Loša uprava, pogrešna primena prava

REPUBLIKA SRBIJA

ZAŠTITNIK GRAĐANA

161-7/17

B e o g r a d

del. br. 10092

datum: 15. mart 2017.

Beograd, 15. mart 2017.

OPŠTA OCENA POŠTOVANjA PRAVA GRAĐANA U 2016. GODINI

Kao i u prethodnom periodu stanje prava građana u Srbiji obeleženo je nepovoljnom ekonomskom situacijom, kao i izraženim nedostatkom pravne sigurnosti. Najavljene i sprovedene aktivnosti organa vlasti još uvek nisu dovele do željenih rezultata. U prilog navedenom stoji činjenica da se Zaštitniku građana najveći broj građana obraća povodom kršenja socijalnih i ekonomskih prava. Takođe, trećina svih obraćanja odnosi se na tzv. lošu upravu, pre svega neblagovremen rad administracije, nemaran odnos prema poslu i očigledno pogrešnu primenu prava.

Pošavši od toga da je napred navedenom izložen svaki građanin, Zaštitnik građana ukazuje da su u tim okolnostima posebno ranjive sledeće grupe i pojedinci: veoma siromašni, deca i mladi, osobe sa invaliditetom, lica lišena slobode u psihijatrijskim bolnicama i ustanovama socijalne zaštite domskog tipa, starije osobe, žene, žrtve nasilja u porodici i partnerskim odnosima, pripadnici LGBTI populacije, pripadnici nacionalnih manjina, pre svega Romi, oboleli od teških bolesti, interno raseljeni, izbeglice i drugi migranti, kao i organizacije i pojedinci zagovornici ljudskih prava i svi oni koji iznose kritičke stavove u odnosu na vlast.

Srbija je potvrdila ključne međunarodne instrumente, čime je prihvatila najznačajnije standarde u oblasti ljudskih prava. Odredbe tih instrumenata su postale deo našeg unutrašnjeg prava. Zagovornici uvođenja smrtne kazne, zlostavljanja u cilju pribavljanja priznanja, telesnih kažnjavanja, hemijske kastracije, zabrane javnih okupljanja, proterivanja migranata i sličnog nisu svesni da su njihova zalaganja u suprotnosti sa najvišim vrednostima koje je Srbija prihvatila, odnosno inkorporirala u svoj pravni sistem, te da bi njihovim nepoštovanjem Srbija trpela brojne konsekvence na međunarodnom planu. Danas u Srbiji poštovanje ljudskih prava, vladavina prava, podela vlasti i očuvanja nezavisnih institucija, moramo konačno prihvatiti kao nesporne vrednosti za koje smo se već opredelili. Ugrožavanje ljudskih prava bilo kom pojedincu, a naročito pripadnicima posebno ranjivih grupa, čini višestruku štetu. Negiranje ljudskih prava u potpunoj je koliziji sa zalaganjima za evropske integracije.

KOSOVO I METOHIJA

Zaštitnik građana i dalje nije u mogućnosti da ostvaruje svoje nadležnosti na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, na način propisan Ustavom i Zakonom. Prema dostupnim informacijama i na osnovu navoda iz pritužbi, građani na Kosovu i Metohiji, posebno oni nealbanske nacionalnosti koji žive u enklavama, i dalje su taoci tekućih političkih procesa i suočavaju se sa teškim kršenjima ljudskih prava i sloboda.

Iako nije u mogućnosti da ostvaruje svoju nadležnost na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, kao i da je Ustavom i Zakonom isključena kontrolna nadležnost Zaštitnika građana nad sudovima i tužilaštvima, Zaštitnik građana se obratio Misiji EULEKS na Kosovu još 2015. godine izrazivši zabrinutost zbog izuzetno dugog trajanja mere pritvora Oliveru Ivanoviću, jednom od srpskih političkih lidera. Tokom 2016. godine Zaštitnik građana nastavio je da prati ovaj slučaj i pozdravlja odluku o ukidanju pritvora.

SLOBODA IZRAŽAVANjA

Stanje u oblasti slobode izražavanja i medija nije se promenilo u odnosu na prošlu godinu, odnosno sve što je izneto u prošlogodišnjem izveštaju Zaštitnika građana stoji i danas. Evropska komisija je u godišnjem izveštaju za Srbiju za 2016. navela da u poslednjih godinu dana nije postignut nikakav napredak u oblasti slobode izražavanja, odnosno da ukupni ambijent nije pogodan za puno ostvarivanje prava slobode izražavanja.

Obustavljanje finansijske podrške medijima zbog njihovog izveštavanja koji ne pogoduju političkim strukturama, još jedan je vid pritiska i ugrožavanja medija. Povod za prestanak ugovorenog sufinansiranja između opštine Apatin i TV Apatin bili su vest i snimak o otmici jednog političara, a danas odbornika SO Apatin, koji su emitovani u informativnoj emisiji TV Apatin u maju 2016. godine. Nakon objavljivanja te informacije, odbornik je demantovao otmicu, uprkos snimcima TV Apatin, čija autentičnost do danas nije osporena od strane nijednog organa. Opštinski organ uprave, počev od juna 2016. godine, prestaje da vrši isplate TV Apatin po osnovu važećih ugovora o sufinansiranju, pa ni nakon donetog rešenja Komisije za kontrolu državne pomoći od 04. 10. 2016. godine. Usledili su potom brojni pritisci na članove redakcije TV Apatin, u vidu ličnih zastrašivanja, kao i pretnji članovima njihovih porodica. Nakon toga sa trinaestoricom zaposlenih je, na njihov lični zahtev, raskinut radni odnos, iako im je TV Apatin, uprkos finansijskim teškoćama, sve do momenta raskida ugovora o radu, svima isplaćivala platu u celosti i na vreme.

Velika očekivanja od Medijske strategije i seta zakonskih rešenja u 2016. godini pokazala su se kao neopravdana, a suočavanje sa novonastalim stanjem u medijima uglavnom upućuje na slabosti zakonskih rešenja u ovoj oblasti.

Privatizacija medija zvanično je završena. Međutim, nju su iskoristili biznismeni, koji se u najvećem broju slučajeva dotad nisu bavili medijima, i to kupovinom više radio i TV stanica u različitim gradovima i opštinama u Srbiji. U tim okolnostima, opravdano je uznemirenje javnosti u pogledu ostvarivanja funkcije javnog informisanja u Srbiji, pre svega, istinitosti i objektivnosti medijskih sadržaja.

Pretnje, nasilje i zastrašivanje novinara ostali su tema koja zabrinjava, što je primetio i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvid Mekalister. Pritisci na medije vidljivi su na različite načine, od otvorenih do prikrivenih formi. U najvećem broju slučajeva novinari su se žalili na pritiske i verbalne pretnje koje doživljavaju prilikom izveštavanja.

Ministar unutrašnjih poslova tužio je nedeljnik NIN, odnosno novinarku koja ga je u tekstu označila kao najodgovornijeg za aferu „Savamala“, a koja se pozvala na akt Zaštitnika građana kojim je u tom slučaju utvrđeno nezakonito postupanje policije, a za čiji rad je odgovoran Ministar. Sudski proces je u neuobičajeno kratkom roku okončan presudom Višeg suda u Beogradu u korist Ministra. Komesar za ljudska prava Saveta Evrope Nils Muižnieks izrazio je zabrinutost zbog mogućeg negativnog uticaja koji bi na slobodu medija mogla da ima ta presuda, istakavši da su prema dobro utvrđenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava granice prihvatljive kritike šire u pogledu političara nego za privatna lica, kao i da pravosuđe u Srbiji mora da obezbedi da sudska praksa u slučajima klevete bude u skladu sa praksom Evropskog suda.

Baza podataka koju vodi Nezavisno udruženje novinara Srbije zabeležilo je na desetine napada na novinare tokom 2016. godine. Zaštitnik građana je u javnim obraćanjima više puta upozoravao javnost na pretnje novinarima, gušenje medijskih sloboda, cenzuru i autocenzuru. Zbog nezakonitog postupanja prema novinskim ekipama Istinomera i Krika, u februaru 2016. godine, Zaštitnik građana je javno preporučio razrešenje načelnika Komunalne policije Beograda. Gradska uprava Beograda nije postupila po ovoj preporuci.

Novinari štampanih medija su tokom 2016. godine prekršili novinarski kodeks u čak 5.477 teksta, pre svih, Srpski telegraf i Informer. Najčešći prekršaji bili su kršenje pretpostavke nevinosti, kršenja prava privatnosti, predstavljanje pretpostavki bez navođenja izvora i činjenica. U 2016. godine ima 49 odsto više prekršaja nego u istom periodu 2015. i to je poražavajuća slika profesije.

Posebno zabrinjavaju brojni slučajevi u kojima se funkcioneri pozivaju na svoju građansku slobodu izražavanja da bi sa državne funkcije, govoreći u zvaničnom kapacitetu, iznosili neformalna saznanja ili uvredljive i neprimerene lične stavove.

PRAVOSUĐE

Javnu i medijsku scenu potresaju afere koje za temu imaju spregu političkih, interesnih, koruptivnih i drugih nedozvoljenih uticaja na tok i ishod sudskih postupaka.

Građani se i dalje pritužuju Zaštitniku građana na rad pravosudnih organa – sudova i tužilaštava, iako su oni Ustavom izuzeti iz kontrolnih ovlašćenja ovog organa i građani to znaju, ali nemaju dovoljno poverenja ili su im nedovoljno dostupni organi koji po Ustavu i zakonu treba da obezbede kontrolu zakonitosti rada sudija i tužilaca.

Bazični problemi u radu pravosudnih organa, na koje kontinuirano ukazuju i stručna udruženja, i dalje su aktuelni. Tu se pre svega misli na neravnomernu opterećenost sudija i sudova i percepciju sudija da su primorane da žrtvuju kvalitet suđenja radi ubrzanja postupaka (koje jeste opravdano očekivanje građana), a šta posledično izaziva donošenje manjkavih presuda koje se često poništavaju presudama sudova više instance. To svakako, dugoročno gledano, ne vodi povećanju efikasnosti rada sudova.

U javnosti postoji percepcija da su tužilačka i sudska funkcija pod uticajem političke vlasti. S druge strane, stručna javnost ističe da Zakonik o krivičnom postupku koji se primenjuje već nekoliko godina, nije dao zadovoljavajuće rezultate. Navodi se da ne daje dovoljne garancije zaštite ljudskih prava, kako zbog inherentnih sistemskih, tako i značajnih pravno-tehničkih nedostataka koji ostavljaju mnogo prostora za različita tumačenja, a za posledicu mogu da imaju pravnu nesigurnost i nejednakost građana pred zakonom. Njegova primena je počela bez adekvatnih priprema i sa nedovoljnim brojem tužilaca s obzirom na proširene nadležnosti, a u tom pogledu nisu preduzeta značajnija unapređenja.

U javnosti su prisutni stavovi da postojeća zakonska rešenja i pre svega realni odnosi u praksi ne omogućavaju javnom tužilaštvu da u punoj meri ostvari rukovodeću ulogu u krivičnom postupku, naračito kada je u pitanju krivična odgovornost policijskih službenika. Osim toga, posebno je problematično procesuiranje politički osetljivih predmeta, odnosno predmeta gde se potencijalni osumnjičeni nalaze u redovima policije. U postojećem stanju teško se može očekivati da javni tužilac bude u prilici da od policijskih organa dobije tražene podatke i obezbedi njihovo adekvatno angažovanje, imajući na umu da suštinski nije u mogućnosti da ih obaveže.

