Mrkonjić grad, 1995.

VREME broj 267, iz 1995.

Izbegavanje neminovnosti

Dugo putovanje u Evropu

„Ni na istok, ni na zapad, na sever, ni jug; nigde, nigde, bez tebe se vrti sve u krug…“ novokomponovana pesma

Na šaljivo pitanje „Da li je čovek koji pije viski, peva ‘Tenderly’, zapravo, od Amerikanaca dobio potvrdu da je Tito?“ jedan mlađi opozicioni političar se nasmejao i rekao: „Overio se!“ Drugi, stariji, bio je kategoričan: „Nije. Nema više hladnog rata. Ni para.“

Naši Evropejci neće voleti što su ulaznice baš u njegovom džepu, reći će kako, eto, u Evropu idemo sa Rakom i Bidžom, ali, to im je što im je, mogu se tešiti time da je i naš prijatelj Ilijesku nedavno naložio da svaki član vladajuće Partije socijalne demokratije Rumunije (PSDR) ima „ponašanje i izgled intelektualca“, da „poznaje rumunski jezik i istoriju“, da zna „dva strana jezika“ i da „radi na kompjuteru“.

Neko je po povratku iz Ohaja, solidno procenio da sad ne bi valjalo ostavljati mnogo vremena za raspredanja o porazu i izgubljenim bitkama, čemu su Srbi skloni, i nešto je, izgleda i u Beogradu, brzo prelomljeno.

Slobodan Jovanović je, opisujući Srbiju posle Berlinskog kongresa 1878. (kada je bila primorana da se mane hercegovačkih ustanika i da napravi železnicu), napisao kako je pred malom zemljom Srbijom u to vreme bio „zadatak i težak i lak“ – da izgradi evropske ustanove. Prema Latinki Perović, Stojan Novaković je tada govorio: „Mi ne možemo od Evrope. Mi moramo s njom biti u društvu. Ako se s njom boriti moramo, mi se moramo boriti onim sredstvima i silama kojima nam preti“ – ili to „ili se moramo načiniti među narodima čudo kako – da se ostali svet od nas sklanja i beži“.

Pašić je tada, kao poklonik „istočne politike“, zamerao naprednjacima zbog namere da „Srbiju preobraze u zapadnu malu državu“, a radikali su železnicu oko koje su se lomila koplja nazivali „ona ladna guja… koja će se provući kroz srce srpskog naroda i koju srpski narod mora zagrevati, te tako da sam hrani aždahu koja će ga najzad progutati“.

Pred malom zemljom Srbijom je, opet isti zadatak, i težak i lak, da izgradi evropske ustanove.

Vreme 1180, u četvratk 15. avgusta 2013.

Grad na vodi

Malo mačku goveđa glava

Vice-premijer Aleksandar Vučić, (ne)formalni Gospodar Srbije, nije čestito ni izrekao da je nameran da sa gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom razgovara o projektu „Beograd na vodi“, a stigla je uzvratna izjava: „Kao što smo postigli taj konsenzus po pitanju Kosova – briselskog sporazuma, očekujem da ga postignemo i po pitanju načina izlaska Srba na lokalne izbore na Kosovu i Metohiji, ali i na nekim drugim temama, kao što je projekat ‘Beograd na vodi’, koje su, po mom mišljenju, mnogo iznad partijskih priča“

Ovo (ne)očekivano saglasje dvojice najmoćnijih ličnosti na srpskoj političkoj sceni, ujedno i političkih arhi-protivnika, u medijima je propraćeno gromoglasnim aplauzom, ovacijama čak, uz sva preterivanja tipa „prestonica, čini se, nikada nije bila bliža realizaciji ambicioznog projekta ‘Beograd na vodi’, koji bi podrazumevao potpuno preuređenje priobalja Save.“

Bliža jeste, ali je ipak još vrlo, vrlo daleko, što opet ne znači da na tome ne treba da se radi: na ovih osamdesetak hektara sa urbanističkog gledišta najkvalitetnijeg zemljišta, duboko su isprepletane nadležnosti Republike i Grada: najveća površina na kojoj bi „grad na vodi“ trebalo da se izgradi u vlasništvu je Železnice, koja je opet javno preduzeće čiji je osnivač Republika pa je tako, u stvari, republička vlada ta koja zemljištem raspolaže, ali opet ništa sa tim zemljištem ne može da učini bez urbanističkih i građevinskih dozvola za koje je nadležan Grad…

Više u tekstu Zorana Majdina u nedeljniku Vreme broj 1180, u četvrtak 15. avgusta 2013.

