Predsednica Narodne skupštine, jedna karijera
Podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika DSS-a koju će do sednice Izborne skupštine voditi potpredsednik Aleksandar Popović
Na sednici predsedništva Demokratske stranke Srbije,, 19. marta 2014 Vojislav Koštunica podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika DSS-a zbog izbornog neuspeha. Predsedništvo rekao DSS-a je jednoglasno odlučilo da do izborne skupštine v.d. predsednika stranke bude dosadašnji potpredsednik Aleksandar Popović. Koštunica ostaje član stranke.
Demokratska stranka Srbije je na martovske izbore jedina izašla sa programom, kako političkim tako i ekonomskim, koji je trebalo da omogući privredni oporavak i razvoj zemlje, zaštitu državnih i nacionalnih interesa, kao i očuvanje kulturnog i duhovnog identiteta srpskog naroda.
Taj srpski glas, u čijoj su osnovi naš dobro poznat kritički stav prema evropskim integracijama i ideja političke neutralnosti, izbornom voljom građana više neće moći da se čuje u Skupštini Srbije.
Aposlutna većina je na izborima odlučila da Srbija pođe putem koji preti da je pretvori u neku vrstu kolonije Vašingtona i Brisela, i da ugrozi njenu slobodu.
Takav položaj Srbije neminovno će prouzrokovati njeno dalje komadanje, propadanje srpske privrede, porast nezaposlenosti i pad u dužničko ropstvo. Skoro polovina biračkog tela koja nije izašla na izbore podržala je, posredno i prećutno, ovakvu politiku, zasnovanu na gromoglasno ponavljanim lažnim obećanjima tokom kampanje u koju su uložena ogromna sredstva, i koja je bila obeležena otvorenim pretnjama, zastrašivanjem i podmićivanjem birača.
Naša Stranka je u ovakvim okolnostima uradila sve što je bilo u njenoj moći, pod uslovima koji su bili krajnje nenormalni i zapravo nemogući. Ipak, ako se srpski glas ne bude čuo u Skupštini Srbije, ima naših predstavnika u Skupštini Beograda, kao i u skupštinama drugih gradova i opština.
Stranka treba da sačuva sebe, svoju organizaciju i svoju politiku za neka buduća vremena, u kojima će, nažalost, i Srbiji i našem narodu biti još mnogo teže, nepodnošljivije nego sada. Srbiji će tada glas Demokratske stranke Srbije, i glas drugih koji sa nama dele brigu o budućnosti Srbije, biti još potrebniji.
Tokom dvadeset dve godine imao sam čast da predvodim Stranku koja je, ubeđen sam, učinila mnogo za dobrobit Srbije. Dok je Demokratska stranka Srbije bila na vlasti donet je Ustav, zemlja se opredelila za vojnu neutralnost, započet je privredni oporavak, stabilizovane su institucije, oslobođeni mediji, a životni standard građana bio u osetnom usponu. Bilo je, naravno, i neuspeha, a najteži je svakako neprelazak cenzusa na upravo završenim izborima.
Svima koji su doprineli časnom imenu Demokratske stranke Srbije i svima koji će to ime čuvati u buduće, najtoplije se zahvaljujem. Dosledno smo se borili za ostvarenje državotvornih ciljeva i demokratskih vrednosti, prolazili kroz najteža iskušenja i nedaće, ali smo pretrajali.
Ovo je trenutak kada Stranka prvi put u svojoj istoriji ne ulazi u Skupštinu Srbije. Zato je moja obaveza da se povučem i podnesem neopozivu ostavku na funkciju predsednika Demokratske stranke Srbije. Za Srbiju sam učinio sve što sam mogao i što mi je dužnost nalagala.
19. mart 2014.
Rođen 1971. u Beogradu, gde je završio osnovnu školu. Srednju školu završio je u Moskvi, a studije hemije u Beogradu. Magistrirao iz oblasti hemije proteina 1996. godine na Florida Stejt Juniverziti u SAD, a iste godine vratio se u Srbiju. Zaposlen je kao profesor na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na kome je i doktorirao 2002. godine.
Višestruki je jugoslovenski atletski reprezentativac, šampion i rekorder, učesnik velikih takmičenja. Bio je predsednik SDOS-a, potpredsednik Stranke, predsednik Saveta DSS, a u januaru 2003. bio je izabran za zamenika predsednika Izvršnog odbora DSS. Potpredsednik stranke od 2003. godine. Ministar nauke i zaštite životne sredine od 2004., a od 2007. do 2008. godine je bio ministar za energetiku u Vladi Srbije.
Izbor: Biografija Aleksandra Popovića, sajt DSS, 19. marta 2014.