Grupa maskiranih lica je u noći 24. i 25. aprila, u delu Beograda pored reke Save, zvanom Savamala, uz pomoć teških građevinskih mašina, sprovela rušenje većeg broja postojećih objekata masivne gradnje. Tom prilikom sproveli su višečasovno lišavanje slobode desetine lica koja su u tom momentu bila zatečena, kako slučajne prolaznike, tako i čuvare objekata. Brojni svedoci dešavanja su se tokom te noći u više navrata obraćali policiji i drugim nadležnim organima sa zahtevom da isti izađu na lice mesta kako bi sprečili napred opisano postupanje. Međutim, zakonom propisana reakcija nadležnih nije usledila, uz navođenje da je to nalog „iz vrha policije“.

Postupajući po pritužbama, Zaštitnik građana je navedene činjenice utvrdio nakon nekoliko dana od opisanog događaja. Obavljeni su razgovori sa velikim brojem građana koji su bili svedoci događaja, rukovodstvom beogradske policije i policijskim službenicima koji su bili dežurni te noći. Izvršen je uvid u postojeću pisanu dokumentaciju i preslušani su snimci razgovora dežurnih operatera u beogradskoj policiji sa građanima koji su više puta prijavljivali opisana dešavanja. Shodno utvrđenom činjeničnom stanju, Zaštitnik građana je u svom aktu utvrdio nedostatke u radu policije i uputio preporuke za njihovo otklanjanje. Svi nalazi detaljno su obrazloženi.

Kao reakcija na javnu objavu napred navedenih nalaza, usledio je potpuni prekid saradnje i komunikacije organa vlasti sa Zaštitnikom građana. Sprovedena je intenzivna medijska kampanja diskreditacije ličnosti Zaštitnika građana, u kojoj su učestvovali najviši državni funkcioneri, a što je ujedno imalo za posledicu i ugrožavanje institucije koju on predstavlja. Indikativno je da takva reakcija vlasti nije usledila u brojnim prethodnim postupcima koje je sprovodio Zaštitnik građana, što ukazuje na posebnu vezu vlasti sa ovim slučajem. U javnosti je mesecima slučaj minimiziran pričama o opravdanosti rušenja „tri nelegalne barake“. Predsednik Vlade je u jednom momentu javno izjavio da je navedeno delo „kompletnih idiota“, a potom da je „nesumnjivo da iza onoga što se dogodilo u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu“.

Noćno rušenje i nepostupanje policije u Savamali, odnosno sve ono što se desilo te noći, kao eklatantna povreda zakonitosti, postalo je manje važno u odnosu na ono šta se sve nije desilo od tog momenta do danas, a moralo je. Naime, Sektor unutrašnje kontrole MUP, koji je nadležan da kontroliše postupanje policijskih službenika, nije ostvario svoju ulogu. Posebno zabrinjava da Zaštitniku građana, a ni široj javnosti nisu poznati bilo kakvi pomaci učinjeni od strane tužilaštva. Neverovatno deluje podatak da je tužilaštvo navelo da policija nije ostvarila zakonom propisanu saradnju, uz tvrdnje da je tužilaštvo u toj situaciji nemoćno. Shodno važećim propisima, postoje mehanizmi i tužilaštvo je trebalo da ih koristi. Tužilaštvo je to koje sprovodi istragu, a svako ometanje istrage, a naročito od strane policijskih službenika koji ne postupaju po nalogu tužioca, je nešto što je trebalo sankcionisati krivično ili disciplinski u okviru policije, a po zahtevu tužilaštva.

Izostanak efikasne reakcije nadležnih organa, pre svega pravosudnih, u slučaju Savamala i napadi na Zaštitnika građana zbog toga što je tim povodom utvrdio brojne nezakonitosti, ima brojne štetne posledice. Između ostalog, Srbija je nesprovođenjem adekvatne istrage i odgovarajućeg sudskog postupka u slučaju Savamala, dovedena i u nepovoljan položaj na međunarodnom planu i opterećena još jednom preprekom na putu njenih evropskih integracija. Propuštena je prilika da se blagovremeno stavi tačka na slučaj Savamala, i to tako što bi se utvrdili svi odgovorni za događaje koji su se desili u noći 24. i 25. aprila, a naročito oni koji nakon toga nisu činili ono što je trebalo da čine ili su opstruirali rad nadležnih organa.

Iako Zaštitnik građana nije nadležan za neposrednu kontrolu rada izvršitelja i notara, građani mu se i dalje često pritužuju na njihov rad. Zaštitnik građana ipak posredno vrši njihovu kontrolu, kroz postupke kontrole rada Javnobeležničke komore Srbije i Komore javnih izvršitelja, odnosno Ministarstva pravde, kada izostane zakonima propisana kontrola tih organa, na koje Zaštitnik građana upućuje građane nezadovoljne njihovim postupanjem.

U našem pravnom sistemu ne postoji normativni okvir kojim bi bilo detaljnije regulisano izvršenje presuda i odluka Evropskog suda za ljudska prava. Zaštitnik građana je uputio Mišljenje Državnom pravobranilaštvu kojim je ukazao na potrebu uspostavljanja pravnog okvira za postupanje tog organa u izvršenju presuda/odluka Evropskog suda za ljudska prava i procedure koji će ono primenjivati u slučajevima kada je radi utvrđivanja kakve činjenice neophodno stručno znanje kojim taj organ ne raspolaže.

Posebno zabrinjava položaj oštećenog u krivičnom postupku. Oštećenog pogađaju, kao „kolateralna šteta“, posledice nemogućnosti blagovremenog i potpunog ostvarivanja prava sa kojima se susreću svi drugi građani. Istovremeno, oštećenom je uskraćen određeni broj prava npr. pravo na efikasan pravni lek, pravo da prisustvuje postizanju sporazuma o priznanju krivičnog dela i dr, koja uživaju drugi učesnici u postupku koji su daleko manje pogođeni izvršenim krivičnim delom. Zbog toga ohrabruje da je kao jedna o prvih aktivnosti u Akcionom planu za pregovaračko poglavlje 23 predviđeno unapređenje pravnog okvira koji bi trebalo da dovode do poboljšanja i jačanja položaja oštećenog, naročito u sferi prava da se oštećeni čuje, odnosno da ima aktivniju ulogu u prikupljanju materijalnih dokaza.

Ovaj izveštajni period obeležile su nepravilnosti u radu Visokog saveta sudstva, koje su, kako kod opšte tako i kod stručne javnosti, izazvale osnovano nepoverenje u rad tog organa.

Visoki savet sudstva je početkom septembra 2016. godine oglasio izbor za veći broj sudija u pojedinim sudovima, iako u tom trenutku još uvek nije ispunio zakonsku obavezu donošenja podzakonskog akta kojim bi bio propisan program i način polaganja ispita kojim se ocenjuje stručnost i osposobljenost kandidata za sudiju, što je preduslov za zakonito i pravilno sprovođenje oglašenog izbora. U postupku kontrole, Visoki savet sudstva obavestio je Zaštitnika građana da je istog dana u novembru 2016. godine poništio oglase za izbor sudija i doneo dva neophodna pravilnika. Objavljivanje oglasa za izbor sudija u situaciji kada još uvek nisu bili doneti odgovarajući pravilnici, opravdano dovodi u sumnju motive kojima se Visoki savet sudstva rukovodio prilikom objavljivanja oglasa, kao i uspešno sprovođenje konkursne procedure. Zaštitnik građana je ukazao Visokom savetu sudstva na neophodnost ažurnog postupanja i poštovanja propisane procedure u postupku za izbor sudija, uz napomenu da arbitrarnost i proizvoljnost ne smeju naći mesto ni u jednoj fazi izbornog postupka. Ukoliko sam postupak izbora sudija prati sumnja u nezakonitost, nepravilnost, ili rukovođenje kriterijumima i merilima koja ne nalaze utemeljenje u važećim propisima, posledice mogu biti dalekosežne i dodatno negativno uticati i na ovako nisko poverenje građana u rad sudova.

Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći još uvek nije donet, što i dalje predstavlja barijeru u pristupu pravdi, posebno materijalno ugroženom stanovništvu i ranjivim grupama. Zaštitnik građana već godinama ukazuje na neophodnost donošenja ovog zakona. Brojna su obraćanja građana koji od Zaštitnika građana traže pružanje pravne pomoći, u vezi sa postupcima koje vode ili nameravaju da pokrenu pred sudovima i drugim nadležnim organima radi ostvarivanja i zaštite svojih prava. Kako Zaštitnik građana nema ovlašćenja da građanima pruža pravnu pomoć, upućuje ih na advokaturu i službe pravne pomoći pri jedinicama lokalne samouprave. Problem ostvarivanja prava na pravnu pomoć posebno dobija na značaju kada je građani koji nisu u mogućnosti da angažuju advokata, odnosno kada službe pravne pomoći nisu uspostavljene u pojedinim jedinicama lokalne samouprave ili građani nemaju poverenja u njihov rad.

PRAVNA SIGURNOST

Pravna sigurnost, predvidljivost i izvesnost u pravnim odnosima, kao i zakonit, blagovremen i efikasan rad pravosudnih organa još uvek nisu dostižni za građane Srbije. Ministarstvo pravde ne sprovodi funkcionalan nadzor nad radom sudskih uprava, postupanjem sudova u propisanim rokovima i postupanjem po pritužbama i predstavkama građana.

Zakoni doneti u manjkavoj, prebrzoj proceduri, međusobno neusklađeni, sa odredbama koje protivreče drugim odredbama u istom ili drugim zakonima, čija su rešenja nedovoljno jasna stručnjacima, a kamoli svima onima na koje se norme odnose, a primena neujednačena, selektivna, dok je praksa sudova u sporovima koji proisteknu iz njihove primene nepoznata, doveli su do izraženog formalnog normativizma i skromne suštinske pravne sigurnosti u Republici.

Prema javno objavljenim podacima, u 2016. godini doneto je ukupno 88 zakona, od toga 51 po hitnoj proceduri (59%). Od ukupno 88 donetih zakona, 86 je predložila Vlada (98%), dok su preostala dva predložili narodni poslanici vladajuće koalicije. Nijedan predlog opozicionih poslanika nije bio na dnevnom redu Narodne skupštine. Javna rasprava i redovan zakonodavni postupak su nužni, a naročito kada se donosi propis koji na nov način uređuje jednu oblast.

REFORMA JAVNE UPRAVE

Oblast javne uprave obeležena je najavom reformskih aktivnosti koje se pre svega odnose na uređivanje sistema javne uprave i unapređenja sistema elektronskih usluga uprave građanima. Donošenje Zakona o opštem upravnom postupku čija rešenja dodatno unapređuju položaj građana i ostvarivanje prava i obaveza pred organima uprave u normativnom smislu je veliki korak napred. Koliki će korak napred ovaj zakon zaista doneti u praksi zavisi od njegove odgovarajuće primene. Neadekvatna primena zakona ključni je problem u sprovođenju reforme javne uprave kao i u svim drugim oblastima našeg društva. Primena zakona i javnih politika prevashodno zavisi od realnog planiranja, objektivnog praćenja sprovođenja, kao i odgovarajućih kadrovskih potencijala. Upravo činjenica da je neadekvatnost kadrovskih potencijala možda i najveći problem u oblasti javne uprave dovodi u pitanje sva normativna unapređenja u ovoj oblasti.

