Neubedljiva ljubav

Problem zbog vlasništva imovine Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori i konflikti između dve države koji su im usledili aktuelne su i vrlo vruće teme ovdašnje političke javnosti, dok se o kulturno-istorijskoj i crkvenoj imovini na teritoriji Kosova i Metohije ćuti iako je ništa manje važna po Srbiju od one u Crnoj Gori. Zato nedavni vebinar „Srpska kulturna i verska baština na Kosovu: od Ahtisarijevih specijalnih zona do finalnog statusa“ zvuči kao opomena upućena savesti svih onih s vrha naše države koji se kunu Nemanjićima, baštinom, Kosovom (redosled je nevažan) do te mere da je to neukusno.

Javnost ćuti zato što čeka da manastiri postanu moneta u dijalogu Beograda i Prištine. Osim ovog taktičkog razloga, ništa manje prisutni nisu i identitetski i statusni. Srpska strana smatra da je kulturna baština kolevka njenog nacionalnog identiteta, a albanska da je deo nasleđa novoformirane države. Beograd nastoji da preko Srpske pravoslavne crkve (SPC) i članstva u UNESCO-u zadrži kontrolu i upravljanje kulturnom baštinom, a Priština kroz legislativni okvir Ahtisarijevog sporazuma pokazuje da je SPC dodeljen specijalni zaštićeni status, što Kosovo kandiduje za članstvo u UNESCO a zatim i za međunarodno priznanje uopšte.

Na pomenutom vebinaru čulo se da su za Beograd manastiri i crkve dokaz o pravu na teritoriju koja se smatra srpskom svetom zemljom, dok za Prištinu oni predstavljaju simbol delegitimizacije suverene vlasti Kosova, a da narod na KiM, ugledajući se na političare, smatra da je nemoguće zajednički baštiniti kulturno bogatstvo pa da zato samo čekaju kad će i zvanično da se razgraniče. Kao posledica toga je nemanje konsenzusa o poverenju, razumevanju i toleranciji, pa je vrlo moguće da će bilo kakav sporazum biti mrtvo slovo na papiru. Uostalom, Aneks 5 Ahtisarijevog plana u kome se govori o kulturnom nasleđu nije se poštovao od momenta kad je usvojen.

Učesnici vebinara predlažu da status kulturne baštine bude tema dijaloga Beograda i Prištine, da se stvori jedinstveno zakonsko rešenje u koje će se ugraditi zakoni iz Ahtisarijevog plana, da je sporazum SPC i vlasti u Prištini neophodan, kao i da su neophodni garancije i mehanizmi međunarodnog sankcionisanja.

Jedan od učesnika je izrazio utisak da kod stranaca ne postoji razumevanje o identitetskoj važnosti srpske verske i kulturne baštine na Kosovu za Srbe van Kosova. Pa nije ni čudo. Da li je struka, recimo Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, tražila da joj se odgovori na pitanje da li spomenici koje godinama unazad štiti i obnavlja sutra možda neće biti pod srpskom jurisdikcijom? Da li su ljudi izašli na ulice da protestuju, što bi bila očekivana reakcija s obzirom na ugroženost nečega što političari nazivaju svetom srpskom zemljom, kao što su protestovali u Crnoj Gori? Zašto crkva nije pozvala vernike da čuvaju njihovu (čitaj: njenu) imovinu na KiM kao što ih je pozivala povodom svetinja u Crnoj Gori? Da li se bilo koji političar / crkvenodostojnik zabrinuo zbog sudbine Visokih Dečana, Gračanice, Pećke patrijaršije i Crkve Bogorodice Ljeviške – da pomenem samo spomenike koji su upisani na Listu svetske baštine UNESCO-a, ili se samo kunu u njih kao u zenicu oka svoga?

Kako da stranci poveruju u nešto za šta nemaju dokaza? Ako Beograd odluči da ih uveri, dobiće dokaze za tili čas. A ako odluči da se zaboravi na manastire i ostalu nemerljivu baštinu na Kosovu isto onako kako je odlučeno kad se Makedonija odvajala od Jugoslavije, tad će se nastaviti s postojećim ćutanjem, da bi se zauvek zaćutalo.