DUG PUT: Agencija „Beta“ citira analitičara „Creditanstalt Investment“ banke iz Beča Gabrijela Dilašera: „Pred Srbijom je još dug put. Za vraćanje ranijeg ekonomskog nivoa biće potrebno još puno vremena“. Nezavisni ekonomisti ocenjuju da suspenzija sankcija nije dovoljna za oživljavanje jugoslovenske privrede.

Po nekim novinskim izveštajima, oprezni zapadni investitori očekuju signale spremnosti predsednika Miloševića da oslobodi ekonomiju od korupcije i direktivnog upravljanja iz komunističkog perioda.

Koje signale on, koji je u pregovorima ponavljao „better trade than aide“, šalje?

Po njegovom povratku iz Dejtona, u Vladi Srbije 24. novembra je održan sastanak Centralnog koordinacionog tima za oporavak privrede. Predsedavao je Dragan Tomić, ministar koordinator, predsednik Centralnog koordinacionog tima i direktor vranjanskog „Simpa“.

Uz konstataciju o „velikom doprinosu u izuzetno teškim, vanrednim okolnostima“, pominje se „prioritetan zadatak koordinacionih timova u novonastalim uslovima“ – hitno ubrzano oživljavanje profitabilne proizvodnje (pominje se dvocifrena stopa rasta), povećanje zaposlenosti, forsiranje izvozno usmerene proizvodnje koja ima siguran plasman na svetskom tržištu, itd.

Korporativističko rukovođenje?

SREDNJA KORPORACIJA: Srbija po načinu upravljanja privredom, po personalnoj uniji između Vlade i najvažnijih direktora i jeste, zapravo, nekakva korporacija. Samo, kolika je ta korporacija? Podatak citiramo iz prvog broja „Vremena“, 29. oktobra 1990, jer noviji nisu ni za kakvo poređenje: ekonomska snaga bivše Jugoslavije odgovarala je tada ekonomskoj snazi „Dženeral motorsa“, ekonomska moć Srbije bila je na nivou kompanije „Univeler“ iz Londona i Roterdama, a Crna Gora na nivou „Klark ekvipmenta“ iz Buhanana, Mičigen, 259. na listi američkih korporacija.

U Srbiji je u uvodu u krizu raspada Jugoslavije ranija ekonomska kvaziautonomija preduzeća skršena uz znatno manje otpora nego što ga je bilo prilikom ukidanja lokalne samouprave.

GROZNIČAVOST: Pripreme, uz javno potenciranu grozničavost za „posle sankcija“, bile su vidljive i u toku „četrnaest nedelja kao četrnaest godina“ pregovora (Holbruk). U nekim periodima ovde je boravilo više Rusa nego ’45; prošlog meseca veliki publicitet dat je pregovorima sa francuskim „Alkatelom“ i nemačkim „Simensom“ oko telekomunikacija. Agencija „Tanjug“ citira eksperta za Balkan u nemačkom Saveznom institutu za istok Volfa Ošlisa, koji je u intervjuu radio-stanici „Zarlendiše rundfunk“ (Saarlaendische rundfunk) „upozorio da su ‘francuski biznismeni tamo (u Beogradu) već zaključili ugovore vredne nekoliko milijardi dolara'“ i da će „Nemci, možda, uskoro morati da nemo posmatraju kako od mađarske granice prema Beogradu jure francuski superbrzi vozovi TGV, umesto naših intersitija“. U Beogradu se najavljuju susreti sa predstavnicima „Krupa“.

Date su pare za promociju tzv. Evropolisa, jednog starog milenijumskog projekta SANU, zone za izgradnju u centru Beograda, u čaršiji sada nazvane „Mrkonjić grad“ (po Mrkonjiću iz CIP). Uopšte od Zelenovićevih „brzih pruga“ iz 1991, Čovićevog „daljinskog grejanja Beograda“, kanala Morava – Vardar, ovde je bilo dosta omaža Grigoriju Aleksandroviču (1739-1791), ruskom knezu, ljubimcu carice Katarine II, u čiju je čast on u Ukrajini, na putu kojim carica treba da prođe za Krim, na brzinu bio podigao niz sela da je uveri da kolonizacija Ukrajine uspeva. Od tih sela ubrzo je zauvek ostao samo ironični naziv s Potemkinovim imenom, kao sinonim za opsenu.