Reformski procesi u oblasti javne uprave nisu uspeli da odgovore ključnom izazovu: doslednoj primeni principa profesionalizacije, depolitizacije i racionalizacije. Umesto ukidanja nepotrebnih poslova, pojednostavljenja procedura, smanjivanja broja zaposlenih za kojima ne postoji potreba, ali bez uticaja na delotvornost i efikasnost obavljanja upravnih poslova, smanjivanje broja službenika izvršeno je bez prethodne, stvarne analize potreba za određenim poslovima i njihovog obima.

Navedeno je dovelo do smanjenja neophodnog kadra u oblastima koje su od vitalnog značaja za ostvarivanje prava građana, između ostalog u oblastima socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja i sl. Istovremeno, zapošljavanje u jednom delu javnih službi, pre svega u javnim preduzećima, kao i u organizacijama koje osniva Republika Srbija, na primer u Narodnoj banci Srbije, i dalje je nekontrolisano.

Zabrinjava da ni nakon više od 10 godina od početka primene Zakona o državnim službenicima, u državnoj upravi nije postavljen ključni rukovodeći kadar (državni službenici na položaju), na način kako je to propisano zakonom.

Aktivnosti na reformi javne uprave sprovode se stihijski i neusklađeno sa planskim dokumentima. Sistem plata u javnom sektoru uređen je pre usklađivanja sistema radnih odnosa, što je dovelo do zadiranja u državno-službenički sistem i nekonzistentnih izmena ovog sistema, ali nije dovelo do željenog usklađivanja plata u javnom sektoru po principu „ista plata za isti posao“. Ponovo se pokazalo da brzina donošenja zakona, posebno onih sistemskih, nije omogućila adekvatnu analizu stanja u oblasti, niti suštinski dijalog sa relevantnim učesnicima u procesu donošenja propisa.

Ad hoc mere preduzete u cilju smanjenja troškova ne predstavljaju zamenu za sistemska rešenja niti smeju da se donose bez sadržajnije analize efekata. Donošenje Zakona o sistemu plata u javnom sektoru koje je bilo praćeno nizom primedbi i mišljenja nadležnih organa kojima se ukazivalo na ozbiljne nedostatke nije dalo pozitivne rezultate, već predstavlja primer ishitrene zakonodavne aktivnosti – aktivnosti per se.

Činjenica da se isti zakon, u godini kad je donet, menjao i to u delu u kom se produžavaju rokovi za donošenje posebnih zakona preko kojih se isti jedino može sprovesti, govori o tome da u toku donošenja nije postojala saglasnost svih relevantnih aktera sa rešenjima koja u njemu sadržana, niti jasna slika o posledicama koje će njegova primena proizvesti.

Napred navedeno ukazuje na to da kod najviših organa vlasti još uvek ne postoji razvijena svest da reforma javne uprave predstavlja neophodnu potporu za sve ostale reforme u državi i društvu.

PRAVA DETETA

Ostvarivanje prava deteta u 2016. godini obeležava napredak u određenim oblastima, ali su i dalje prisutni brojni nedostaci koji ugrožavaju ili umanjuju dostignuti stepen ostvarivanja prava dece. Jedan od ključnih problema su ekonomske mere štednje koje su uvedene bez procene štetnih posledica po ostvarivanje prava deteta i na način kojim se dodatno snižavaju dostignuti standardi. Kao posledica toga, usluge za decu i mere podrške roditeljstvu se ne razvijaju, neke usluge su ugašene ili se ne obezbeđuju iako formalno postoje, dok se umanjuju mere podrške porodicama sa decom, kao što je slučaj sa povraćajem PDV za hranu i opremu za bebe. Zbog ograničenja u zapošljavanju i smanjenog izdvajanja finansijskih sredstava iz budžeta, u Srbiji nema dovoljno usluga dnevnog boravka, predaha, kao ni pedijatara, stručnjaka u socijalnoj zaštiti i obrazovanju, ličnih pratilaca, pedagoških asistenata i drugih pružalaca usluga koje su deci potrebne.

Izmene i dopune Krivičnog zakonika u 2016. godini doprinele su unapređenju zaštite dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, ali krivičnopravna zaštita dece i dalje nije u potpunosti obezbeđena. U postupcima u kojima su pojavljuju kao žrtve nasilja, deca se i dalje ispituju više puta, ispitivanje se često odvija u sudnici, deca su izložena unakrsnom ispitivanju, iako je još 2013. godine Zaštitnik građana ukazivao na potrebu korišćenja onih postupaka i tehnika koji su zakonom predviđeni radi zaštite dece žrtava od dodatne traumatizacije.

Vlada nije donela novi Nacionalni plan akcije za decu, iako je prethodni istekao 2015. godine. Nedostaje i nova Nacionalna strategija za zaštitu dece od nasilja, a i posle 11 godina od donošenja Opšteg i posebnih protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, nije uspostavljen efikasan sistem zaštite dece od nasilja. U slučajevima nasilja nad decom izostaje propisana saradnja između nadležnih sistema zaštite, ne sprovodi se prevencija, a postupanje je neblagovremeno i nepravilno.

Nisu uspostavljeni mehanizmi podrške i pomoći deci koja žive i rade na ulici, koja su još uvek isključena iz sistema obrazovanja i često nemaju pristup uslugama i merama zdravstvene i socijalne zaštite i zaštite od nasilja, zlostavljanja, zanemarivanja i eksploatacije. Zakon o javnom redu i miru ne prepoznaje da su deca uključena u dečje prosjačenje, dečju prostituciju i druge oblike eksploatacije dece i najgorih oblika dečjeg rada žrtve zlostavljanja i iskorišćavanja, već ih tretira kao počinioce prekršaja i propisuje njihovu odgovornost ukoliko su dostigli uzrast prekršajne odgovornosti.

Nadležni državni organi nisu preduzeli aktivnosti kako bi se uspostavile nedostajuće usluge za decu i roditelje, a naročito mere podrške i pomoći roditeljima koji se neposredno staraju o deci sa smetnjama u razvoju, invaliditetom ili teško bolesnoj deci, čija stanja zahtevaju stalnu brigu, negu i pomoć. Proteklo je skoro četiri godine od kada je Zaštitnik građana podneo odgovarajuće predloge zakona u cilju olakšanja položaja roditelja ove dece, koji do danas u Narodnoj skupštini nisu razmatrani.

Izostanak propisane saradnje nadležnih organa (sudova, tužilaštava, organa starateljstva i policije) jedan je od razloga što se sprovođenje pravnosnažnih i izvršnih odluka sudova koje se odnose na decu, umesto u hitnim, odvija u postupcima koji traju i po nekoliko godina. A organi starateljstva, čija je uloga u ovim postupcima od velikog značaja za dete, suočavaju se i sa problemom nedovoljnog broja stručnih radnika, što je posledica zakonskog ograničenja broja zaposlenih u državnim organima.

Mediji nastavljaju sa objavljivanjem tekstova i emitovanjem emisija kojima se višestruko krše prava deteta, a organi nadležni za nadzor nad radom medija ne preduzimaju adekvatne i delotvorne mere u slučajevima kršenja medijskih zakona na štetu prava deteta.

Ni nakon Posebnog izveštaja Zaštitnika građana o slučajevima „nestalih beba“ iz 2010. i presude Evropskog suda za ljudska prava iz 2013. godine, Republika Srbija nije izvršila obavezu uspostavljanja mehanizma za istraživanje slučajeva „nestalih beba“.

Narodna skupština Republike Srbije i Odbor za prava deteta Narodne skupštine nisu razmatrali godišnje izveštaje Zaštitnika građana za 2014. i 2015. godinu, niti je Odbor u ovom periodu razmatrao preporuke, mišljenja, ocene, stavove i inicijative Zaštitnika građana u oblasti prava deteta.

PRAVA OSOBA SA INVALIDITETOM

Uprkos naporima da se kroz unapređenje pravnog okvira poboljša položaj osoba sa invaliditetom, ova ranjiva grupa građana i dalje jako teško ostvaruje čak i svoja elementarna prava. Nepristupačnost, nepostojanje usluga socijalne zaštite, nezaposlenost, ali i nedovoljno razvijena svest građana o problemima i teškoćama sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću, samo su neki od uzroka ovakvog stanja. Egzistencijalna ugroženost, kao posledica navedenih faktora i opšteg siromaštva društva, uz mere štednje na svim nivoima i u ovoj godini, stavljaju ovu ranjivu grupu stanovništva na samu marginu društva.

Osobe sa invaliditetom se u mnogo većem broju nego u prethodnom periodu obraćaju nadležnim organima zahtevima za novčana socijalna davanja, što je jasan pokazatelj teškog položaja i životne ugroženosti.

I dalje je otežano njihovo samostalno kretanje zbog nedovoljno razvijenih svih oblika pristupačnosti javnih površina i objekata, dok je broj nezaposlenih osoba sa invaliditetom procentualno višestruko veći u odnosu na opštu populaciju stanovništva.

Osobe sa invaliditetom teško ostvaruju prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na obrazovanje, pravo sa profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, što sve zajedno, uz nedovoljno razvijen sistem usluga i podrške stvara od njih skrajnutu i socijalno ugroženu grupu stanovništva, umesto njihove potpune uključenosti u društvo. Sa druge strane, ovakvo stanje stvari je donekle i očekivano, s obzirom da preduslov za kreiranje uspešne politike zaštite i unapređenja prava osoba sa invaliditetom, odnosno uspostavljanje registra osoba sa invaliditetom do sada nije izvršeno.

Podaci o osobama sa invaliditetom, njihovom broju, prebivalištu i vrsti invaliditeta ključni su za planiranje politike unapređenja položaja ove grupe građana, te je zbog nepostojanja ovakve baze podataka, nemoguće kreiranje ovakve politike i sprovođenje sistema podrške. Ukoliko ne postoje ovakvi podaci, nije moguće sprovesti ni politiku obrazovanja i usklađivanja istog sa tržištem rada, što sve na duže staze dovodi do socijalnog isključivanja, a ne uključivanja osoba sa invaliditetom iz društva.

U naročito teškom položaju se nalaze osobe sa mentalnim invaliditetom, s obzirom na to da još uvek nije doneta jasna odluka i plan sprovođenja procesa deinstitucionalizacije. Deinstitucionalizacija koja predstavlja proces obezbeđenja uslova maksimalnog uključivanja osoba sa invaliditetom u zajednicu i u sve društvene aktivnosti i dalje nema jasan pravac razvoja. Najčešće se pogrešno tumači kao zatvaranje psihijatrijskih i socijalnih ustanova, bez sinhronizovanih aktivnosti na planiranju i uspostavljanju dovoljnog broja i adekvatnih servisa podrške u zajednici, kako osobama sa invaliditetom tako i njihovim porodicima, kao i nekih drugih uslova koji bi porodicama dece ili odraslih sa invaliditetom omogućili da nesmetano vode brigu o svojim najbližim a da im egzistencija ne bude ugrožena. Nepostojanje jasne analize stanja i potreba čini da se ova grupa osoba sa invaliditetom nalazi u stanju „vakuuma“ između institucija i nepostojanja sistema usluga i podrške u slučaju napuštanje istih.

