Malo

Kako se dočepa olovke, ljudsko biće započinje sa pisanjem. Ovo pismeno izražavanje najpre se vrši na pristupačnim površinama kao što su zidovi, vrata i roditeljske knjige. Kasnije, dete se opismeni i započinje izrastanje. Nema te učiteljice koja decu nije navela na ideju da jednom postanu pisci. Najpre je zadavala zadatke o temi „Moja mama“ za Osmi mart. Ovo je prilika za umetničko izražavanje, ali i prva prilika za denuncijacije. Postoje deca, sasvim mala, koja su u stanju da napišu: „Moja mama poslednja leže, ali poslednja i ustaje.“ Tako učiteljica ima priliku da sazna da dete ide u školu bez doručka, što je nepravilno.

Kasnije, tema „Kako sam proveo raspust“ biva prvi redovan književni sastav na početku školske godine. Ta tema omogućava đaku da se doseti kako je interesantno proveo dugo toplo leto i sa kim. Učenik M. U. javno je protestovao protiv ove prakse i običaja i napisao sastav kraći od naslova: „Sam sam jači“. Dobio je keca.

Učiteljice su spremne da svoje đake uče o svemu, ali ponekad nešto i izostave. Jedna učenica je napisala u pismenom sastavu o Danu republike: „Partizani su bili ‘hrabri’. Oni su ‘pobedili’ Nemce i ‘oslobodili’ zemlju od ‘neprijatelja’…“. Rezultat je bio taj da je učiteljica rekla: „Kaćanski, neka ti dođe otac u školu“. Kasnije se ispostavilo da je učenica smatrala da se znacima navoda pojačava značaj i značenje reči. Kaćanski, jedan ratni pilot koji jeste oslobađao zemlju od neprijatelja, uopšte nije imao razumevanja i učenica je dobila batine. Ali, to je bilo stvarno davno.

Proces izrastanja se nastavlja pisanjem pesama, kako običnih, tako i u desetercu, što zavisi od običaja lokalne sredine. Pesma u desetercu obavezno je ijekavska. Već dok se smišlja u sebi, ona ima onaj posebni akcenat. To je neko polupevanje, koje svaku temu učini svečanom. Umesto da pišu pesme i ljubavna pisma, danas mladi pišu grafite. Javna poruka „Debela, volim te i voleću te“ – ima ubitačnu i večnu snagu. Kasnije se unutrašnja potreba za umetničkim izražavanjem ni najmanje ne gasi. Napisani su romani o autorima koji donose svoje rukopise urednicima, o tome kako urednici izbegavaju da saopšte svoj tzv. negativan odgovor, pa autori, primorani, stalno dolaze da provere o čemu se radi. Autori su obavezno prikazani u mantilu, neobrijani i zažarenog pogleda, a urednici očajni i smušeni, premda odlučni. U stvari, trebalo bi obrnuto.

Starija, punoletna lica takođe se izražavaju u pismenoj formi. Tu su memoari, autobiografije, dnevnici. Teško onome ko je ikada bio u vidokrugu ili, štaviše, ko je razgovarao sa licem koje u tajnosti vodi dnevnik, a zatim ipak nekako uspe da ga objavi. Jaka je opasnost da je u dnevniku zapisana neka njegova misao da on ispadne glup, a autor dnevnika pametan. Sve sa punim imenom i prezimenom. Ne mora baš autobiografija ili dnevnik biti neiscrpan izvor naknadnih denuncijacija službi državne bezbednosti i istoriji; može i obična dostava o nepravilnostima. Od kada mesne zajednice nisu više ono što su nekad bile, čovek nema gde da kritikuje nepravilnosti, uključujući bacanje đubreta preko terase. Mnogi su primorani da se književno izražavaju i da šalju dostave u Ulicu 29. novembra. Čita li to neko u dvadesetdevetom?

Problemi su mnogi, nepravilnostima nema kraja. Opismenjen čovek zapaža, uočava, ima mišljenje, stav i ideju kako da se stvari isprave, a krivci kazne od strane nadležnih Organa i zato se bavi novinarstvom, odnosno pomalo piše za novine. Rubrike „Među nama“ i „Pisma čitalaca“ idealne su za komunikaciju nosioca kritike i amorfne mase čitalaca. Napiše se sastav, preda uredniku uz opširno usmeno objašnjenje obrađene teme i – u svesti se iz amorfne mase čitalaca izdvajaju nepismeni preci, još neopismenjeni unuci, komšije, kolege… Novine se danima kupuju dok se ne dočeka Dan D: objavljeno je! Cilj je tu, svrha života je tu, sreća je tu. Sada se vrši čekanje odjeka i reagovanja, ali, ubrzo, i honorara. Ni telogranitelji pred vratima, ni pištolj na stolu urednika ne mogu zaustaviti autora koji čeka svoj honorar. Isprva spreman i da plati da bi se objavila važna dostava javnosti, potpisana, ovaj novinar želi i zasluženu novčanu nagradu.

U praksi se pokazalo da je lasno kritikovati, štaviše, i crtati Lik i Delo. Čovek ne haje. Nek neko pokuša da kritikuje feministkinje! Ne sme se ni natuknuti da ima isto toliko žena koje sakate svoje muževe koliko i muževa koji to rade (sakate) svojim ženama. Naučna istraživanja su to potvrdila. Nisu valjda Srpkinje gore. Pokazalo se da žene domaća sredstva prevaspitavanja vrše iza zatvorenih vrata, da je muževe sramota da zovu 92 – da se plaše. Oni ćute. Ni pismeno se ne izražavaju o tome.

Šta da se kaže o spisku namirnica, u pismenoj formi, koje treba kupiti na pijaci? Što je spisak kraći, to je strahota veća. Kad se spisak svede na jednu namirnicu – hleb – novinar amater izlazi na ulicu, demonstrira, okuplja se. Sve to sa pismenim parolama i transparentima. Ne doseti se da pogleda rezultat u WC šolji i da svuda, naročito u javnim klozetima, piše samo jedno: „MALO“. Da stvar nije doterala do krajnosti uverava me to što se tu još uvek pominju organi, a ne Organi.