Krkuša

U knjigama o ribama i ribolovu naći ćete stručni naziv, karakteristike i ostale generalije vrste koju dolepotpisani pecaroški amater najradije peca, doduše sve ređe i ređe ali sa jednakim uživanjem kao u dečačkim danima kada se na jednom od brojnih Timoka učila ta, ipak bih rekao, veština. Reč je o krkuši, prepoznatljivoj po pegama na leđima zbog kojih je neki smatraju „daljom rođakom“ pastrmke od koje se, međutim, bitno razlikuje po životnom ambijentu – dok pastrmka traži bistru i hladnu vodu, krkuša se sasvim lepo snalazi u toplim i ne baš previše čistim „timocima“ i njegovim pritokama. Prvo ipak ovo o „timocima“, jer reći „pecao sam na Timoku“ ne znači ništa pošto će vas svaki Zaječarac ili Knjaževčanin zainteresovan za temu odmah pitati „na kom?“. Pitanje je vrlo umesno jer ih ima – pet! Prvi (naravno u zavisnosti odakle dolazite, ali za početak uzmimo kao polaznu tačku Beograd) može se videti na putu Paraćin–Zaječar, pred Gamzigradskom banjom ili čuvenim arheološkim nalazištem u selu Gamzigrad. Izvire u Krivom Viru, selu ispod Čestobrodice, poznatom po sjanom siru. Poznat je kao Crni Timok ili Crna reka. Put mu završava ispod Zaječara gde se sjedinjuje sa Belim Timokom, koji dolazi iz pravca Knjaževca. U Zaječaru nastaje jedini Timok bez bliže odrednice u imenu i odatle do Radujevca, gde utiče u Dunav, objedinjuje mnoge vode koje teku dolinama Istočne Srbije. Ako, međutim, od Zaječara krenete uz Beli Timok ka Knjaževcu, na ulazu u ovaj prelepi gradić, „kumče Knjaza Miloša“ koji je 1859. dotadašnji Gurgusovac prekrstio u Knjaževac, naći ćete još jednu „raskrsnicu“ – levo, iz pravca Kalne i Pirota, dolazi Trgoviški Timok (ime po selu Trgovište, koje je već deo Knjaževca), a desno, ka centru, iz Svrljiga (pravac Niš) dotiče Svrljiški Timok. Vijuga kroz grad bezuspešno pokušavajući da svojom sve manjom vodom pokrije ogolele uređene betonske kejove ili nadjača žabokrečinu i trsku karakterističnu više za stajaće nego za tekuće vode. Ipak, Knjaževčani ga nekako „više vole“ jer je „više gradski“, viđaju ga svakodnevno, prelaze preko njegovih mostova, šetaju uz njegove obale, pecaju svoje prve ribe u njemu, ili jednostavno sede u nekom od brojnih kafića sa pogledom na reku…

U svakom od tih pet Timoka možete upecati krkušu, ali daleko najviše šansi da je nađete imate u Trgoviškom Timoku. Izvire kod Kalne i kroz prelepu klisiru vijuga ka Knjaževcu, prolazeći kroz Gornju i Donju Kamenicu, Štrbac i Trgovište. Dok nisu dobili fantastičan bazen na Banjici (banjska voda iz obližnjih termalnih izvora ), na izlazu iz grada kad se pođe prema Nišu, Knjaževčani su se obično kupali na Trgoviškom Timoku, na takozvanoj Baranici, malom jezeru na Timoku nastalom pregrađivanjem za izgradnju male hidrocentrale. A uz kupanje ide i pecanje, mnogi Knjaževčani su u tome pravi majstori. Moj deda Slavko i danas, sa 78 godina, redovno preko leta „tamani“ krkuše, i kad ih donese da bi ih delio po komšiluku ne propušta da zadovoljno kaže: „Sve brkate!“. Reč „brkate“ ima akcenat na „a“, što je „zaštitni znak“ deda Slavka i njegovog fenomenalno očuvanog „zavičajnog govora“ koji ni 55-godišnji boravak u Beogradu nije uspeo da „iskvari“. Formulacija „sve brkàte“ zapravo govori o veličini upecanih riba. Krkuša ne dostiže veličinu klena, skobalja ili svoje „rođake“ mrene, spada u manje timočke ribe, ali „brkàti“ primerci mogu da dostignu težinu od 150–200 grama, dok sitnije krkuše veličinom podsećaju na morske girice.

Krkuša se najbolje peca na takozvani vodeni cvet, mamac koji se nalazi u tom istom Timoku ispod kamena. Da bi se zaštitila, larva se uvlači u drvenu kućicu koja liči na omanju grančicu i čeka ispod kamena da dovoljno naraste da bi poletela, pod uslovom da preživi sve nedaće koje je čekaju, uključujući i lovce na mamce za pecanje krkuša. Dobri alternativni mamci su vodeni crv, mrmoljak (takođe žive ispod kamena), može da posluži i glista. Krkuša se obično peca na takozvani polu-ček, a može da se podjednako uspešno traži u brzaku, plićaku ili u dubini nekog vira. Udica je mala (najviše „desetka“), uz udicu ide parče olova koje će mamac prikovati za dno, plovak je nepotreban, a ako ga već imate trebalo bi da bude pri vrhu štapa da se bolje vidi kad najlon počne da zateže. Trzaj ribe najbolje se oseća ako najlon ovlaš držite na kažiprstu leve ruke. Svaki kontakt ribe, najčešće krkuše, odmah se registrije posebnom „morzeovom azbukom“, a posle razmene „prvih informacija“ počinje najlepši i najuzbudljiviji deo nadmudrivanja. Ključni momenat je trzaj – tajna cele operacije zavisi od momenta i tehnike. Ako vučeš prerano ne valja, ako vučeš prekasno opet ne valja, ako vučeš jako takođe ne valja, ako vučeš mlako ništa od ulova… Trzaj mora da bude „iz zgloba“, kratak, odsečan, odmeren. Ako je sve izvedeno po propisu, na udici ćete osetiti praćakanje upecane krkuše. Predstoji izvlačenje, što je objektivno najlakši deo posla, ali i tu postoje neka pravila. Posle svega ide čišćenje, nimalo lak posao jer je krkuša vrlo ljigava, lako iskače iz ruku čak i mrtva, ali kad posle svih zadovoljstava i muka stigne porcija reš prženih krkuša (ostatak „menija“ po sopstvenom izboru) počinje „vreme uživanja“…

Za članove porodice koje ne zanima pecanje, na istom terenu ili neposrednoj okolini može se uživati i na drugi način. Recimo u poseti Manastiru svete Bogorodice u selu Donja Kamenica. Manastir je iz XIV veka, a karakterističan je po „narodskom“ liku Bogorodice, kao da je nepoznatom majstoru pozirala neka lokalna seljanka. Dva kilometra dalje je Crkva svete Trojice, zadužbina despota Lazara Brankovića iz 1457. godine. U novije „istorijske spomenike“ spada zatvoreni rudnik uranijuma (kod Kalne) čije su jame sredinom osamdesetih korišćene za deponovanje radioaktivnog otpada iz Vinče. To je onda bila afera koja je zvanično demantovana, mada je pre desetak godina sve potvrđeno, doduše uz objašnjenje da je sve rađeno „po propisu“. Narod je, naravno, gunđao, ali ko pita narod… Glasine da su krkuše i ostale ribe iz Trgoviškog Timoka malo „obogaćane“ ne sprečavaju knjaževačke pecaroše da svoje umeće i male tajne pecanja krkuše prenose s kolena na koleno.