U institucijama su pak, pored nedostatka stručnog kadra svih profila, prisutni i neadekvatni uslovi smeštaja korisnika, nedovoljna uključenost u organizovane fizičke i druge slobodne aktivnosti, neujednačenost dostupnosti programa za socijalnu i psihološku rehabilitaciju, nepostojanje dovoljno raspoloživih pomagala, nedovoljna informisanost korisnika o njihovim pravima, nedovoljna uključenost u organizovane fizičke i druge slobodne aktivnosti, što sve zajedno itekako utiče na dodatno smanjenje ostvarivanja prava osoba sa invaliditetom, na šta je Zaštitnik građana u više navrata i ukazivao.

Kada je reč o osobama sa invaliditetom, u naročito teškom položaju se nalaze osobe sa autizmom, koje sistem socijalne zaštite kao da ne prepoznaje. Ne postoji centar za rano otkrivanje autizma, registar osoba sa autizmom, usluge korisnicima i njihovim porodicama se pružaju sporadično i nesistemski, uprkos statističkim podacima koji govore da se broj osoba sa autizmom drastično povećava.

LIŠENjE POSLOVNE SPOSOBNOSTI

Zaštitnik građana smatra da problemi u ostvarivanju prava lica lišenih poslovne sposobnosti, bilo ono potpuno ili delimično, ne proizilaze iz karaktera samog tog instituta. Naime, neželjene pravne posledice proističu iz brojnih zakona kojima se dodatno ograničavaju prava tih lica, i to znatno šire od ograničenja koja se odnose na samo zaključivanje pravnih poslova. Naglašavamo da pri takvom stanju stvari, lišavanje poslovne sposobnosti dovodi do suštinskog ograničenja njihove pravne sposobnosti. U tom smislu, lica lišena poslovne sposobnosti su postojećim propisima, za razliku od svih ostalih građana, uskraćena za, na primer, ostvarivanje aktivnog biračkog prava i davanje pristanka na medicinsku meru, a u praksi se okolnost da je lice lišeno poslovne sposobnosti tretira kao osnov za njegovo lišavanje slobode.

RODNA RAVNOPRAVNOST

Nasilje nad ženama u porodici i partnerskim odnosima i dalje je jedan od kritičnih problema u društvu. Partnersko i porodično nasilje nad ženama je rašireno, a odgovor države neodgovarajući. Sistem zaštite žena od rodno zasnovanog nasilja karakteriše, između ostalog, odsustvo blagovremene i efikasne reakcije, nedostatak razmene informacija, odsustvo međuresorne saradnje i nedovoljna obučenost zaposlenih. Ohrabruje usvajanje Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, čime su konačno uvažene inicijative Zaštitnika građana upućene Ministarstvu pravde 2011. i 2012. godine i predlozi i preporuke ovog organa iz redovnih godišnjih i posebnih izveštaja.

Izveštavanje medija o ženama opterećeno je senzacionalizmom i rodnim stereotipima, bez poštovanja ženine privatnosti i njenog dostojanstva i integriteta i pored donošenja Pravilnika o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga. Iz tog razloga je potrebno da nadležni organi efikasno i blagovremeno postupaju i preduzimaju mere u slučajevima kršenja medijskih propisa.

Pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog i odsustva radi nege i posebne nege deteta ostvaruje se vrlo često sa značajnim zakašnjenjima, a nije retko i da je ono potpuno onemogućeno usled neažurnog rada nadležnih organa ili njihove neodgovarajuće saradnje. Ženama poljoprivrednicama i ženama koje obavljaju privremene i povremene poslove nije omogućeno ostvarivanje prava na naknadu zarade za vreme porodiljskog i odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta.

PRAVA LGBTI OSOBA

Značajno je što je, treći put zaredom, omogućeno mirno održavanje Parade ponosa u Beogradu i ostvarivanje prava na slobodu okupljanja osoba drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta, ali i dalje nije obezbeđeno puno ostvarivanje prava LGBTI osoba u oblasti obrazovanja, zapošljavanja, zdravstva, socijalne zaštite, pravnog uređenja životnih zajednica i pravnih posledice prilagođavanja (promene) pola i rodnog identiteta, kao i zaštite njihovog fizičkog i psihičkog integriteta.

Mlade LGBTI osobe nemaju na raspolaganju usluge koje su im potrebne prilikom otkrivanja njihove seksualne orijentacije i rodnog identiteta, niti su obezbeđene usluge za mlade LGBTI osobe koje su morale da napuste svoje domove, jer su ih porodice, nakon saznanja o njihovoj seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu odbacile, zbog čega ove osobe neretko završavaju na ulici. Raširena netolerancija mladih prema LGBTI osobama ukazuje na potrebu da se uloži dodatan napor na obrazovanju i podizanju svesti javnosti o pravima i položaju LGBTI osoba.

Zaštitnik građana je nadležnim organima, u 2016. godini, uputio preporuku o postupanju prema transrodnim licima lišenim slobode, u cilju unapređenja njihovog položaja. Preporučeno je da se pri prijemu u zavod transrodnim ženama omogući lični pretres i pregled tela od strane službenog lica izabranog pola. Pored toga, upućena je i preporuka u pogledu načina obraćanja transrodnim licima, koje podrazumeva poštovanje njihovog rodnog identiteta. Takođe, preporučeno je i da se za zaposlene u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija sprovedu odgovarajuće obuke o mehanizmima za postizanje rodne ravnopravnosti, standardima i principima jednakosti i nediskriminacije u odnosu na seksualnu orijentaciju i rodni identitet, kao i o odgovarajućoj komunikaciji sa LGBTI populacijom.

NACIONALNE MANjINE

Do sada je više puta propuštena šansa da se kreira manjinska politika u Srbiji koja uspostavlja sistem zasnovan na saglasnosti svih učesnika o tome kakav sistem zaštite je odgovarajući za nacionalne manjine i društvo u celini, a koji delotvorno štiti prava manjina i omogućava njihovu integraciju. Taj sistem treba da prepozna objektivne razlike u potrebama i dostignutom nivou prava između velikog boja nacionalnih manjina, razlike između manjina u AP Vojvodini i centralnoj Srbiji, manjina sa velikim i manjim brojem pripadnika, manjina koje taj status imaju tradicionalno i čuvaju i razvijaju svoj identitet decenijama itd.

Iako je pohvalno donošenje Akcionog plana za ostvarivanje prava nacionalnih manjina, već tokom prve godine njegove primene kasni se sa sprovođenjem planiranih aktivnosti. Tako, nisu usvojene izmene i dopune Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, planirane još za drugi kvartal 2016. godine. Zbog toga i dalje nema zakonskog osnova koji bi omogućio da se prikupljaju podaci, odnosno vodi evidencija o nacionalnoj pripadnosti zaposlenih u javnoj administraciji. To je preduslov za propisivanje afirmativnih mera i davanje prednosti pripadnicima nacionalnih manjina pri zapošljavanju/otpuštanju u slučaju istih uslova, a do postizanja odgovarajuće strukture zaposlenih u javnom sektoru na svim nivoima teritorijalne organizacije.

Zaštitnik građana već godinama ukazuje na sistemske probleme koji onemogućavaju potpuno uživanje prava na službenu upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina. Ti razlozi se, pre svega, ogledaju u nestručnosti i/ili manjku kadrova i finansijskih sredstava; nerazumevanju zaposlenih u organima uprave značaja ostvarivanja prava na maternjem jeziku; ali i nedostatku dostupnih informacija pripadnicima nacionalnih manjina o njihovim pravima i načinu na koji mogu da ih ostvare.

U izveštajnom periodu završena je privatizacija lokalnih radio i TV stanica, među kojima je značajan broj onih koje su redovno emitovale informativne i druge medijske sadržaje na manjinskim jezicima. Iako medijski zakoni sadrže niz zaštitnih odredbi usmerenih na ublažavanje posledica privatizacije, a Zakon o javnom informisanju i medijima informisanje na jezicima manjina definiše kao javni interes koji se ostvaruje na tri ravnopravna načina, već sada su poznati problemi i prepreke ostvarivanju prava manjina na informisanje i odgovarajućem i delotvornom sistemu informisanja na manjinskom jeziku koji je i u interesu građana i u skladu sa potrebama i mogućnostima Republike Srbije. Zbog toga je Zaštitnik građana izradio Poseban izveštaj o informisanju na jezicima nacionalnih manjina nakon privatizacije medija, kako bi pravovremeno skrenuo pažnju nadležnim državnim organima na neophodnost zakonodavnih i institucionalnih mera u cilju unapređenja stanja u ovoj oblasti.

O rezultatima i efektima prve godine primene Strategije za socijalno uključivanje Roma i Romkinja se ne može govoriti, jer još uvek, iako je bio u javnoj raspravi, nije donet Akcioni plan za njeno sprovođenje, sa potrebnim budžetskim sredstvima. Mada Strategija priznaje značaj i ulogu koordinatora za romska pitanja u lokalnim samoupravama, za ostvarivanje i unapređenje prava Roma, Nacrtom akcionog plana nisu bile predviđene mere kojima bi se otklonili uočeni nedostaci i prepreke njihovom zapošljavanju. Stoga je Zaštitnik građana uputio i Mišljenje Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave da položaj koordinatora za romska pitanja mora biti uređen na jedinstven način na teritoriji cele Republike Srbije. Drugi Nacrt akcionog plana, svojim planiranim aktivnostima, pruža osnovanu nadu da će konačno, s obzirom na to da Zaštitnik građana takođe godinama ukazuje na tu potrebu, zdravstvena medijacija biti prepoznata u sistemu zdravstvene zaštite a radno mesto zdravstvene medijatorke sistematizovano, odnosno njihov broj povećan u skladu sa potrebama i mogućnostima.

SLUŽBENA UPOTREBA SRPSKOG JEZIKA I ĆIRILIČKOG PISMA

Zaštitnik građana ne beleži značajnija postignuća u oblasti službene upotrebe srpskog jezika i ćiriličkog pisma. To je evidentno iz obraćanja građana ovom organu, ali i prakse organa javne vlasti, koji neretko dostavljaju Zaštitniku građana službene akte napisane latiničnim pismom. Preporuke i postupci ovog organa ne mogu biti dovoljni kako bi bile otklonjene sve sistemske prepreke i problemi u službenoj upotrebi jezika i pisama, za čije rešavanje je odgovorna izvršna vlast. Ključni problem je to što na republičkom nivou nijedan organ nije nadležan da prati primenu zakona, te predlaže i preduzima potrebne mere za unapređenje stanja službene upotrebe jezika i pisama.

SLOBODA MISLI, SAVESTI I VEROISPOVESTI

Zaštitnik građana ne raspolaže pokazateljima na osnovu kojih je moguće dati merodavnu i dokumentovanu ocenu o stanju ljudskih prava u ovoj oblasti. Pritužbe i obraćanja građana zbog povrede verskih sloboda i prava su i ove, kao i svih prethodnih godina, malobrojne, raznovrsne i bez osnova za postupanje Zaštitnika građana.