„Tanjug“ je sa jednog skupa u Solunu javio da će u taj grad sredinom decembra otići velika delegacija Privredne komore Srbije u kojoj će se naći pedesetak najjačih privrednika Srbije. Sufinansijeri slobodne carinske zone u Solunu su NIS i još nekoliko velikih. Generalni direktor JAT Žika Petrović obećao je „obnavljanje dugolinijskog saobraćaja i povratak na tržišta SAD, Kanade, Kine i Australije, pa i Južne Afrike“, i da će JAT poslovne ljude dočekati novom „biznis klasom“.

Vlada SRJ i guverner Narodne banke Jugoslavije Dragoslav Avramović objavili su u subotu (25. novembra) paket ekonomskih mera, sa devalvacijom dinara, za šta će biti potrebno oko milijardu dolara koji se nalaze na računima u inostranstvu i iz zlatnih rezervi, kao i liberalizaciju izvoza i uvoza i zatvaranje preduzeća koja ne mogu da izdrže inostranu konkurenciju uz beneficije koje im se obezbeđuju (vidi stranu 19).

TOPLI SNEG: Na okruglom stolu „Koncept ekonomske politike u 1996.“, koji je u organizaciji Saveza ekonomista Jugoslavije održan 23. novembra u Palati federacije, savezni ministar za razvoj, nauku i ekologiju Janko Radulović obelodanio je da je bilo sporenja oko stepena i dinamike liberalizacije u spoljnoj trgovini i da je, zato što je privreda iznurena sankcijama, bilo mišljenja da bi je trebalo poštedeti šoka i da bi uvozne barijere valjalo smanjivati postepeno, uz primenu antidampinških mera.

„Možemo li se osloniti na korumpirani državni aparat u toj postepenoj liberalizaciji?“ – upitao je Ljubomir Madžar s Ekonomskog fakulteta: „Mislim da između dva zla, potpune liberalizacije spoljne trgovine i korumpiranog državnog aparata, treba da izaberemo manje zlo – liberalizaciju.“

Demokratski centar (DC) je 24. novembra, bio organizator okruglog stola „Šta posle sankcija – povratak Jugoslavije u evropske integracione tokove i na tržište Evropske unije“. Pedesetak učesnika raspravljalo je o tome kako Evropska unija zamišlja položaj Jugoslavije u Evropi, kako Jugoslavija vidi sebe u širem evropskom prostoru, i kakvi su pravni i ekonomski uslovi za ulazak na evropsko tržište.

Predsednik DC dr Dragoljub Mićunović konstatovao je kako se sada izlažemo pritisku da svoj način života, svoje obrasce ponašanja i svoju političku retoriku saobrazimo sa onima koji vladaju u razvijenom svetu. Pored poznatih stručnjaka, zapaženo je i učešće diplomata iz SAD, Britanije, Rusije, Italije, Grčke. Dominiralo je gledište da zemlja u sopstvenom interesu treba da krene putem razvoja tržišne, demokratske i pravne države, što će joj uporedo omogućiti povratak u međunarodne institucije i na najkonkurentnija tržišta, uz manje-više doslovnu konstataciju da ona tu sada ne spada.

Guverner Avramović, koji je i u tom razgovoru širio optimizam tvrdeći da se ono što mi, zbog sebe, moramo da uradimo, poklapa sa 90 odsto uslova koje traže međunarodne institucije i da treba samo pameti da bi se dobila bitka za uspešan privredni razvoj i time za povratak na svetsko tržište.

On je ocenio da je „naš spoljnopolitički problem, ustvari, unutrašnjopolitički i da se svodi na to da shvatimo da moramo da proizvodimo jeftinu robu vrlo visokog kvaliteta“. Podsetio je da su prisutna dva gledišta – jedno prema kome praktično treba da se vratimo tamo gde smo bili i drugo koje vodi drugde – u promene.

Dok je Slobodan Milošević bio u Dejtonu, jedna poseta guvernera Julu dr Mirjane Marković uzbudila je ovdašnje opozicione krugove naročito zbog toga što je dr Marković tražila da se najpre definišu politički ciljevi društva, a tek onda da se pređe na privatizaciju, što je bila svojevrsna obnova revolucionarnog voluntarizma. Najavila je i da će u narednom periodu levica zbog toga „biti neprijatna“.

