča i pesama nisu primerene tako mladom uzrastu. Izdavači, kao što je već rečeno, moraju da ubace u svoje knjige dela predviđena planom i programom da bi dobili dozvolu od Ministarstva prosvete.

Kao primer se navode Sebični džin Oskara Vajlda i Staklareva ljubav Grozdane Olujić.

Jedna od ključnih rečenica u priči Staklareva ljubav jeste da je „ljubav krhkija od stakla“, a glavni junak gubi osobu koju voli, devojčicu od stakla, zato što je jedne noći bio grub pa se ona pretvorila u „gomilicu staklenog praha“. U starosti, videvši najmlađeg sina koji odlazi u staklaru, shvata da „priča ne prestaje da se ponavlja“.

Pitanje je da li devetogodišnjaci imaju dovoljno zrelosti da ovu priču shvate na pravi način.

Sebičnog džina Oskara Vajlda deca u Sloveniji čitaju u sedmom razredu. Džin biva nagrađen rajem, blagosloven, zbog svog pokajanja i plemenitosti, a očigledno je da sama priča zahteva religijsko predznanje.

U četvrtom razredu su već na redu narodne epske pesme, a čak je i Pepeljuga data kao narodna priča (Nova knjiga), u kojoj maćeha i njene ćerke idu na „liturđiju“ umesto na bal, ne dajući najmlađoj da ide s njima, a crkva je ujedno i mesto susreta Pepeljuge i princa.

U tekstovima za jedanaestogodišnjake govori se o ljubavi, odrastanju i sazrevanju, mašti i stvarnosti, tradiciji. Tu su priče Svetlane Velmar-Janković iz Knjige za Marka, a u nekim čitankama i odlomci iz čuvenih knjiga kao što je Mali princ ili Beskrajna priča.

Postoji izreka „reci mi šta čitaš pa ću ti reći ko si“. Ma koliko da je ovo pojednostavljeno, može da služi kao dobra opomena kada je u pitanju odabir tekstova za one na kojima „svet ostaje“. S druge strane, na nastavnicima srpskog jezika je da detetu ne nameću „jedinu pravu“ interpretaciju, i da dopuste da dete „čita“ na svoj način, koji često odudara od shvatanja odraslih.

A priznavanje detetu da samostalno zaključuje iz štiva, koje ipak mora biti u relaciji sa njegovim životnim iskustvom, valjda je pravo koje mu se ne sme osporiti.