Građani se svake godine, bez obzira da li se izjašnjavaju kao ateisti ili kao pripadnici druge verske zajednice, obraćaju Zaštitniku građana nezadovoljni obavezom plaćanja doplatne poštanske marke „Izgradnja spomen-hrama Svetog Save“. Iako je pravnim propisima uređeno izdavanje ove, kao i svih drugih doplatnih maraka, nezadovoljstvo pojedinih građana izaziva činjenica da se radi o verskom objektu. Postavlja se pitanje da li bi na isti način bila omogućena podrška npr. rekonstrukciji katedrale ili džamije, odnosno verskog objekta druge verske zajednice koji istovremeno svojim vekovnim prisustvom predstavlja kulturnu baštinu u Republici Srbiji. Građani su se obraćali nezadovoljni i postupanjem predsednika Republike Srbije na Badnji dan, koji se proslavlja po julijanskom kalendaru, zbog unošenja badnjaka u zgradu Predsedništva. Zaštitnik građana nema zakonskog osnova da postupa po pritužbama koje su podnete na rad predsednika Republike, ali smatra svojom obavezom da o navedenom obavesti narodne poslanike Narodne skupštine, imajući u vidu ustavno načelo odvojenosti države i crkve.

I u ovom izveštajnom periodu Zaštitnik građana je obavešten, tokom sastanaka održanih sa predstavnicima bugarske i rumunske nacionalne zajednice, da postoje zahtevi građana da im se omogući verski obred na maternjem jeziku, odnosno da je i dalje otvoreno pitanje slobode veroispovesti građana koji pripadaju Rumunskoj pravoslavnoj crkvi, a žive na teritoriji istočne Srbije. Republika Srbija je Akcionim planom za ostvarivanje prava nacionalnih manjina prihvatila obavezu da olakša pristup verskim obredima pripadnicima nacionalnih manjina na njihovim jezicima/govoru kroz dijalog crkava, a izvor verifikacije je izveštaj Zaštitnika građana.

Imajući to u vidu i polazeći od svojih nadležnosti, uz puno uvažavanje principa odvojenosti države i crkve, Zaštitnik građana je potrebne podatke zatražio od Ministarstva pravde – Uprave za saradnju s crkvama i verskim zajednicama. Prema dobijenim podacima, pripadnicima rumunske nacionalne zajednice koji žive u istočnoj Srbiji nije omogućeno da u verskim objektima registrovanih crkava i/ili verskih zajednica, vrše verski obred na rumunskom jeziku. Istovremeno, verske obrede na rumunskom jeziku obavljaju sveštenici organizacije „Protoprezviterijat priobalne Dakije“, koja godinama deluje u istočnoj Srbiji. Istovremeno, Uprava je dostavila podatke da se na teritoriji Eparhije Rumunske pravoslavne crkve „Dakija Feliks“, sa sedištem u Vršcu, bogosluženje na rumunskom jeziku vrši u 39 mesta (Vršac, Pančevo, Mramorak, Bela Crkva, Kovin i dr.). Takođe, Uprava je dostavila podatke i o vršenju bogosluženja na bugarskom jeziku prema kojima se redovno bogosluženje vrši u više mesta u kojima za to postoje zahtevi vernika (Bosilegrad, Bresnica, Bistra, Donja i Gornja Ljubata i dr.).

Osim toga, sprovođenje aktivnosti predviđenih Akcionim planom treba da doprinese ostvarivanju slobode veroispovesti kroz osnivanje i registraciju verskih organizacija na temelju principa odvojenosti države od verskih zajednica. S tim u vezi, Zaštitnik građana naglašava da ni ove, kao ni proteklih godina, nije dobio stav nadležnog organa povodom Mišljenja o potrebi unapređivanja pravnog položaja crkava i verskih zajednica i ostvarivanja slobode veroispovesti kroz unapređivanje propisa i njihovu pravilniju primenu, koje je uputio još 2009. godine nadležnom ministarstvu.

PRAVA LICA LIŠENIH SLOBODE

Pod licima lišenim slobode smatraju se građani kojima je odlukom nadležnog organa ograničena sloboda kretanja, u smislu da ne mogu svojevoljno napustiti mesto detencije. To su policijske stanice, pritvorske jedinice, zatvori, psihijatrijske ustanove, ustanove socijalne zaštite domskog tipa, prihvatilište za strance, centri za azil, prihvatni centri za migrante, kao i sva druga mesta, uključujući i ona na otvorenom na kojima su okupljeni građani pod policijskim nadzorom.

Prava lica lišenih slobode zajemčena su Ustavom i brojnim zakonima, kao i najznačajnijim međunarodnim instrumentima, koja je država dužna da obezbedi. Lica lišena slobode su potencijalne žrtve torture, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja. Mučenje i drugi oblici zlostavljanja su, možda više od drugih kažnjivih dela, situacionog karaktera. U zatvorenoj ustanovi, izolovanoj od pogleda sa strane, položaj lica lišenog slobode obeležen je moćima čuvara u odnosu na čuvanog koji lako može postati žrtva.

U Srbiji ne postoji tortura kao sistemski organizovana ili podsticana pojava. Izjave velikog broja lica lišenih slobode pribavljene tokom brojnih poseta Zaštitnika građana / Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture mestima detencije ukazuju da je znatno smanjen broj onih koji navode da su bili žrtve fizičkog zlostavljanja. To predstavlja značajno unapređenje u radu državnih organa. Međutim, i dalje su prisutni nedostaci u pogledu postupanja prema licima lišenim slobode, u smislu obezbeđivanja adekvatnih smeštajnih uslova, pružanja zdravstvene zaštite i poštovanja utvrđenih procedura. Navedeni nedostaci, u svom kontinuitetu mogu poprimiti, a u pojedinim oblastima su i poprimili sistemski karakter, i predstavljaju nečovečno ili ponižavajuće postupanje, zbog čega nadležni organi moraju bez odlaganja unaprediti svoje postupanje.

Zabrinjava što nadležni organi nedovoljno ostvaruju svoju ulogu u borbi protiv torture i drugih oblika zlostavljanja. Interni kontrolni mehanizmi uglavnom ne preduzimaju mere iz svoje nadležnosti u slučajevima u kojima postoje argumentovane tvrdnje da je došlo do zlostavljanja, a postupci koji su pokrenuti uglavnom su neefikasni. Nedostaci uspostavljene uloge tužilaštva u sprovođenju istrage i njegove zavisnosti od rada policije, doveli su do nedovoljne efikasnosti i u tom pogledu, što ima za posledicu mali broj pokrenutih i sprovedenih krivičnih postupaka, kao i osuda učinilaca tih dela.

POLICIJSKO ZADRŽAVANjE, PRITVOR i ZATVOR

U proteklom periodu primetni su napori nadležnih organa usmereni ka unapređenju postupanja prema uhapšenima, onima kojima je određeno policijsko zadržavanje, kojima je izrečena mera pritvora, kao i onima kojima je izrečena kazna zatvora. Ohrabruje da je znatno smanjen broj pritužbi i navoda lica lišenih slobode da su bili žrtve fizičkog zlostavljanja. Iako su u toku brojna unapređenja smeštajnih uslova, potrebno je intenzivirati aktivnosti u tom pogledu. Takođe, potrebno je nastaviti sa unapređenjem poštovanja utvrđenih procedura koje se odnose na ostvarivanje prava lica lišenih slobode. Zabrinjava da su i dalje prisutni propusti u pružanju zdravstvene zaštite. Povećanje efikasnosti internih kontrolnih mehanizama sigurno bi doprinelo obezbeđenju poštovanja prava lica lišenih slobode.

U Srbiji je potrebno posvetiti posebnu pažnju u oblasti izvršenja mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja, pre svega na normativnom planu, a zatim i stvaranjem uslova za primenu tih propisa. Osim toga, neophodno je bez daljeg odlaganja unaprediti odredbe Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, tako što će se uskladiti sa važećim standardima i preporukama koje je Srbiji uputio Evropski komitet za sprečavanje mučenja.

OSOBE SA MENTALNIM I INTELEKTUALNIM SMETNjAMA SMEŠTENE U PSIHIJATRIJSKIM BOLNICAMA I USTANOVAMA SOCIJALNE ZAŠTITE DOMSKOG TIPA

Veliki broj lica sa mentalnim i intelektualnim smetnjama smešten je u psihijatrijskim bolnicama i ustanovama socijalne zaštite domskog tipa, koje su uglavnom dislocirane, van jezgra naseljenih mesta, a mnogi od njihovih pacijenata, odnosno korisnika su i stotinama kilometara udaljeni od svog mesta prebivališta i svojih bližnjih. Većina njih se nikada ne vrati iz takvih ustanova. U njima se odvija život sklonjen od očiju javnosti, a lica koja su u njima smeštena na dugi rok gube bilo kakve sposobnosti za samostalan život van institucije. S druge strane, u lokalnoj zajednici ne postoje efikasni mehanizmi za njihov prihvat, zbrinjavanje i pružanje svakovrsne podrške, i to, kako njima, tako i njihovim porodicama. O njihovim porodicama često se govori u negativnom kontekstu, sa tvrdnjom da ne žele da se brinu o svojim bližnjima. Ne uzima se u obzir kompleksnost zajednice života sa osobom sa mentalnim ili intelektualnim smetnjama, što često znači da jedan član porodice mora u potpunosti da joj se posveti.

Srbija treba da realizuje svoje proklamovano opredeljenje za uspostavljanje deinstitucionalizacije. Potrebno je postepeno, ali sistemski i bez odlaganja, zatvarati velike psihijatrijske bolnice i ustanove socijalne zaštite domskog tipa. Kao preduslov u tom pogledu, potrebno je hitno započeti uspostavljanje efikasnih mehanizama u lokalnim zajednicama za prihvat, podršku i zbrinjavanje lica sa mentalnim i intelektualnim smetnjama.

Potrebno je bez odlaganja propisati uslove i procedure za ograničenje slobode kretanja lica smeštenih u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa. Nesporna je potreba da se pojedinim licima, u njihovom najboljem interesu, a u zavisnosti od njihovog mentalnog stanja ili intelektualnih sposobnosti, ograniči mogućnost napuštanja ustanove. Međutim, takva ograničenja moraju biti precizno regulisana.

U svrhu zaštite lica sa mentalnim i intelektualnim smetnjama, neophodno je revidirati odredbe propisa koje na opšti način uređuju pristanak na medicinsku meru. Shodno važećim propisima, ukoliko su ta lica lišena poslovne sposobnosti, pristanak na medicinsku meru daje njihov staralac, koji je retko prisutan u momentu kada nad njima istu treba primeniti. Takođe, izuzetno je važno propisati ulogu lica sa mentalnim i intelektualnim smetnjama u donošenju odluke o primeni medicinske mere, odnosno u davanju pristanka na istu. U istom smislu treba unaprediti propise tako da se obezbedi pojačana zaštita tih lica prilikom primene medicinskih ili naučnih ogleda.