Desetak dana posle toga Dragan Kostić, ministar energetike Srbije, je u maniru dnevnika dr Marković nežno opisao kako je moskovski sneg, posle vesti o skidanju sankcija, bio nekako topliji, a kad šef svih energetičara govori o „toplom snegu“ tu nešto neće valjati.

Dr Milan Kovačević podsetio je za okruglim stolom DC kako smo u međuvremenu od samoupravnog socijalizma, zasnovanog na društvenoj svojini i samoupravljanju, koji smo isticali kao prednost nad državnim socijalizmom, sada došli do socijalizma sa državnom svojinom. Takozvanom revalorizacijom 50 odsto privatizacije biće svedeno na 10 procenata, deonice 500.000 radnika biće smanjene na jednu četvrtinu, banke su prestale da budu deoničarska društva i postale opet klubovi dužnika…

Ta tema se polako politizuje. Rasprave o privatizaciji organizovane su proteklog meseca SPO, DSS, DS…

Advokat Radoje Prica (DC) podseća da je 1896. kraljevina Srbija imala zakon o akcionarskim društvima, a mi smo sada praktično tek u 1860, kada je bio donet Trgovački zakon Knjaževstva srpskog. Hrvatska je 1993. donela moderan zakon, a naš zakon iz 1994. predviđa da strani investitor mora da dobije posebno odobrenje da bi uložio većinski kapital.

„Radi se o tome da Jugoslavija izađe iz ratne privrede, da prestane da bude abnormalno, negativno struktuisano društvo, u kojem je sve moguće“, rekao je član DC Boran Karađole.

Postavljeno je, međutim, pitanje da li SRJ zna kakve odnose sa EU želi, da li sebe vidi kao zemlju u razvoju, ili kao zemlju Mediterana, ili kao zemlju jugoistočne Evrope, ili će i dalje insistirati na „svetom principu nereciprociteta“.

Kako reintegracija u svetsku privredu, zapravo, izgleda, nikome još nije jasno – upotrebljen je izraz „ekonomska zona sumraka“ („twilight zone“): SRJ i jeste priznata i nije priznata u MMF i drugde. Ljubomir Madžar tom spisku nepoznanica dodaje i činjenicu da je predsedniku Miloševiću data u ruke sudbina srpskog naroda u drugoj državi, u kojoj sistem kontrole Beograda nije potpun.

Po rečima Borana Karađola, bivša SFRJ imala je 23.000 ugovora s inostranstvom, a od toga je polovina bila trajnijeg karaktera. Oni su sada nevažeći, tako da predstoji ogroman posao obnove legalne infrastrukture za saradnju s inostranstvom. „Bez toga teško da će biti izvoznog buma“, rekao je Karađole, i dodao da su pregovori bivše Jugoslavije o uključivanju u GATT trajali pet i po godina, a oni pred sklapanje Sporazuma o saradnji sa EU iz 1980 – četiri godine.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubomir Madžar na taj problem gleda filozofski: „Nema sumnje da će biti uslovljavanja. Očekujem značajan gubitak suvereniteta. Međutim, strani uticaji na našu politiku do sada za nas nisu bili loši. Strani uticaji predstavljaće za nas pritisak, ali će nam doneti prosvećenost, ekspertizu i znatno će popraviti kvalitet naše ekonomske politike“.

GOLI I OGREZLI: Po njegovom mišljenju, spoljni dugovi Jugoslavije biće sigurno reprogramirani. „Golog ne možete svući.“ On, međutim, podseća na „neverovatnu dovitljivost u režimu sankcija“ i procenjuje da su „ljudi koji su naučili da sklapaju takve aranžmane koji su prava čuda, možda dobar materijal, ali su silom prilika navikli na stanje sprege biznisa i vlasti na ivici zakona, koje neće moći brzo da se prevaziđe.