Vojislav Koštunica rođen je 24. marta 1944. godine u Beogradu, u porodičnoj kući u Skadarskoj ulici. Osim na beogradskom Dorćolu, u detinjstvu i mladosti, često je boravio i u Miloševcu kod Velike Plane, zavičaju majčine porodice. U Miloševcu, Vojislav je kršten 1944. godine, pošto se porodica sklonila iz Beograda zbog čestih angloameričkih bombardovanja prestonice. Vojislav je imao samo tri nedelje kada su u najtežem bombardovanju, za Vaskrs 16. i 17. aprila 1944. uništeni čitavi delovi Beograda. Tokom rata dva puta mu je rušena porodična kuća, u aprilskom nemačkom bombardovanju, a zatim i savezničkom.
U Šumadiji, u Koštunićima, pod Ravnom gorom i Suvoborom je ognjište porodice Koštunica. Ranije su se Koštunice prezivali Damljanović. Krsna slava im je Sveti Arhangel Mihailo. Jovan Damljanović, pradeda Vojislava Koštunice, bio je učesnik Svetoandrejske skupštine iz 1858. godine, kao narodni poslanik iz Koštunića, tada je prozvan Koštunica. Iz porodice Damljanović je i Anđelija, majka jednog od najvećih srpskih vojskovođa, vojvode Živojina Mišića.
Vojislav Koštunica školovao se u Beogradu, gde je završio osnovnu školu. Drugu beogradsku gimnaziju pohađao je i maturirao u vreme dok se ona nalazila na mestu gde je današnja, nova zgrada „Politike“.
Pošto je 1962. maturirao, Vojislav Koštunica upisuje Pravni fakultet u Beogradu. To što će studirati i doktorirati prava nije nimalo slučajno, jer su njegov deda po majci Radmili i njegov otac Jovan bili sudije. Neposredno posle rata otac Vojislava Koštunice, Jovan došao je u sukob sa novim komunističkim režimom, zbog čega je ostao bez posla. Pravni fakultet Koštunica je završio u roku i diplomirao 1966. godine. Magistrirao je 1970, a doktorirao na istom fakultetu 1974. sa tezom „Institucionalizovana opozicija u političkom sistemu kapitalizma“. Vojislav Koštunica oženjen je Zoricom Radović, takođe doktorom prava.
Od 1970. do 1974. godine bio je asistent na Pravnom fakultetu. U vreme hajki i političkih progona 1971. stao je na stranu svog profesora Mihaila Đurića. Zbog doslednog osporavanja amandmana i Ustava iz 1974. godine, kojim je pravno razbijena država, i kojim su autonomnim pokrajinama Kosovu i Metohiji i Vojvodini, date ingerencije republika unutar Republike Srbije, Vojislav Koštunica je proteran sa Pravnog fakulteta. Petnaest godina kasnije, premda pozvan, odbio je da se vrati na Pravni fakultet.
Vojislav Koštunica nikada nije bio član Komunističke partije. Neki od ondašnjih odanih branitelja komunističkog režima i danas su, ovaj put predstavljajući sami sebe kao demokrate, najljući oponenti i kritičari Vojislava Koštunice.
Nakon izgona sa Pravnog fakulteta zapošljava se najpre u Institutu društvenih nauka, a od 1981. u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, kao viši naučni saradnik i jedno vreme kao direktor. Objavljuje veliki broj zapaženih radova iz oblasti ustavnog prava, političke teorije i političke filozofije. Knjiga „Stranački pluralizam ili monizam“ (čiji je koautor sa Kostom Čavoškim), bila je u jednopartijskom jednoumlju prvo podsećanje na pravnu državu i davno zaboravljenu parlamentarnu demokratiju. Bio je član redakcija i glavni i odgovorni urednik više uglednih pravnih i filozofskih časopisa, kao što su „Arhiv za pravne i društvene nauke“, „Filozofske studije“, „Filozofija i društvo“, „Teorija“.
Koštunica se osamdesetih godina angažovao na zaštiti ljudskih prava, naročito u čuvenom Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja, u kojem su se okupili najistaknutiji intelektualci-disidenti, koji su uzimali u zaštitu svakog ko je, širom Jugoslavije, stradao zbog svog mišljenja i političkog uverenja. Godine 1989. bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, o čijem osnivanju se sa grupom prijatelja dogovarao u svom stanu u Skadarskoj ulici. U vreme DEPOS-a 1992. godine, osnovao je Demokratsku stranku Srbije. Bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije od 1990. do 1997. godine.
Vojislav Koštunica je pobedio Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. i postao predsednik SR Jugoslavije.
Koštunica je formirao Vladu Srbije 3. marta 2004. posle parlamentarnih izbora održanih decembra 2003. godine.
Rad svoje Vlade, Koštunica je krunisao na Mitrovdan 2006. godine, posle pobede naroda Srbije na referendumu za novi Ustav. Po usvajanju Ustava, saglasno Ustavnom zakonu, raspisani su izbori za novu Skupštinu Srbije.