Potrebno je brisati odredbe Zakona o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama kojima je propisana izolacija psihijatrijskih pacijenata. Uz agitirana lica, bila ona fizički sputana ili ne, treba da je prisutan neko od medicinskog osoblja, jer prinudno osamljivanje osoba sa mentalnim smetnjama može imati pogubne posledice po njihovo psihičko stanje. Zaštitnik građana izražava zabrinutost jer je u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa utvrdio slučajeve da su pojedina lica sa mentalnim i intelektualnim smetnjama sve vreme smeštena u izolaciji, a neka od njih u neuslovnim sobama koje podsećaju na kaveze, bez tekuće vode i pristupa toaletu. Takvo postupanje predstavlja zlostavljanje, a u produženom trajanju torturu. Takođe, utvrđeno je da se u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa, osim izolacije primenjuje i mera mehaničkog sputavanja vezivanjem korisnika, iako u njima, za razliku od psihijatrijskih ustanova, za oba takva postupanja ne postoji pravni osnov.

ZDRAVLjE

Tokom 2016. godine, nastavljen je proces zamene zdravstvenih legitimacija, a da prethodno nisu obezbeđeni svi neophodni preduslovi za prelazak na kartice zdravstvenog osiguranja u punom kapacitetu (međusobna umreženost svih zdravstvenih ustanova, funkcionisanje e-kartona i slično). Uveden je Integrisani zdravstveni informacioni sistem Republike Srbije (IZIS), čijom bi primenom trebalo da se unapredi kvalitet usluga pacijentima, transparentnost rada zdravstvenih ustanova, blagovremeno obaveštavanje pacijenata i šire javnosti i poboljša pristup zdravstvenim ustanovama smanjenjem vremena čekanja na tretman.

Zaštitniku građana obraćao se veći broj građana navodeći da su im uskraćena određena prava iz zdravstvene zaštite, ali da pre podnošenja pritužbe nisu koristili raspoložive i propisane mehanizme za zaštitu tih prava, jer u njihovu efikasnost, kako ističu, nemaju poverenja, što ukazuje na potrebu njihovog unapređenja.

RAD

Visoka stopa nezaposlenosti, niska primanja, nepovoljan položaj zaposlenih kod poslodavaca, rad na crno, neisplaćene zarade i neuplaćeni doprinosi za socijalno osiguranje su najčešći razlozi zbog kojih se građani obraćaju Zaštitniku građana u oblasti radnih odnosa. Povećan je broj pritužbi radnika preduzeća u restrukturiranju i stečaju i preduzeća kojima su blokirani računi, a koji nemaju mehanizme da ostvare i zaštite svoja prava iz radnog odnosa. Nedostatak socijalnog dijaloga sa predstavnicima zaposlenih i poslodavaca, neefikasno postupanje inspekcije rada – čemu je uzrok i nedovoljan broj inspektora rada – i nedovoljno razvijena saradnja organa nadležnih za zaštitu prava po osnovu rada i socijalnog osiguranja dodatno otežavaju položaj radnika.

U proteklom periodu primećena je pojava izigravanja zakonom predviđene procedure za prestanak radnog odnosa državnih službenika koji nisu po volji rukovodstva. Umesto da se, na primer, vodi disciplinski postupak, koji je često isuviše komplikovan i koji može dovesti do oslobođenja od disciplinske odgovornosti, pribegava se „efikasnijoj“ metodi, koji omogućuje da se mimo zaštitnih procedura, i daleko brže, s posla udalji veći broj zaposlenih. Ta inovativna, a nezakonita, metoda sprovodi se tako što organi najpre donose akt o sistematizaciji radnih mesta u kojem se predviđaju radna mesta za kojima ne postoji realna potreba. Zatim se na ta radna mesta raspoređuju zaposleni koji nisu po volji rukovodstva. Potom se donosi nov akt o sistematizaciji radnih mesta u kojem više nisu predviđena „izmišljena“ radna mesta utvrđena prethodnim, te se stvara mogućnost da ti zaposleni ostanu neraspoređeni, čime će izgubiti svoj posao.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je u prethodnom periodu donelo akt o sistematizaciji radnih mesta u kojem je predvidelo formiranje preko hiljadu radnih mesta na poslovima analize rizika, za najrazličitije stepene stručne spreme. Nakon toga, rukovodioci Ministarstva su u javnosti najavljivali da će veliki broj policajaca u narednom periodu dobiti otkaz, zato što su mnogi od njih izvršili krivična dela ili su nedostojni za rad u policiji, kao i da će to biti sprovedeno putem preduzete izmene akta o sistematizaciji. Zaštitnik građana je na takve izjave blagovremeno reagovao, ukazujući da policijske službenike koji su izvršioci krivičnih dela treba procesuirati u krivičnim postupcima, a one koji su povredili svoje radne obaveze treba disciplinski goniti, a ne otpuštati ih s posla manipulacijom s izmenama sistematizacije. Suprotno težnji Zaštitnika građana, ubrzo je oko hiljadu policijskih službenika prebačeno na novoformirana radna mesta i trideset dana po donošenju prethodne doneta je nova sistematizacija iz koje su brisana sva napred navedena radna mesta na poslovima analize rizika. Nakon brojnih upozorenja Zaštitnika građana, preduzetih početkom 2016. godine, daje navedeno nezakonito, Ministarstvo je najveći broj zaposlenih koji su ostali neraspoređeni brisanjem radnih mesta na poslovima analize rizika, u najvećem broju slučajeva rešenjima vratilo na njihova prethodna radna mesta ili druga radna mesta odgovarajuća stepenu njihove stručne spreme. Na taj način, Ministarstvo je tokom trajanja postupka pred Zaštitnikom građana otklonilo načinjene nedostatke u radu.

SOCIJALNA ZAŠTITA

Donošenjem Uredbe o namenskim transferima u socijalnoj zaštiti uspostavljen je sistem direktne podrške jedinicama lokalne samouprave radi smanjenja siromaštva, kroz obezbeđivanje kvalitetnije zaštite ranjivih grupa dece, osoba sa invaliditetom i starijih osoba, kao i marginalizovanih grupa građana. Međutim, mere štednje i zakonsko ograničenje zapošljavanja u javnom sektoru onemogućavaju da se usluge socijalne zaštite pružaju pravovremeno i efikasno, a nedovoljan broj zaposlenih u socijalnoj zaštiti i preti da značajnije ugrozi kvalitet usluga socijalne zaštite pa i samo njihovo pružanje.

PENZIJSKO I INVALIDSKO OSIGURANjE

Zaštitnik građana ne beleži postignuća države u pogledu ostvarivanja prava građana iz oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja tokom 2016. godine. Poreska uprava i Fond PIO nisu uspostavili efikasan mehanizam kontrole uplate doprinosa i podnošenja prijava za obavezno socijalno osiguranje.

Fond PIO, kao nadležni organ u postupku smanjenja penzija, koje se vrši u skladu sa Zakonom o privremenom uređivanju načina isplate penzija, i dalje nedonošenjem posebnih rešenja o smanjenju penzija u svakom pojedinačnom slučaju, grubo krši odredbe Zakonu o opštem upravnom postupku i otežava korišćenje prava građana na pravno sredstvo. Dodatno, nadležni organi nisu preduzeli adekvatne mere kojima bi se, u cilju oslobađanja građana od tereta pribavljanja neophodne dokumentacije, osigurala efikasna razmena podataka između Fonda PIO i Poreske uprave o obveznicima obračunavanja i plaćanja doprinosa, iznosima zaduženih i naplaćenih doprinosa i drugim službenim podacima u vezi sa doprinosima. Pored toga, Fond PIO često izlazi iz okvira svojih zakonom propisanih nadležnosti i građanima utvrđuje dug za doprinose, suprotno izdatom uverenju Poreske uprave kao nadležnog organa.

Fond PIO još uvek nije preduzeo mere kako bi se okončala praksa retroaktivnog utvrđivanja obaveze uplate doprinosa za poljoprivredno osiguranje za one kategorije građana koji tek u postupku ostvarivanja prava na penziju saznaju da ih je Fond PIO u jednom periodu evidentirao kao osiguranike po osnovu obavljanja poljoprivredne delatnosti, a o tome, suprotnu zakonu nisu obavešteni, odnosno nije doneto rešenje o sticanju svojstva osiguranika poljoprivrednika.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ne vrši efikasnu kontrolu rada i akata Fonda PIO, niti preduzima sve potrebne mere u praćenju postupanja Fonda po preporukama Zaštitnika građana.

STARIJI GRAĐANI

Naročita ranjivost starijih takođe nije dovoljno prepoznata u društvu. Ova grupa stanovništva i dalje je izložena višestrukim povredama njihovih prava, počev od ostvarivanja prava iz oblasti penzijskog osiguranja, smanjenja penzija, neuplaćenih doprinosa poslodavaca penzionom fondu, do prava iz oblasti socijalne i zdravstvene zaštite.

Takođe, nepostojanje ili nepružanje pojedinih usluga i servisa podrške utiče na otežano ostvarivanje ili neostvarivanje prava starijih. Usled lošeg materijalnog stanja, nisu u mogućnosti da obezbede osnovne životne potrebe, između ostalog i neophodne lekove. Nadležni organi i ustanove, umesto da im obezbede socijalnu sigurnost kada su u životnoj dobi koja im ne daje mogućnost da i dalje privređuju, kroz sistem mera štednje dodatno otežavaju njihov položaj.

Veliki broj starijih osoba izložen je i nekom obliku nasilja i diskriminacije. Posebno su u nezavidnom položaju stariji žitelji sela u nerazvijenim opštinama. Njihove porodice često nisu u mogućnosti, zbog loše materijalne situacije ili iz drugih objektivnih razloga, da im se dovoljno posvete, dok sa druge strane država i lokalna samouprava ne pružaju odgovarajuću pomoć i podršku. Neophodno je obezbediti i veću i lakšu pristupačnost zdravstvenim uslugama kao i uslugama podrške i pomoći na lokalnom nivou. Položaj starijih obeležen je i nizom ostalih problema kao što su loša informisanost, loše stambeno zbrinjavanje, loš zdravstveni status, posebno ugroženo mentalno zdravlje zbog depresije i demencije, loše predstavljanje u medijima i u velikoj meri siromaštvo.

MLADI

Položaj mladih i dalje je zabrinjavajući. Četvrtinu ukupnog broja nezaposlenih u Srbiji čine mladi između 20 i 29 godina, a stopa nezaposlenosti mladih u 2016. godini iznosila je 43,2%. Stopa mladih obuhvaćenih srednjim i visokim obrazovanjem je izuzetna niska. U 2016. godini 40% dece je završilo srednju školu, dok je fakultet završilo 7,5% mladih. I pored činjenice da je Vlada u ovom izveštajnom periodu donela nekoliko značajnih podzakonskih propisa u oblasti politike zapošljavanja mladih, i dalje ne postoji celovit program za njihovo zapošljavanje, obrazovanje i stručno usavršavanje.

Pored visoke stope nezaposlenosti mladih, veliki broj mladih izložen je brojnim faktorima rizika po njihovo fizičko i mentalno zdravlje: nasilju u različitim sredinama (školi, zajednici, porodici), stresu, alkoholu i duvanu i slično. Bez intenzivnijeg rada na planiranju i obezbeđivanju usluga i mera, prevencije i podrške mladima, posebno za mlade žrtve nasilja i mlade osobe u riziku, položaj mladih ne može se bitnije unaprediti.

