Nedelja, prokleta nedelja

Neko je radio u nedelju da biste vi mogli da uđete na ovaj sajt, i da imate šta da pročitate na njemu. Neko je radio u nedelju da biste vi u ponedeljak kupili novine. Neko je radio u nedelju da biste vi u nedelju gledali televiziju, slušali radio, prezentovali se po „društvenim mrežama“. Neko je radio u nedelju da biste vi, preventivno navukavši feredže, mogli da odete u pozorište ili bioskop.

Neko je radio u nedelju da biste vi, ili neko vama drag, imali zdravstvenu negu. Neko je u nedelju radio da biste vi u nedelju imali struje. Takođe i vode: ni struja ni voda ne dolaze vam same od sebe do prekidača i do česme. Neko je radio u nedelju da biste vi mogli da se prevezete od Konjarnika do Zemuna, od Limana do Klise, od Ledene stene do Panteleja. Neko je u nedelju vozio sve one studente što su se u vraćali u studentske domove ili podstanarske sobičke u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu iz Valjeva, Kule ili Babušnice. Neko je radio u nedelju da bi oni usput mogli da kupe vodu i grickalice.

Uopšte, mnogo ljudi radi u nedelju zato da bi neki drugi ljudi mogli nesmetano da uživaju u „svetoj nedelji“. Iako specifična u organizacionom ritmu sedmice za većinu ljudi, nedelja je ipak dan kao i svaki drugi, jer smo i mi nedeljom oni isti koji smo inače, i trebaju nam one iste stvari – neke manje, neke više.

Postoji mit o „svetoj nedelji“ socijalizma. Ne znam kako je bilo u vreme dok je Staljin zemljom hodao ili dok je Hruščov lupao cokulom po govornici UN, ali u socijalizmu koji ja (sasvim dobro i jasno) pamtim samoposluge su radile i nedeljom, mada kraće. Izlazile su i novine, tako da su radili i kiosci. I ljudi su hteli nešto sveže i domaće, pa su radile i pijace. I štošta drugo, uostalom. Naravno, nije bilo tržnih centara u današnjem smislu reči, i uopšte, život je bio skučeniji i skromniji. Verovatno mirniji i ušuškaniji, ali svakako sivlji i jednoličniji. Da vas vremeplov vrati tamo, ne bi vam se dopao toliko koliko se čini vašem „optimizmu sećanja“.

I tada je, dakle, nedelja kao neradan dan za trgovinske i slične delatnosti bila utopija na rubu održivosti. U današnjem svetu, mnogo složenijem i zahtevnijem, koji većini ljudi ne ostavlja mnogo slobodnog vremena – pa ni onog za ozbiljnije kupovine – tokom radne sedmice, neradna trgovačka nedelja je samo lovište za štetočine i demagoge. Negde crkvene, negde sindikalne, a svugde populističke.

Nedeljni rad, kao i svaki rad, treba platiti. Ali ga ne treba ukidati i ograničavati, kao što ni sam život ne treba ukidati i ograničavati, potkresivati ga na meru utopista ili demagoga. On u taj uzak ram ne može da stane, a da ne bude obogaljen.