Direktor Centra za razvoj malih i srednjih preduzeća Pavle Popović smatra je da je taj sektor u Jugoslaviji vrlo vitalan, i da ima odlične šanse za integraciju u svet. Od 8000 aktivnih malih i srednjih firmi, oko 100 ih je našlo mesto na svetskom tržištu. Jedno od tih preduzeća je peti svetski proizvođač delova za stomatološke mašine, a jedno drugo privatno preduzeće ove godine postaće najveći jugoslovenski proizvođač aluminjumskih profila, a to je potpuno nepoznato. Prva stvar je da se ta preduzeća bar uključe u zvaničnu statistiku, a potom da se osnuje institucionalna mreža za podršku, uključujući tu i bankarsku specijalizaciju, koja bi pratila i pomagala ekspanzivan sektor male, privatne privrede.

Danijel Cvijetičanin iz Ekonomskog instituta smatra da „u defektnom ekonomskom sistemu, liberalna politika ne može imati druge posledice sem što će naglasiti defekte“; zato se zalaže za promenu defektnog privrednog sistema pre nego što se devalviraju efekti liberalne politike. Cvijetičanin kaže da su u državama koje su zanemarile vrednost ugovora posledice bile vrlo sumorne, za šta ima mnogo primera u južnoj Americi.

Slobodan Vučković, predsednik odbora za međunarodnu saradnju DC, ilustruje kako Jugoslavija nije pravno osposobljena za međunarodnu trgovinu, neko preduzeće iz Hamburga tražilo je da se u Beogradu zapleni neka roba u tranzitu zbog obaveza nekog preduzeća prema trećem preduzeću. Sudije su se smejale – Nemci su tražili da se sudski nalog izvrši za dva dana, a kod nas za proceduru izvršenja treba 2 godine. Zbog nepoverenja u ovdašnji pravni sistem stranci u ugovorima zahtevaju stranu arbitražu. „Sporovi sa stranim partnerom traju predugo, a poseban problem predstavlja priznavanje strane arbitraže, za šta treba i po tri godine, plus dve godine za izvršenje odluke“, rekao je Vučković. Zapravo, opšta ocena bila je da izvozna ekspanzija neće biti moguća bez obezbeđivanja predvidljivosti, stabilnosti, sigurnosti, sprovodljivosti sudskih odluka i slobode transfera dobiti.

ODLOŽENA ISTOČNA ŠANSA: Tomislav Popović, direktor Instituta ekonomskih nauka, procenjuje da će Jugoslavija dostići nivo industrijske proizvodnje iz 1989. tek negde 2005. godine, uz uslov da svet prema njoj bude susretljiv. „Da je Evropa došla u Jugoslaviju, poverovaću kad budem video da Musliman i Hrvat otvaraju banku ili preduzeće u Beogradu, i obrnuto, da Beograđanin otvara svoje firme u tim republikama.“ Popović sadašnje stanje opisuje kao „početak kraja rata, početak početka mira“. Inače, on je u listu „Evropa“ juna ove godine, u članku „Most na istok“ izneo pretpostavku da bi evropeizirana Jugoslavija mogla postati gravitaciono ekonomsko područje zbog velikog potencijala poljoprivredne proizvodnje, energetskih resursa, kadrova, itd. „Srbija i Crna Gora“ – ocenjuje Popović – „već od sedamdesetih godina bile su tržišno koncipirane i organizovane, te je sa stanovišta evropskih tržišnih iskustava i tržišnih struktura ovaj prostor bio dvanaest do četrnaest godina ispred zemalja centralne i istočne Evrope.“ On pretpostavlja da u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji, uprkos otvaranju tih zemalja prema svetu, Jugoslavija, koja tamo ima razvijenu poslovnu mrežu i poslovna iskustva, može da posluži kao most između EU i tih zemalja.“

Ruski funkcioner zadužen za odnose sa SR Jugoslavijom Aleksej Ginzburg izjavio je pošto su sankcije suspendovane kako Rusija očekuje da će se trgovinska razmena sa SR Jugoslavijom, koja je pre pet godina iznosila sedam milijardi dolara, a koja je danas deset puta manja, možda biti dovedeno na nekadašnji nivo za tri do pet godina, ali da to neće biti lako.

