Kraj imperijalne avanture

Američki predsednik Barak Obama je u govoru iz Ovalnog ofisa 1. septembra objavio kraj američkih borbenih operacija u Iraku: „Operacija ‘Iračka sloboda’ je završena, irački narod je preuzeo odgovornost za svoju slobodu». Rekao je da su SAD platile veliku cenu da bi stavile iračku budućnost u ruke iračkog naroda. Američki predsednici se, inače, retko, samo u izuzetnim prilikama, obraćaju javnosti iz Ovalnog ofisa. Predsednik Regan se 1986. s tog mesta suočio s javnošću posle eksplozije spejs šatla Challenger, predsednik Džonson je koristio tu sobu da bi 1968. rekao Amerikancima da se neće kandidovati za predsednika SAD, a Nikson se odatle nekoliko puta oglasio o aferi Votergejt, a poslednji put 1974, kada je saopštio da podnosi ostavku.

Sve američke trupe moraju da budu van Iraka do kraja iduće godine, a dotle će oko 50.000 američkih vojnika biti angažovano u tranzicionom procesu, savetovati i trenirati iračku vojsku. Amerikanci i Britanci su na terenu u Iraku angažovali u proseku 100-150.000 vojnika godišnje, a u periodu ofanzive 2008. koju Amerikanci smatraju presudnom, još 30.000.

Tokom Operacije „Iračka sloboda“, posle invazije od 19. marta 2003. više od 4.000 američkih vojnika (do 26. avgusta 4,421) je poginulo, a 32.000 ranjeno.

Britanija je izgubila 179 vojnika od kojih je 136 poginulo u akciji. Poginulo je 467 civilnih osoba koje su radile za Amerikance po ugovoru.

Okupatori ne objavljuju precizne podatke o broju iračkih žrtava, a u zapadnim medijima se pojavljuje brojka od oko 100.000 poginulih.

Organizacija Iraq Body unakrsnom analizom medijskih izveštaja beleži između 97.461 i 106.348 civilnih žrtava do jula 2010. godine. Organizacija Iraqi Family Health Survey, iza koje stoje Ujedinjene nacije, međutim, pretpostavlja da je bilo 151.000 nasilnih smrti od marta 2003. do juna 2006.

The Lancet journal je 2006. objavio procenu da je do tada bilo 654.965 mrtvih Iračana, od toga 601.027 smrti je prouzrokovano nasiljem.

Služba za istraživanje američkog kongresa pretpostavlja da su SAD izdvojile oko 802 milijarde dolara za finansiranje iračkog rata do kraja 2011, od čega je 747,6 milijardi već odobreno.

Ekonomista Džozef Stiglic računa da je rat koštao 3 biliona dolara ako se uračunaju svi efekti na budžet i ekonomiju. BBC objavljuje da je Britaniju taj rat koštao 9,24 milijardi funti odnosno 14,32 milijardi dolara.

Po proceni Međunarodne organizacije za migracije, IOM, od 2006-2010, oko 1,6 miliona Iračana je interno raseljeno, što predstavlja oko 5,5 odsto stanovništva. Od toga se kućama vratilo oko 400.000 ljudi do sredine 2010, pre svega u Bagdad.

Jordan je primio oko 750.000 iračkih izbeglica, a Sirija do decembra milion izbeglica od kojih su polovina Asirski hrišćani. Oni su pobegli u Damask, pošto u Siriji postoji velika grupa asirskih i sirijskih hrišćana.

U Siriji se navodno nalazi oko 50.000 devojčica i udovica, koje su prema sirijskim vlastima prinuđene na prostituciju da bi preživele. To je čak dovelo do pojave takozvanog seks-turizma – muškarci iz arapskih zemalja dolazili su ovde po jeftini topli plen. Sirijska vlada je uvela striktniji vizni režim da bi limitirala broj Iračana.

