Kome je još do Kike Bibić

Jubileji i obeležavanje dana nekog događaja, ličnosti, pojave ili sličnog, izmišljeni su ne samo da slave i učine prisutnim ono što je nekad pokretalo svet i ljude, već i da podstaknu sadašnje generacije da napreduju. Jedan od takvih dana bio je 8. septembar, Međunarodni dan pismenosti, veoma važan dan, ustanovljen da bi se pospešila borba protiv nepismenosti pre svega alfabetske, ali i informatičke, medijske, političke, i svih ostalih. Po odluci UNESCO-a, obeležava se u celom svetu još od 1965. godine.

Kad bi neko proveravao da li je 8. septembra u Srbiji bilo dešavanja kakva su primerena Međunarodnom danu pismenosti, mogao bi da konstatuje da nije baš da nije bilo ničeg, ali – kao da jeste. Onaj prvi deo ocene odnosi se na sporadične napise u medijima, akcije u bibliotekama i postove na društvenim mrežama, a drugi deo na državu. Na primer, BBC na srpskom i dnevni list „Danas“ objavili su tekstove povodom Dana pismenosti, „Večernje novosti“ su izvestile da je tog dana upis u leskovačku biblioteku besplatan, izvestan broj lokalnih medija je informacijom podsetio čitaoce šta se u svetu tog dana obeležava, neki su objavili korisne testove pismenosti (npr. portal „Studentski život“) i to bi bilo manje-više sve.

A na državnom nivou, 8. septembra nije bilo ni slova o Danu pismenosti. Ministarstvo kulture i informisanja je izgleda ocenilo da je tog dana jedino što zaslužuje post na sajtu odgovor Ministarstva iniciran pisanjem „Kurira“ o novcu koji je to telo potrošilo na reprezentaciju, a Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je izabralo da javi kako je rad učeničkih domova reorganizovan zbog specifične zdravstvene situacije po uputstvima Kriznog štaba, i da su naši predstavnici osvojili četiri medalje na Evropskoj juniorskoj informatičkoj olimpijadi. O (ne)pismenosti, koja je u osnovi nadležnosti oba ova ministarstva i koja je jedan od večno gorućih problema našeg društva, na njihovim sajtovima nije bilo ni reči.

Podsetimo se: prema poslednjem popisu, u Srbiji živi skoro dva posto nepismenih ljudi, a više od 14 odsto nema završenu osnovnu školu. Na teritoriji Beograda zabeleženo je 12.429 nepismenih, najviše u opštinama Zemun i Palilula, a najmanje na Starom gradu, Vračaru i Savskom vencu. Više od 80 posto Srba je funkcionalno nepismeno, što znači da ne razume ono što su pročitali. Istovremeno, Hrvatska, Bugarska, Rumunija i Slovenija imaju manje od jedan odsto nepismenog stanovništva.

Naravno da ovakva slika podrazumeva da se Vlada, putem pomenutih ministarstava, svakodnevno bavi opismenjavanjem, a ne samo u Danu pismenosti. Ali ako se ne iskoristi ni ta prilika, da se makar tog dana i zbog tog dana podstakne stanovništvo da učini nešto za lični i za boljitak društva, onda šta dalje da se očekuje? Ministarstvo kulture propagira zaštitu ćiriličnog pisma, preti kaznama javnim ustanovama koje preferiraju latinicu, a obećava povlastice firmama koje koriste ćirilicu. To je u principu lepo, nekom čak može da zazvuči kao vrsta aktivizma, ali ne podstiče pismenost koja je, nadam se da ćemo se složiti, neuporedivo veći problem od latiničnih napisa u centru grada. Kad u Srbiji ne bi bilo nepismenih, ili kad bi ih makar bilo manje nego što ih ima, ne bi bilo ni potrebe da se štiti ćirilica, zato što bi ljudi uvideli motive i razloge zbog kojih je Ministarstvo kulture pokrenulo celu tu akciju, a možda je u takvim okolnostima ne bi ni podržali. Ali, to nije iz ove priče.

S obzirom na to da se naša vlast nije pretrgla oko alfabetske nepismenosti, nekako je logično što se ponaša kao da će se informatička (40 odsto nepismenih) rešiti sama od sebe zahvaljujući digitalnoj sadašnjosti, a da na medijsku pismenost ni ne pomišlja. Pojedinačne akcije poput edicije „Multimedija“ izdavačke kuće Clio, koja je posvećena temama o društvenoj ulozi, načinu delovanja i organizaciji masovnih medija, sigurno su delotvorne ali i nedovoljne da medijski nepismeno stanovništvo Srbije nauči kako da prepozna šta mu poručuju informacije. I da li je istina koju šalje informacija, zaista istina ili nije. Ali i to je iz jedne druge priče, one koje ne bi bilo da smo pismeni.

U vreme SFRJ bila je jedna televizijska serija u kojoj je Mira Stupica glumila Kiku Bibić, ženu iz naroda, koja uči slova. Sve vam je jasno.