Miodrag Savićević, bivši direktor „Geneksa“ citira Crnjanskog iz Embahada: „U Beogradu se mnogo i brzo zaboravlja!“ Njega sadašnja rasprava o povećanju izvoza podseća na jednu raspravu iz 1965. godine, dakle, ta tema bila je na dnevnom redu, trideset godina. On daje sledeću procenu situacije: pad SSSR i SEV, ogromnog tržišta na kome smo imali izuzetno povoljan položaj, njihov direktni nastup u Evropi i obrnuto – nastup Evrope tamo, smanjuje naše tržište; Bliski istok, Severna Afrika i nesvrstani biće za izvesno vreme „politički limitirani“, a bili su važni za građevinarstvo, brodarstvo i farmaceutsku industriju; raspad bivšeg YU tržišta predstavlja ozbiljan udarac… Ipak, malo ohrabrenje predstavlja početak stabilizacije i, kako je rekao, dosta dobra monetarna politika. Međutim, katalog potrebnih promena je ogroman – nisu ove posete „Simensa“ sverešavajuće…

Podatak koji je pomenuo Karađole da je tržište Evropske unije pre čeitri godine apsorbovalo 52 odsto izvoza Srbije i Crne Gore, a zadovoljavalo 60 odsto ovdašnjih uvoznih potreba, Branka Alendar iz Instituta za ekonomsku politiku dopunila je sa dva karakteristična podatka – naša izvozna ponuda bila je neverovatno široka, mogli smo da se merimo čak sa američkom privredom u strukturi našeg izvoza; međutim, dominira roba kategorije „0“ – žive životinje, zapravo roba sa najnižim stepenom prerade.

Boris Begović („Ces mekon“) ilustrovao je kako za razvoj poslovnih veza sa svetom limitirajući faktor predstavljaju telekomunikacije (dok u Zapadnoj Evropi na 100 stanovnika dolazi 50 priključaka, kod nas taj broj iznosi 19) koje se ne mogu finansirati robnim kreditima, već investicijama velikih korporacija. Mađarska je tako dobila 875 miliona dolara, Češka 1,7 milijardi dolara, uz transfer znanja, strateška savezništva. Postavlja se, međutim, pitanje postojanosti odluke, kredibilnosti regulatora i nezavisnosti telekomunikacionog sistema od stranačkih borbi, pošto bi razvoj telekomunikacija u Srbiji trebalo da košta oko 5,8 milijardi dolara. „Ili će se“, primećuje Begović, „i dalje ispoljavati sposobnost ovog društva da izbegava neminovnosti?“

Izvor: Štampano izdanje nedeljnika Vreme, broj 267. jesen 1995.

VREME | BR 1131 | 6. SEPTEMBAR 2012. Formiran nacionalni savet za privredni oporavak

–

Šekspirolozi sa šansom

Od 23 člana saveta, dvoje je iz vlade, a deset pripada biznis klubu „Privrednik“ sa sedištem u Šekspirovoj ulici u Beogradu

Vlada je 2. septembra 2012. godine formirala Nacionalni savet za privredni oporavak. Od 23 člana, uključujući tu Ivicu Dačića i Mlađana Dinkića koji će činodejstvovati po funkciji premijera i potpredsednika vlade, desetoro članova je iz famoznog kluba „Privrednik“, koji reprezentuje krupan kapital. Dakle, gotovo polovina.

Krupni vlasnici kapitala misle da se država do sada prema njima ponašala poput maćehe i bili su svedoci činjenice da se preko njihovih leđa vodila populistička politika koja za cilj ima sabiranje glasova, a ne privrednih rezultata. Eno sada gotovo celog kluba „Privrednik“ u Nacionalnom savetu za privredni oporavak. Šekspirovski: biti il’ ne biti!

Tih savetnika i saveta bilo je i ranije. Neki ovaj sastav porede sa timom savetnika premijera Mirka Cvetkovića. U njegovom savetu je bilo nekoliko profesora Ekonomskog fakulteta: Milojko Arsić, Boško Živković, Dejan Šoškić, koji je kasnije postao guverner, Stojan Stamenković i Jurij Bajec. Poređenje nije baš korektno. Oni nisu bili nacionalni savetnici, već savetnici premijera i svi su bili okićeni akademskim titulama, što je garantovalo da znaju mnogo o makroekonomskim pitanjima, ali nedovoljno, što im se najčešće i zameralo, o realnom stanju u privredi.

Sada tu imamo, u većini, ljude od zanata i to bi moglo da doprinese boljem sagledavanju potreba srpske privrede. Pod, naravno, dva uslova: da ih neko nešto pita i da se barem neki saveti prihvate.

Više u tekstu: Šekspirolozi sa šansom, VREME | BR 1131 | 6. SEPTEMBAR 2012