Merci, chère Juliette Gréco

Ikona francuske šansone, zvezda egzistencijalista iz arondismana Sen-Žermen-de-Pre iz 1940-ih Žilijet Greko (88), sa suprugom, pijanistom Žerarom Žuaneom (81), održaće niz oproštajnih koncerata u Parizu, širom Francuske, kao i u Italiji, Belgiji, Kanadi, Nemačkoj i Izraelu.

Turneja nazvana „Hvala“ počinje u Buržu, gradu u centralnom delu Francuske, i trajaće godinu dana. Za sada je zakazano 25 koncerata do aprila 2016. godine.

Žilijet Greko, Žižib – što joj je bio nadimak u detinjstvu, rođena 1927. godine, pisala je i o hapšenju svoje majke i sestre u Drugom svetskom ratu, zbog čega se politički angažovala. Pripadala je francuskom pokretu otpora. Ugled jedne od najboljih francuskih pevačica stekla je potkraj 1940-ih u klubu Sen Žermen. Izvodila je šansone na stihove Aplolinera (Apollinaire), Laforža (Laforqe), Žaka Prevera (Prévert), Bertolda Brehta, Borisa Vijana i Fransoa Sagan (Francoise Sagan). Pridružila se egzistencijalistima, družila se s boemima i s Majlsom Dejvisom i s Žan Koktoom, koji će je 1950. angažovati u filmu Orfej… Glumila je i u filmovima „Dobar dan, tugo“ (1958) Ota Premingera, Elena and Her Men Žana Renoara, The Roots of Heaven Jdžona Hjustona. Među njenim najpoznatijim šansonama su i „Parlez-moi d’amour“, „Paris Canaille“, „Achordeon“ i „Je suis comme je suis“. Sredinom 1940-ih godina pisac Remon Keno i filozof Žan-Pol Sartr napisali su za nju pesme Si tu t’imagines… i Dans la rue des Blancs-Manteaux, za koju je muziku napisao Žozef Kozma. Žan Pol Sartr je rekao da Žilijet Greko i svom glasu ima milion pesama.

«Reči su veoma važne za mene… Ne mogu ih staviti u usta, a da mi se ne sviđaju… Ja sam ovde da služim. Postoji lepa fraza u Bibliji koja kaže: „Ja sam službenica gospodnja, neka mi bude po reči tvojoj. Ja sam ovde da služim, ja sam interpretator. Pesma je posebna umetnost, izuzetno teška, suprotno onome što možete verovati. Morate napisati predstavu, ili roman u 2½ minuta ili 3 minuta. Važno je da pesma prati vaš život… Ona će ući u uši svima koji hodaju ulicama, koji polaze na more…» govorila je Žilijet Greko.

Jednom je doživela infarkt na pozornici.

Žilijet je na koncertu u Čileu 1981. godine, u doba vojnog režima Augusta Pinočea, pevala samo zabranjene pesme. Čileanski vojnici su je posle koncerta otpratili do aerodroma i poslali je prvim avionom natrag u Francusku.

(Merci, chère Juliette GrécoRFE;

Poète et parolier – Chanson et poésie, Sartre – Gréco: Rue des Blancs-Manteaux)