Krimić

Za malo koji književni žanr kao za krimić može se tako nedvosmisleno reći da je proizvod urbanog, građanskog života. Iako ovo nekom može zvučati čudno, krimić uspeva jedino tamo gde vladaju red i zakon. Stoga nije čudno da je još Pavao Pavličić u svojoj izvrsnoj knjizi „Sve što znam o krimiću“ izneo sumnju i u mogućnost da na ovom tlu može nastati nešto što bi nalikovalo na dobar kriminalistički roman, jer prema Pavličiću, na ovim prostorima nasilje nije nikakav izuzetak, nego čvrsto i žalosno pravilo.

A kakvo razorno dejstvo ovakav zaključak ima po književni žanr o kome govorimo, neka pokaže sledeći primer.

No, pre nego što bilo šta o tome kažem, otkloniću nesporazume koji bi među nama mogli nastati. I zaista, nema nijednog valjanog razloga da nesporazuma bude, najgore stoga što i sam ne krijem da će ono što budem rekao zvučati apsurdno i da drugačije nego apsurdno ne može ni da znači. Jer kako bi drugačije i mgao da zvuči pokušaj da se prljavi Hari optuži za bolećivost. Siguran sam da ni u svojim najkošmarnijim snovima nije slutuio da postoji ma ko na ovoj planeti koji bi ga optužio za bolećivost. Zamislite tamo nekog tipa koji će ga hladno, gotovo cinično optužiti da pati baš od one iste bolesti od koje pate svi veliki čovekoljupci. Da li bi ga Hari razumeo?! Lično u to ne verujem, jer je Hari bio samo sjajan primerak autističnog Amerikanca koji ništa pod milim bogom nije razumeo. No, uprkos tome, ili baš upravo stoga, moja golema velikodušnost nagnala bi me da upozorim da bi se u prilog optužnici moglo navesti sijaset dobrih dokaza. Eto, meni je samo na osnovu kliničkog gledanja njegovih filmova bilo posve jasno da je Hari bio podeljena ličnost puna raznih metafizičkih nedoumica kojima je mučio sebe onom istom strašću i istrajnošću kakva se danas može naći samo kod istinskih gubitnika.

Ali, kao onaj koji drži do drugačijeg mišljenja, prirodno je da prihvatim mogućnost kritike svega do sada rečenog. Stoga, onaj koji bi žarko želeo da krene tim putem, morao bi najpre da odgovori na sledeće: kako je tipu poput Harija moglo uopšte pasti na pamet takva ideja da moljaka tamo nekog bezveznog gada da mu ovaj ulepša dan.

U kojem je to svetu živeo Hari kada nije video ono najočitije – da gadovi nikad ne čine ono što ih lepo molite, jer da to kojim slučajem rade, zasigurno ne bi bili ono što jesu. Stoga mi je potpuno nerazumljiv taj njegov postupak: naročito ako imam u vidu da je u rukama držao i takav argument kao što je magnum 44.

Situacija je bila upravo onakva kao kada se stvari uzimaju u svoje ruke i čini se samo ono što se mora činiti. Ako kojim slučajem to što se moralo neizostavno uraditi i ne bi bilo u stilu raznoraznih holivudskih pozera, sigurno bi bilo u stilu čoveka koji na pravi način ume da razreši i najkomplikovanije situacije. Svima je, mislim, jasno da je takvog čoveka teško iz prve zavoleti. Ali nadam se da ne treba mnogo da vas uveravam kako bi vam čovek sa takvim manirima, vremenom dao više nego dovoljno povoda da počnete da ga poštujete. A to je, bez sumnje, pravi početak svake dugovečne ljubavi.

Ključno pitanje moglo bi se svesti na sledeće: zašto se baš ovde, u ovom do juče izdajničkom listu, u ovoj izdajničkoj i ne manje iritantnoj rubrici već ko zna koji prilog posvećuje krimićima, a ne kako bi se moglo očekivati, cveću, uspomenama, istoriji, bibliotekama, žardinjerama ili čak seksu. (Pa zar seks spada u delokrug samo onih nužnih i kosmatih koji vam umesto pozdrava podnose kamu pod vrat.)

I ma koliko ovo pitanje moglo da nalikuje nekoj nerešivoj enigmi, odgovor na njega je jednostavan i ponuđen je još u prvoj rečenici. Logično je i prirodno da se upravo u jednom građanskom listu, ili u listu koji pokušava to da bude, govori o jednom od simbola urbanog života. Zato ne bi smela da čudi pojava što je čitaocima i pored svega što im se događalo (i događa), u glavama ostala još poneka čista i što nisu nalazili nikakvo uživanje u gledanju masakriranih telesa i preklanih vratova. Naprotiv, u njihovim umovima sve vreme se nalazila jedna koliko opasna, toliko i subverzivna misao da su im svih ovih godina bili potrebni Hector Poirox, inspektor Megre, gospođa Marpl, pa i sam Hamer. Treba li da kažem da im nisu bili potrebni samo zato da bi za koji trenutak popodnevnog odmora pobegli od ove sulude svakidašnjice. Ne!

Čvrsto verujem da su im bili potrebni stoga što su upravo junaci kriminalističkih romana najčešće usamljenici koji i kada svi drugi odustanu, nastavljaju da tragaju za onima koji su počinili zločin. Niko bolje od njih ne pokazuje da život ima neprocenjivu vrednost, da je ničim zamenjiva veličina. I mada uglavnom ne veruju ni u koga i ni u šta, ipak im to ni najmanje ne smeta da obavljaju svoj posao i kada čitav sistem zataji.

A zar se od toga može tražiti više.