Kraj štrajka i šta dalje

Lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić napustio je Kliničko-bolnički centar na Novom Beogradu na Vaskrs 24. aprila. Nikolić je prisustvovao jutarnjoj Vaskršnjoj liturgiji koju je u Sabornoj crkvi služio patrijarh Srpske pravoslavne crkve, a kojoj su među ostalima prisustvovali i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić i vere i dijaspore Srđan Srećković.

U subotu, 23. aprila uveče Nikolića je u bolnici posetio mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije i u ime patrijarha srpskog Irineja zamolio ga da za Vaskrs izađe i da se zajedno kucnu jajima, drugim rečima pozvao ga je da prekine štrajk glađu. Amfilohije je tom prilikom rekao da njegova poseta ne znači mešanje crkve u politiku već briga o čoveku, što je osnovna i elementarna dužnost crkve Hristove od pamtiveka.

Dan pre toga 22. aprila na Veliki petak na skupu pristalica naprednjaka ispred Beogradskog kliničko bolničkog centra zamenik predsednika Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić je preneo Nikolićevu poruku da će, nakon što do Vaskrsa bude razmišljao o svemu u Srbiji, krenuti, kako je rečeno, u najžešći politički obračun sa onima koji su Srbiju uništili i opljačkali.

Tom prilikom Vučić je najavio da će naprednjaci u narednom periodu obići svaki grad u našoj zemlji i izložiti svoj program. Na povike „Idemo na Dedinje“ Vučić je odgovorio pristalicama da to ne čine na Veliki petak, već da ostave za neki drugi dan.

Pre toga, tokom Nikolićevog štrajka, naprednjaci su najavljivali da će serijom protesta u više gradova pojačati pritisak na vlast. Posle manjih performansa u Beogradu ispred Predsedništva Srbije i RTS-a, u Kruševcu, Nišu, Valjevu i još nekim mestima oni su završili svoju aprilsku kampanju skupom podrške svom lideru na Veliki petak pod bolničkim prozorima.

Aprilskom kampanjom tražili su da se odredi datum vanrednih izbora u Srbiji i da on bude u ovoj kalendarskoj godini, ali u tome nisu uspeli.

Pred miting 16. aprila oni su najavljivali da će ispunjenje svojih zahteva iznuditi sedećim demonstracijama i da se neće razići dok izbori ne budu raspisani. Aprilski miting naprednjaka je, sudeći po policijskim procenama bio nešto manjeg obima, nego prethodni, februarski. U toku mitinga 16. aprila Nikolić je saopštio da stupa u štrajk glađu i žeđu da bi iznudio raspisivanje izbora. Predsednik Srbije Tadić, koji je Nikolića posetio u Skuštini, drugog dana njegovog štrajka glađu, izjavio je da će vanredne izbore raspisati nakon što Srbija od EU dobije pozitivno mišljenje o kandidaturi. Na najave naprednjaka da će u toku Nikolićevog štrajka glađu i žeđu pojačati pritisak, vlasti se više nisu osvrtale, a ređali su se i apeli domaćih i međunarodnih aktera upućeni Nikoliću da prekine štrajk. On je počeo da uzima vodu u četvrtak 21. aprila na molbu patrijarha SPC Irineja, a nakon opomene lekara da se zbog žeđi pojavljuju oštećenja bubrega.

Većina političkih analitičara je u tim trenucima procenjivala da postoji diskrepanca između cilja (određivanje vanrednih izbora) i upotrebe radikalnog sredstva kakvo je štrajk glađu i žeđu. Posle apela patrijarha Irineja i njegove poruke da štrajk glađu i žeđu nije u skladu sa hrišćanskim načelima pošto vodi ka samouništenju, a crkva ne opravdava samoubistvo, Nikolić je govorio da nije samoubica već da posti – i postio je do Vaskrsa.

Ostaje da se vidi kakav će efekat na Nikolićeve pristalice ostaviti njegova odluka da protestuje sam umesto njih. Ima onih koji misle da je on izborom sredstva koje primenjuju oni kojima ništa drugo nije preostalo okrnjio sliku vlastite moći, a da je slika moći lidera važan element političke motivacije.

Na kraju ovog dela izborne kampanje naprednjaka može se zaključiti da oni u aprilu 2011. nisu ostvarili svoj proklamovani cilj – određivanje datuma vanrednih izbora. Samo raspisivanje vanrednih izbora je međutim izvesno i ostalo je vezano za završetak evropskih poslova. Pošto je pažnja javnosti tom kampanjom usmerena na jedno tehničko pitanje (datum izbora) u drugom planu su ostala teška socijalna pitanja koja indukuju nezadovoljstvo, a govor o socijalnom nezadovoljstvu je činio važan segment naprednjačke retorike u prethodnom periodu.

O najavljenim akcijama naprednjaka nema mnogo naznaka, a nije jasno ni da li su oni načisto s tim šta treba da preduzmu, pa se ne može prognozirati tok budućih događaja. Taj tok će zavisiti od motivacije pristalica naprednjaka (koji potiču iz različitih političkih grupacija eks-radikali, Karićeve pristalice, itd), od njihove organizacione infrastrukture i novca, ali i od akcija njihovih protivnika. To bi u narednom periodu mogli da budu pre svega radikali, koji su i u ovom periodu napadali Nikolića više nego partije na vlasti.

Moguće je i da su naprednjaci zaključili da energija njihovih protesta nije onakva kakva je njima i drugima izgledalo da može biti pre početka njihove uskršnje kampanje, mada će to teško priznati. Oni su menjali sredstva pritisaka (najava demonstracija, miting, štrajk glađu i žeđu, štrajk glađu, post, performasi), a ostao je utisak da njihove pretnje nisu bile dovoljno uverljive, a da njihove akcije nisu bile velikog obima ni dometa. Izgleda da su naprednjaci pokazali i osetljivost na pozive iz Brisela da ne destabilizuju stanje u Srbiji.