Participacija mladih je nedovoljna. Studenti su i dalje nepotpuno obavešteni o svojim pravima i mehanizmima kojima ih mogu zaštititi, a mehanizmi studentske participacije vrlo su često predmet nezadovoljstva samih studenata koji te mehanizme vide kao odvojene od studentskih problema i studentskog života. Participacija mladih u njihovim zajednicama nije obezbeđena u dovoljnoj meri, niti su mladi ohrabreni da se u većoj meri uključe u donošenje odluka koje utiču na njihov svakodnevni život.

PROSVETA

Sistem obrazovanja i vaspitanja opterećen je problemima koji pogađaju ne samo zaposlene i učenike i studente, već i obrazovni proces u celini. Rešavanje viška zaposlenih u prosveti izvor je čestih sporova zaposlenih i ustanova i prosvetnih vlasti. Nasilje u školama je rašireno, a škole često neadekvatno postupaju u tim slučajevima ili ne postupaju uopšte. Brojne škole nemaju dovoljno resursa za unapređivanje uslova rada i obrazovnog procesa, a i dalje nije obezbeđen i uspostavljen delotvorni sistem kojim bi se sprečile blokade poslovnih računa ustanova i obezbedilo brzo deblokiranje već blokiranih računa. Propisi doneti u 2016. godini dodatno su smanjili broj stručnih saradnika zaposlenih u ustanovama obrazovanja i vaspitanja, koji ni približno ne odgovara potrebama učenika i koji otežava izvršavanje obaveza koje ustanove imaju radi zaštite učenika od nasilja i pružanja dodatne podrške učenicima.

KULTURA

Donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi unapređen je pravni okvir u ovoj oblasti, jer se suštinske izmene odnose na promenu onih delova Zakona koji su se pokazali neprimenjivi u praksi. Za umetnike je možda najznačajnija izmena kojom su oni izjednačeni sa ostalim zaposlenima u mogućnosti zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme. U ovom izveštajnom periodu, Zaštitnik građana se posebno bavio unapređenjem položaja samostalnih umetnika prilikom ostvarivanja prava iz socijalnog osiguranja, te je preporučio organima da obezbede zdravstveno osiguranje samostalnih umetnika i donesu podzakonske akte kojima će bliže urediti pitanja od značaja za ostvarivanje prava iz obaveznog socijalnog osiguranja.

I ovaj izveštajni period karakteriše nesprovođenje adekvatne kontrole Ministarstva kulture i informisanja i Regulatornog tela za elektronske medije prema pružaocima medijskih usluga, odnosno izricanje neadekvatnih sankcija i neodgovarajućih mera u slučaju kršenja zakona.

UNUTRAŠNjI POSLOVI

Ministarstvo unutrašnjih poslova tokom 2016. godine nije ispoljilo neophodan nivo saradnje sa Zaštitnikom građana, naročito u slučajevima u kojima su identifikovani sistemski propusti u njegovom radu. Izostanak blagovremenog i odlučnog postupanja po preporukama Zaštitnika građana za posledicu je imao zapaženu reakciju domaće i međunarodne javnosti. Nedostaci u važećim propisima, kao i kašnjenje sa donošenjem velikog broja podzakonskih akata, stvorili su mogućnost za neprimerenu politizaciju policijskih poslova, teškoće u ostvarivanju prava na mirno okupljanje građana i niza drugih građanskih i političkih prava.

Potrebno je unaprediti odredbe Zakona o policiji koje odnose na nadležnost, ovlašćenja i autonomiju Sektora unutrašnje kontrole, a kako bi se omogućio njegov efikasniji rad, kao i veći stepen nezavisnosti od ministra unutrašnjih poslova.

ODBRANA

Materijalni položaj profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i civilnih lica na službi u Ministarstvu odbrane u značajnoj meri je uticao na obim i sadržinu aktivnosti Zaštitnika građana u prethodnom izveštajnom periodu. Kroz sindikalno organizovanje i pojedinačna obraćanja istaknuti su jasni zahtevi za pravedniju raspodelu tereta štednje i poboljšanje uslova rada. Vojni penzioneri i zdravstveni osiguranici i dalje se suočavaju sa nizom prepreka normativnog i organizaciono-tehničkog karaktera prilikom ostvarivanja svojih prava. Uočena je i potreba za efikasnijom saradnjom i boljom razmenom informacija između vojnih i civilnih organa.

DEMOKRATSKA CIVILNA KONTROLA SLUŽBI BEZBEDNOSTI

Sistemski problemi u sektoru bezbednosti i dalje su aktuelni, odnosno ne beleže se značajnije aktivnosti na njihovom otklanjanju, uprkos tome što su Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti još 2012. godine predložili 14 mera za unapređenje stanja. Pomenute mere, ali i druge aktivnosti koje je Zaštitnik građana preduzimao u demokratskoj civilnoj kontroli sektora bezbednosti prepoznate su kao primer dobre prakse na evropskom nivou. U izveštajnom periodu, prisutan je potpuni izostanak inicijative nadležnog skupštinskog odbora za saradnjom sa Zaštitnikom građana, a koji bi trebalo da bude prirodni partner ovom organu u spoljnoj kontroli službi bezbednosti.

IMOVINSKA PRAVA

Građani se u ostvarivanju imovinskih prava suočavaju sa nedovoljnom efikasnošću administracije, sporim postupcima, pravnom nesigurnošću i osećajem nemoći da ostvare svoja prava. Izvesni pomaci, naročito normativni u ovoj oblasti postoje, ali ih ne prate dovoljni kapaciteti, kadrovski, tehnički i finansijski, kao i adekvatna organizacija i podela poslova.

Republički geodetski zavod, ni nakon preuzimanja drugostepene nadležnosti za rešavanje po žalbama na rešenja službi za katastar nepokretnosti, nije ostvario uslove za ažurno postupanje, te se propisani rokovi za odlučivanje i dalje višestruko prekoračuju.

Prvi efekti primene Zakona o ozakonjenju objekata postali su vidljivi tokom 2016. godine. Navedenim zakonom država je preuzela odgovornost za ozakonjenje objekata. Broj donetih rešenja o ozakonjenju je daleko veći u odnosu na broj objekata koji su legalizovani po ranijim zakonima. Međutim, u primeni Zakona Zaštitnik građana je uočio brojne nedostatke. Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture nije obezbedilo sve neophodne uslove za njegovu doslednu primenu, pa tako popis i evidentiranje nezakonito izgrađenih objekata nisu okončani u zakonskom roku. Okosnica zakona, Satelitski snimak teritorije Republike Srbije za 2015. godinu, koji opredeljuje da li objekat može biti predmet ozakonjenja, nije objavljen na internet stranici Ministarstva na dan stupanja na snagu Zakona, već je to učinjeno osam meseci kasnije, a pristup snimku je moguć samo uz posebne pristupne parametre kojima ne raspolažu građani.

Još važnije, na objavljenom satelitskom snimku, osim što određeni delovi teritorije Srbije nisu uopšte snimljeni, suprotno Zakonu, vidljivi su i objekti koji su građeni 2016. godine. To je imalo za posledicu nastavak bespravne gradnje i tokom 2016. godine, koja je naročito je uočljiva na teritoriji grada Beograda. Suprotno javnim obećanjima najviših državnih funkcionera, nezakonito su stvoreni uslovi za ozakonjenje objekata građenih nakon stupanja Zakona na snagu.

FINANSIJE

Pozitivni efekti fiskalne konsolidacije i primena mera štednje u javnom sektoru često za posledicu imaju ograničavanje prava građana u ekonomskoj i imovinskoj sferi. Ambiciozni planovi naplate javnih prihoda ponekad se ostvaruju uz nepoštovanje osnovnih instituta poreskog i carinskog postupka, kao što je pravo na pravni lek ili na saslušanje stranke. Poreska opterećenja nesrazmerno opterećuju različite kategorije stanovništva, naročito siromašnu populaciju, dok dugogodišnja kriza utiče na ekonomsko slabljenje stanovništva. U teškom položaju nalaze se korisnici kredita indeksiranih u švajcarskim francima, kao i ostali korisnici finansijskih usluga, od kojih mnogi sve teže ispunjavaju obaveze i postaju insolventni. Efikasnost u prinudnoj naplati potraživanja od građana često nije praćena istovetnom efikasnošću u ispunjavanju imovinskih obaveza kada se država pojavljuje u ulozi dužnika.

PRIVREDA

Nedoslednost sprovođenja postavljenih ciljeva i nedostatak jasnih zakonskih rešenja, kao i sporost u rešavanju uočenih problema u procesu tranzicije odražava se na ekonomski i socijalni status građana. Zbog manjkavosti u stečajnom zakonodavstvu, građani se i dalje suočavaju s brojnim problemima u ostvarivanju svojih imovinskih prava, ali i postupanju organa za vođenje stečajnog postupaka. Postupci stečaja nad privrednim društvima pred Privrednim sudovima i dalje traju predugo, imovinske mase koje ostaju iza stečajnih dužnika je teško unovčiti, a postupanje organa nadležnih za vođenje stečajnog postupka izaziva nepoverenje stečajnih dužnika.

Postupak privatizacije još uvek nije priveden kraju za veliki broj subjekata privatizacije od strateškog značaja. Nad nekima je pokrenut postupak stečaja bankrotstvom, neka pokušavaju da pronađu rešenje za svoj status kroz reorganizaciju u stečaju, dok se za ostala i dalje traži kupac. Država i dalje nije rešila pitanje statusa preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, koja su Zakonom o privatizaciji izuzeta iz postupka privatizacije, a koja već duže vreme nisu u stanju da bez pomoći države opstanu na tržištu.

Zaposleni i bivši zaposleni u društvenim preduzećima i privrednim društvima sa većinskim društvenim kapitalom i dalje čekaju da im Republika Srbija izvrši isplatu potraživanja, u skladu sa odredbama Uredbe o evidentiranju dospelih neizmirenih obaveza društvenih preduzeća po izvršnim presudama za potraživanja iz radnih odnosa. Osim toga, 2016. godina je bila karakteristična po velikom broju pritužbi na nepravilnosti u postupanju organa uprave i nosilaca javnih ovlašćenja u privredi prilikom otpuštanja zaposlenih koji su utvrđeni kao višak, preuzimanja zaposlenih iz jednog organa uprave u drugi i zasnivanja radnog odnosa sa novim zaposlenima. Ovakvo stanje dovodi do osiromašenja građana za koje država nema adekvatno rešenje.

POLjOPRIVREDA

Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine još uvek nije obezbedilo nesmetan i efikasan rad komisija jedinica lokalne samouprave za vraćanje oduzetog poljoprivrednog zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu. Ovi postupci traju po više godina, a u pojedinim slučajevima čak i više decenija.

ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Na polju zaštite životne sredine, u 2016. godini bilo je značajnijih zakonodavnih aktivnosti u cilju usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom, ali i pored toga ostaje poražavajuća činjenica da u mnogim jedinicama lokalne samouprave divlje – nelegalne deponije (smetlišta) predstavljaju osnovni oblik odlaganja komunalnog i drugog otpada. Lokalne samouprave u svojim budžetima ne opredeljuju dovoljno finansijskih sredstava za potrebe zaštite životne sredine ili raspoloživa sredstva usmeravaju neplanski i bez jasnih kriterijuma i unapred utvrđenih prioriteta. Istovremeno, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine ne obezbeđuje finansijsku podršku radi ispunjavanja mnogobrojnih zakonom propisanih obaveza.