Egipat je primio oko 150.000 iračkih izbeglica i takođe uveo vizne restrikcije. Mnogi Jermeni su pobegli u Siriju i Evropu. Romi, koji se u Iraku nazivaju Kavalija bili su žrtve militantnih milicija i njihova sela su sravnjena sa zemljom.

„Irački rat nije gotov i to nije pobeda“ piše Antoni Kordesman iz Centra za strateške međunarodne studije. „Irak se i dalje suočava sa ozbiljnim buntovništvom i dubokim etničkim i verskim tenzijama.“

Nova iračka vlada nije formirana šest meseci posle izbora, pa je funkcionišućem iračkom premijeru Nuriju al Malikiju zapala čast da u televizujskom obraćanju saopšti da je Irak ponovo stekao svoj suverenitet i nezavisnost.

Predsednik Obama je najavio da će SAD nastaviti da podržavaju irački narod i iračku vladu.

Potpredsednik SAD Džo Bajden je otputovao u Irak kako bi tamošnje lidere uverio da će imati punu podršku Vašingtona, odnosno da na njih izvrši pritisak da formiraju vladu. Neki analitičari ukazuju na to da su političke grupacije u Iraku pod jakim uticajem susednih zemlja, pre svega Irana, ali i Sirije i Turske.

Piter Galbrajt, bivši ambasador SAD u Hrvatskoj, sada angažovan u Aziji, u izjavi CNN-u opisuje da su Kurdi u Iraku formirali državu u državi, da imaju sopstvenu vojsku, zastavu, da nemaju samo međunarodno priznanje.

Paralelno sa Obaminom objavom kraja rata u kojoj je pokazao i izvesno razumevanje za svog prethodnika Džordža Buša Mlađeg koji je započeo taj rat (pohvalio njegov patriotizam, zaslugu za preokret u ratu itsl), oglasio se još jedan intervencionista. Bivši britanski premijer Toni Bler je objavio memoare i tokom njihove promocije ponavljao da preuzima odgovornost za invaziju Iraka, ali da se ne kaje, mada nije predvideo konsekvence. On i sada predlaže da se razmotri vojna akcija protiv Irana, ako on bude razvijao nuklearno oružje.

Amerikanci tvrde da je izvan vojnih troškova u Irak otišla njihova pomoć u iznosu koji premašuje Maršalov plan za okupiranu Nemačku 1945. Mnogo tog novca je otišlo u vetar, pa kritičari kažu da okupacione snage u mnogim mestima nisu uspele da obezbede da stanovništvo ponovo dobije električnu struju ni uslove za život, što je čak, po jednom iračkom sagovorniku CNN-a, mnogo brže uspelo Sadamu Huseinu posle poraza u Kuvajtu i američke intervencije Džordža Buša Starijeg 1991.

Irak je u trenutku izlaska intervencionističkih snaga podeljena, ruinirana zemlja, sa uništenom infrastrukturom, sa mnoštvom izbeglica, sa slabom vojskom nesposobnom da zaštiti državne granice. Regionalna ravnoteža je poremećena u korist Irana. Nije prestalo nasilje nastalo tokom invazije i građanskog rata koji je izbio između sunita, šiita i Kurda u bezbednosnom vakumu nastalom zbog odluke Ronalda Ramsfelda da potpuno rasformira sve vojne i policijske formacije u Iraku i da baci u korpu za otpatke 900 stranica dug plan Stejt dipartmenta o postinvazionom periodu.

Ugledni komentator BBC Džon Simpson opisuje «grotesni nivo korupcije i pogrešnog menadžmenta» i konstatuje: «Američka pozicija na Bliskom Istoku je vidljivo erodirala. Kao što su Britanci naučili u Burskom ratu, i Rusija naučila u invaziji na Avganistan, velike vojne sile preuzimaju velike rizike stavljajući svoju snagu na test protiv naizgled slabih oponenata… Izgleda da Amerika tone, što je direktan rezultat njene imperijalne avanture u Iraku. Moraće mnogo da radi da ubedi ostatak sveta da je ponovo jaka.»

Toga se treba i plašiti.