Koštunica je po drugi put formirao Vladu Srbije 15. maja 2007. godine. Kada je došlo da protivpravnog proglašavanja jednostrane nezavisnosti Kosova i političkog spora u Vladi Srbije, Koštunica je doneo odluku da vrati mandat narodu. Posle vanrednih parlamentarnih izbora održanih 11. maja 2008. godine Vojislav Koštunica predvodi Demokratsku stranku Srbije kao opozicionu stranku.
Izbor: Biografija Vojislava Koštunice, sajt DSS, 19. marta 2014.
Mera između Miloševićeve nepopustljive i neke preterano popustljive politike garantuje Srbiji mogućnost da postepeno počne da nadoknađuje ono što je izgubila ne samo u poslednjih deset, nego i u proteklih pedeset i više godina
Na skupu opozicionih stranaka 10. januara samo dvojica predstavnika uslovila su svoj potpis na dva usvojena dokumenta. Momčilo Perišić (Pokret za demokratsku Srbiju) nije potpisao, predlažući da opozicija u Skupštini SRJ pokrene inicijativu za smenjivanje Slobodana Miloševića, a Vojislav Koštunica (Demokratska stranka Srbije, DSS) vezao je važenje svog potpisa za odluku izvršnih organa DSS-a. Moglo se učiniti da ponovo počinju igre hoću-neću oko hvatanja u „opoziciono kolo“ ali, bar što se DSS-a tiče, ne samo što je potpis Vojislava Koštunice praktično već sutradan prihvaćen već se DSS pojavio kao sazivač i domaćin skupa zakazanog za 19. januar. U razgovoru za „Vreme“, vođenom 16. januara, Vojislav Koštunica kaže da nema nikakvog predumišljaja u datumu, za koji je zakazan i sastanak „trilaterale“ predstavnika SAD-a, OEBS-a, crnogorskih vlasti i srpske opozicije u Budvi. Sastanak u Beogradu je, po njegovim rečima, nagovešten još 10. januara kao „nastavak razgovora koji bi se sad bavio pojedinostima o tome kako dalje institucionalizovati saradnju opozicionih stranaka“. „Treba definisati područje u kom se mi slažemo i u kojem se naši interesi podudaraju, i razdvojiti ga od područja u kom će biti potpuno legitimno ispoljavanje razlika između stranaka koje su potpisale sporazum. Tema sporazuma je jasno definisana kao borba za ravnopravne izborne uslove na svim nivoima i to – dodao bih – što pre. U tome se sve stranke slažu.“
„VREME“: Šta je to ključno o čemu se treba dogovoriti ili dogovarati?
VOJISLAV KOŠTUNICA: Više stvari. Na koji način komunikaciju između opozicionih stranaka učiniti redovnom, razmenu informacija takođe, kako da odnosi dobiju poslovni karakter i kako da se opozicione stranke postave jedinstveno i jasno u borbi za predstojeće izbore, ali i u zajedničkom otporu režimskom napadu i manipulaciji. Uoči sastanka 10. januara i posle njega vlast je nastavila da govori ono što je govorila i ranije, ali sada upotrebljavajući još jače reči i još težu artiljeriju. Na primer, da su sastanak i zaključci naručeni spolja. Samo je jedan naručilac tih zahteva – to je narod u Srbiji koji živi nepodnošljivo i sve gore i gore. Ko god pogleda dokument upućen ministrima inostranih poslova Evropske unije, SAD-a, Rusije i Kine uočiće da je to u osnovi jedan patriotski apel i vapaj. Krajnje razborito, to pismo ne ide samo na adresu zapadnih zemalja, koje snose najveću odgovornost za bombardovanje SRJ i sankcije međunarodne zajednice, već se obraćaju i drugim stalnim članicama Saveta bezbednosti, Rusiju i Kinu, od kojih je jedna odigrala veliku ulogu u razrešenju NATO agresije. Opozicija se ne obraća samo jednima, i vlast koja je napala potpisnike ovog dokumenta kao da je previdela činjenicu – kome je pismo adresovano. Prvi zahtev u tom dokumentu jeste zahtev za poštovanje rezolucije 1244, drugi je usmeren na povećanje humanitarne pomoći SRJ, a treći se odnosi na ukidanje svih sankcija bez ikakvog ograničenja, i to onog trenutka kad dođe do dogovora vlasti i opozicije u pogledu prevremenih izbora na svim nivoima. Mislim da se nešto više i korisnije za narod u Srbiji ne bi moglo tražiti u položaju u koji je taj narod stavljen politikom Miloševićevog režima i vladajuće koalicije i, s druge strane, politikom međunarodne zajednice i diktatima Vašingtona, izolacijom SRJ, međunarodnim sankcijama i bombardovanjem Srbije.