ELEMENTARNE NEPOGODE

Od poplava koje su zadesile Republiku Srbiju 2014. godine i podnošenja zahteva građana za dodelu državne pomoći prošlo je dve godine, a u 2016. godini i dalje se vode upravni postupci po zahtevima građana u kojima nisu doneta konačna rešenja. Istovremeno, u pojedinim situacijama u kojima je zahtev građana usvojen i rešenje postalo konačno, utvrđena novčana pomoć još nije isplaćena. Zakon o upravljanju rizicima od elementarnih nepogoda još uvek nije usvojen, niti je država preduzele sve potrebne mere u cilju efikasnijeg sprovođenja postupka sanacije klizišta.

POLOŽAJ NESTALIH

Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta iz marta 2016. godine, traga se za 10.698 osoba nestalih tokom oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. U Srbiji više od tri godine nije bilo novih otkrića posmrtnih ostataka. Prema podacima državnih organa, istrage su sprovedene na lokaciji Kiževak kod Raške, ali su zaustavljene zbog nedostatka sredstava, da bi bile ponovo nastavljene u septembru 2016. godine. Potraga za osobama nestalim u vezi sa ratovima u Bosni i Hercegovini (BiH) i u Hrvatskoj obavlja se u saradnji sa tim državama. Po oceni udruženja porodica nestalih, napredak je spor a saradnja nedovoljna, što se pripisuje svim stranama. Uprkos opredeljenju šefova država BiH, Crne Gore, Hrvatske i Srbije izraženom u Deklaraciji o ulozi države u procesu rešavanja pitanja osoba nestalih usled oružanog sukoba i povreda ljudskih prava, potpisanoj u Mostaru avgusta 2014. godine, kao i Vlade Republike Srbije u Nacionalnoj strategiji za procesuiranje ratnih zločina, utvrđivanje činjenica o sudbini nestalih osoba nije prioritet prilikom otkrivanja i procesuiranja ratnih zločina pred pravosuđem u Srbiji.

U Srbiji danas živi najmanje 789 porodica osoba nestalih tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Do danas nije donet poseban zakon koji bi uredio poseban status i prava porodica nestalih osoba, iako su njegovo usvajanje preporučila relevantna međunarodna tela. Zbog toga su porodice prinuđene da svoje nestale srodnike proglase za umrle kao preduslov ostvarivanja bilo kog prava. Nedovoljni napori države u pronalaženju svih preostalih slučajeva osoba nestalih kao posledica ratova 1991–1999. godine, kao i nepružanje adekvatnog statusa i prava porodicama nestalih, predmet su dugogodišnjih kritika i zapažanja međunarodnih organizacija koje se bave ovim pitanjem.

POLOŽAJ ŽRTAVA ORUŽANIH SUKOBA

Civilne žrtve ratnih zločina i drugih ozbiljnih povreda ljudskih prava iz oružanih sukoba devedesetih godina koje danas žive u Srbiji i dalje čine jednu od gotovo potpuno obespravljenih grupa. Postojeće zakonodavstvo, oličeno u Zakonu o pravima civilnih invalida rata, onemogućava ostvarivanje njihovih prava, postavljanjem niza uslova, koji de facto isključuju gotovo 90% žrtava. Pored toga, tumačenje Zakona od strane nadležnog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – da se Zakon primenjuje samo na slučajeve koji su se dogodili na teritoriji Republike Srbije – protivno je odluci Ustavnog suda Republike Srbije.

Jedina mogućnost koje imaju civilne žrtve rata koje ne ispunjavaju oštro postavljene kriterijume je da podnesu tužbe za naknadu štete protiv Republike Srbije, pod uslovom da postoji odgovornost države za nezakonito postupanje prema žrtvi. Tada su žrtve kao tužioci u parničnom postupku suočene sa neopravdano velikim teretom dokazivanja, odugovlačenjem postupka, nepoverenjem suda i, u slučaju da uspeju u sporu, sa ponižavajuće niskim iznosima odštete. Prava civilnih žrtava oružanih sukoba u Srbiji već duži niz godina su predmet zabrinutosti međunarodnih tela koje prate primenu obaveza koje je Srbija preuzela potvrđivanjem više međunarodnih ugovora.

Zabrinjava i tekst Nacrta zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, koje je nadležno Ministarstvo pustilo u zakonsku proceduru krajem 2014. godine i koji ni u jednom aspektu ne popravlja status i prava civilnih žrtava i njihovih porodica, već ih dodatno pogoršava.

INTERNO RASELjENA LICA I IZBEGLICE SA PROSTORA JUGOSLAVIJE

U 2016. godini nije povećan broj pritužbi koje su podnosili izbeglice i interno raseljena lica. Primljene pritužbe ukazuju i na to da bitnijih promena nema ni u suštinskom pogledu – da se ova lica često nalaze u izrazito teškom socijalno-ekonomskom položaju zbog čega je potrebno efikasnije sprovoditi programe za stambeno zbrinjavanje izbeglica, kao i programe ekonomskog osnaživanja ovih lica.

Proces zatvaranja kolektivnih centara nije završen ni u 2016. godini i pored sprovođenja Okvirnog sporazuma o sprovođenju regionalnog programa za trajno rešavanje stambenih potreba izbeglih lica između Republike Srbije i Banke za razvoj Saveta Evrope (CEB).

Zaštitnik građana, kao i prethodnih godina, posebno ukazuje na težak položaj interno raseljenih Roma sa teritorije AP Kosova i Metohije, koji od 1999. godine žive u neformalnim naseljima bez ikakve infrastrukture.

Podsećanja radi, Zaštitnik građana uputio je Mišljenje da Vlada, bez odlaganja, preduzme sve mere kako bi Komesarijat za izbeglice i migracije i Komisija za rešavanje stambenih potreba izbeglica Vlade, u najkraćem mogućem roku sproveli postupke i doneli konačne odluke za stambeno zbrinjavanje izbeglica, uz potpuno poštovanje vladavine prava i u najboljem interesu građana. Iako je Mišljenje upućeno u decembru 2015. godine, nadležni organi se do sada nisu izjasnili, niti obavestili Zaštitnika građana o preduzetim merama.

MIGRANTI I IZBEGLICE IZ AFRIKE I AZIJE

Zaštitnik građana je proteklih godina intenzivno pratio poštovanja prava izbeglica i migranata koji su prolazili teritorijom Srbije na njihovom putu ka zemljama Evropske unije. Obavljen je veliki broj poseta policijskim stanicama, centrima za azil, prihvatilištu za strance, prihvatnim centrima za migrante, a u izveštajnom periodu intenzivno su obilažena i neformalna mesta okupljanja migranata. Shodno svojim nalazima, Zaštitnik građana je nadležnim organima uputio veliki broj preporuka u cilju unapređenja njihovog postupanja i zaštite prava izbeglica i migranata.

Srbija se, za razliku od većine zemalja Evropske unije opredelila za tzv. liberalni pristup migracijama, u smislu da se migranti i izbeglice ne drže u detenciji. Njima je omogućen nesmetan ulazak u Srbiju, prolazak njenom teritorijom od jugoistočnih do severozapadnih granica, a nisu ni sprečavani da je napuste. Većini migranata je uz pomoć međunarodnih i nevladinih organizacija omogućena podrška, koja podrazumeva ishranu, odeću i obuću, kao i urgentnu zdravstvenu zaštitu. Iako je Zaštitnik građana nadležnim organima uputio niz preporuka u kojima je izneo stav da je neophodno da se uspostavi potpuna kontrola nad migracijama, nadležni organi su suprotnim postupanjem omogućili da mnogi od njih postanu lak plen, odnosno žrtve krijumčara i drugih lica koja koriste njihov nezavidan položaj.

Kroz Srbiju je u proteklom periodu prošlo više od milion izbeglica i migranata. U početku to su najčešće bile porodice iz Sirije i Iraka. Nadležne organi su izdali preko 600.000 potvrda o izraženoj nameri za traženje azila u Srbiji, iako skoro niko od tih lica nije izjavio da će tražiti azil u Srbiji, niti su imali tu nameru, već su svoj put nastavljali ka zemljama Evropske unije. Zatvaranjem granica, najpre mađarske, a zatim i hrvatske, protok izbeglica i migranata je znatno usporen.

Tokom izveštajnog perioda na teritoriji Republike Srbije ukupno je evidentirano oko 144.000 migranata, od čega su više od jedne trećine maloletnici (54.882). Na teritoriji Srbije je, krajem 2016. godine, bilo preko 6.000 migranata, uglavnom mladića, pre svega iz Avganistana i Pakistana. Veliki broj je maloletan, a nadležni organi im poklanjaju povećanu pažnju. Migranti su uglavnom smešteni u prihvatnim centrima i centrima za azil, gde im je omogućen smeštaj, održavanje higijene, ishrana i zdravstvena zaštita, s tim da je primetan nedostatak psihološke podrške. Jedan broj migranata (10-20%) odbija ponude za organizovanim smeštajem, već se odlučuju za neformalna mesta okupljanja, potpuno neuslovna za život, u kojima im je, po sopstvenim navodima, olakšan kontakt sa predstavnicima neformalnog sistema koji će im omogućiti da nastave put dalje.

Srbija je suočena sa velikim brojem zatečenih migranata, pretpostavljenim povećanjem njihovog broja nakon zimskog perioda i nemogućnošću njihovog odlaska na Zapad zbog zatvorenih granica Mađarske i Hrvatske. Postojeći kapaciteti u prihvatnim centrima i centrima za azil su nedovoljni i nisu podobni za dugoročan smeštaj, a naročito ne za integraciju migranata. Stoga, nadležni organi treba da bez odlaganja pojačaju napore na stvaranju primerenih uslova života za sve migrante koji će se očigledno duži vremenski period zadržati u Srbiji, u skladu sa važećim standardima.

Tokom izveštajnog perioda, Zaštitnik građana je, u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture (NPM), posebnu pažnju posvetio zaštiti najranjivijih grupa izbeglica i migranata, a naročito dece i žena. Tokom poseta NPM proveravani su uslovi smeštaja dece, migrantkinja trudnica i porodilja, pružanje zdravstvene zaštite migrantkinjama i deci, kao i da li su adekvatno i blagovremeno reagovali nadležni organi na slučajeve nasilja u porodici, trgovine ljudima, kao i zlostavljanja i zanemarivanja dece.

Uočeno je otežano identifikovanje maloletnika bez pratnje, zbog čega je NPM Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja uputio preporuku da preduzme mere u cilju uspostavljanja odgovarajućih procedura i razvijanja mehanizama za efikasnije identifikovanje maloletnika bez pratnje, kao i drugih naročito osetljivih kategorija lica kojima je potrebna dodatna pomoć i pažnja. Preporuke su upućivane u cilju podizanja efikasnosti i kvaliteta procene da li se radi o maloletniku bez pratnje i procedure njegovog zbrinjavanja, kao i prevencije zloupotrebe maloletnika.

( Redovan godišnji izveštaj Zaštitnika građana za 2016. godinu

, 15. mart 2017.)