Čini se da režim uspešno manipuliše utiskom u javnosti da je dogovor o saradnji opozicionih stranaka jednim delom ipak proizvod pritiska spolja?
Stvari stoje drugačije. Mnogo toga se u Srbiji promenilo u poslednje vreme, a te promene dovode do pregrupisavanja na političkoj sceni, drugačijeg razmišljanja i svesti. Od okruglog stola 14. oktobra do danas događaji me upućuju na zaključak o sazrevanju i uozbiljenju opozicije u Srbiji. Zajednička platforma je borba za ravnopravne izborne uslove na svim nivoima, podvlačim – na svim nivoima, jer izbori koji bi isključili republičke neće doneti nikakve suštinske promene u Srbiji. Opozicione stranke su se prvi put okupile na toj platformi, i to je zahtev biračkog tela. Okupljanje pod unutrašnjim pritiskom potvrđuje i činjenica da se sada u krugu stranaka koje razgovaraju o budućim izborima nalaze i one čiji su predsednici doskora bili članovi i funkcioneri SPS-a ili u koaliciji sa socijalistima. Za mene je ta činjenica politički pozitivna i govori da je predominantan uticaj na opoziciono okupljanje od 14. oktobra do 10. januara izazvano iznutra a ne spolja, kako bi vlast to htela da predstavi. Što se tiče ritualne podrške iz inostranstva opozicionom okupljanju u Srbiji, bilo da je reč o portparolu Stejt departmenta Džejmsu Rubinu ili evropskim zvaničnicima, mislim da su izgubili svako moralno pravo da govore o oportunosti ili neoportunosti opozicionog okupljanja oni koji su, zapravo, produžavali vek jednom autoritarnom režimu, izolujući i bombardujući – što sankcijama što bombama – Srbiju i SRJ. Nemaju pravo da o tome govore oni za koje, poput Džejmsa Rubina ili zvaničnika NATO-a, nije bilo prilike, zverstva ili medijske manipulacije koju nisu naknadno opravdavali. U trenutku kada se na Kosovu, u srcu Evrope, suočavamo sa masovnim zločinima i linčovanjem ljudi samo zato što su pripadnici drugog naroda – sve uz prisustvo 50.000 vojnika KFOR-a i velikog broja službenika UNMIK-a – jedina stvar o kojoj bi trebalo da govore jeste to stanje. Sve drugo ukazuje na krajnji cinizam ili neukus onih koji te izjave izriču.
Udružena opozicija će morati da rešava šizofreni problem birača koji su suočeni sa autoritarnim režimom, sa jedne, i „bombarderskom demokratijom“, s druge strane. U sličnim okolnostima Milošević se do sada pokazivao kao vešt igrač, naročito ako se poruke Zapada čitaju kao: sad ćemo vas tri meseca bombardovati, pa vam dajemo godinu dana da promenite vlast, a ako ne uspete, onda…
Problem izbora između nečega što nije demokratija u Srbiji i nečega što bi izvorno trebalo da je demokratija i predstavlja se kao demokratija zaista je veliki. Biračko telo će se izjašnjavati za jedno ili drugo i na osnovu medijske manipulacije, u obliku izbora ili-ili. Na sličan način je Crna Gora teško mogla da pronađe nešto treće između Đukanovićeve politike, koja je daleko od oličenja reformizma u ekonomiji i demokratije u političkom životu, i promiloševićevske, autoritarne Bulatovićeve politike. DSS već dugo pokušava da istakne taj „treći put“, posebno od izbijanja albanske pobune na Kosovu i potpisivanja sporazuma Milošević-Holbruk, dolaska Verifikacione misije, zatim i bombardovanja SRJ. U najkraćem, moglo bi se reći: ni Vašington, ni Dedinje. Javno mnjenje u Srbiji mora se navići, naučiti ili obrazovati da su jedno demokratske vrednosti i institucije, izvorni demokratski principi, a drugo današnja stvarnost sveta. Danas demokratija onima koji su u komunizmu sanjali o njoj više ne izgleda onako kako je izgledala onda dok je komunizam postojao. To je star problem. Posle Francuske revolucije, kada je uspostavljena republika, jedan deo najtvrđih sanjara republike govorio je da je republika bila mnogo lepša pod monarhijom. Danas bi se moglo reći kako je demokratija za nas koji smo živeli u komunističkom delu sveta – doduše, u jednoj njegovoj mekšoj varijanti – izgledala mnogo lepše pod komunizmom. Treba praviti razliku između izvornih demokratskih vrednosti i onoga što je demokratija danas, pogotovu onog što je u spoljnoj politici Vašingtona…
Više u tekstu Intervju Vremenu : Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije, Vreme broj 472, 22. januar 2000.
Aleksandar Ćirić
Videti takođe: Pad Slobodana Miloševića: Veliki preokret, Vreme broj 510, 12. oktobar 2000.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
