Kocka

Ako je Branislav Lečić prošlog marta dokazao ispravnost teze po kojoj je „osnovni sastojak svake evolucije pliš“, onda je izvesni gospodin N. T. (puno ime i prezime, iz sasvim razumljivih razloga, nećemo otkrivati), potegavši koji dan ranije, i to među prvima, kamenu kocku na „narodnu miliciju“, sasvim sigurno potvrdio drugu tezu, po kojoj je „evolucijina suprotnost“ – iliti revolucija – sačinjena od samog kamena.

Da je to tako, utvrdili su, inače, još drugovi boljševici, podigavši bezimenom radniku-revolucionaru iz 1905. godine spomenik koji ga je prikazao u karakterističnom sagnutom položaju, baš dok se sprema da iz ruke baci svoj „revolucionarni projektil“ u obliku povećeg kamenog oblutka (korišćenog, inače, za nama dobro poznatu kaldrmu). Naziv skulpture je „Buližnik – oružie proleteriata“ (u prevodu „Oblutak – oružje proletarijata“), što, opet, sasvim jasno ukazuje na značaj koji su revolucionari od početka pridavali kamenju, kao i svemu ostalom što je dovoljno teško i tvrdo i može daleko da se baci i razbije nečiju glavu.

Kamena kocka, junak ove naše priče, počela je da se upotrebljava (za izgradnju puteva) početkom veka (prethodila joj je ona drvena, umočena u katran, kojom je nekada bio popločan i trg ispred beogradskog Narodnog pozorišta, i koje i danas ima na nekim delovima Kalemegdana), a njene pogodnosti za „revolucionarnu borbu“ prvi su uočili, ko drugi, naravno, nego proleteri, masovno je upotrebivši oktobra 1917. godine, prilikom rušenja omražene carske vlasti.

Koliko je ta prva upotreba granitnih komadića svakog pristojnog puta bila impresivna, najbolje je shvatila drugarica Roza Luksemburg, koja je, ulazeći u San Petersburg i videvši razbacane gomile kocki po gradu, uzviknula: „O, sveto kamenje revolucije!“. Istu scenu (razbacane kocke) opisao je u svojim izveštajima i Džon Rid, autor čuvenih „Deset dana koji su potresli svet“, ali ni najmanje blagonaklono, što, opet, nije dokazalo ništa drugo nego da i o kamenju i o revolucijama postoje različita mišljenja.

Nama nešto bliža revolucionarna upotreba „svetog kamenja“ sudentski nemiri u Parizu, maja 1968. godine – kocku još više približava javnosti, a oni koji je upotrebljavaju (i oni protiv kojih se upotrebljava) otkrivaju o njoj, najblaže je reći, „razno“.

Studenti na jednom pariskom zidu ispisuju kasnije čuveni grafit „Ispod kaldrme je plaža“, što su mnogi (naročito u Beogradu, marta ’91) shvatili kao svojevrstan „putokaz“ ka „boljem životu“, prateći dosledno teoriju po kojoj iza svake iskopane i, naročito, bačene kocke sledi nešto veoma lepo. (Plažu ovde, dragi čitaoče, a pre nego što jednog dana eventualno bacite kocku, shvatite kao vrhunac blaženstva, a posebno je važno da vam pri izgovaranju te reči – plaža – u glavi bude sve što ona podrazumeva. Dakle: sunce, šum mora, ligeštul, suncobran, hladno piće, „lep pogled“, najnoviji broj „Vremena“, a o rukama koje vam trljaju leđa uljem za sunčanje nećemo ni da pričamo.)

Protivnik pariskih (a i svih ostalih na svetu) studenata – pariska (i sve ostale na svetu) policija te ’68. godine konačno shvata koliko je kocka opasno i ozbiljno oružje. Dobro bačena, naša impresivna junakinja (dimenzije su joj, najčešće, 10 x 10 x 10 cm, a težina oko tri kilograma) nanosi veoma ozbiljne povrede, ili, što bi rekao jedan poznavalac, „vrlo lepo lomi noge“, pa je jedan od važnih efekata majskih nemira i promena dimenzija policijskih štitova. Za razliku od tog lepog maja, oni su danas dovoljno dugački i policajci ih drže prislonjene uz zemlju, tako da im noge ostaju „nedostižne“. Ako neko posle ovog podatka pomisli: „Pa šta, gađaću ga u glavu“ – pogrešiće, pošto je belosvetska policija i tome našla leka – današnji štitovi imaju i nadstrešnicu!

Bez obzira na ove moderne štitove, najveći neprijatelj naše nesrećne junakinje ipak ostaje asfalt. On je, kao bajagi, moderniji i bolji, pa kocku (koja je, što se saobraćaja tiče, bila primenjiva u vreme mešovitog, kolskog i automobilskog prometa i, uz to, na velikim usponima) sve češće potiskuje iz velikih (shodno tome i revolucionarnih) gradova. Pogotovo je problem to što se kocka obično može upotrebiti samo u jednoj revoluciji, pošto je, odmah potom, pobednici (vlast ili revolucionari, svejedno) preventivno i sasvim bezdušno prelivaju neprijateljskim asfaltom. („Ništa zato“, reći će naš poznavalac, „uzmeš pajser, razbiješ ta dva-tri centimetra ‘neprijateljske teritorije’ i ona ti se, onako revolucionarna, pojavi pred očima. Čisto prosvetljenje!“

Osim što su po njoj, ili po sećanju na nju, razne stvari nazivane (Denijel kon Bendit, alijas „Crveni Deni“, vođa studentskog otpora u Parizu ’68. godine, kasnije je, po prelasku u Frankfurt, pokrenuo časopis „Kamena plaža“), svaka „dobra“ i istorijska kocka mora, po pravilu, da ima i ime. Tako je ona kojom su se već toliko puta pominjane ’68. godine koristili studenti u Rimu nazvana „San-Pietrino“ (po trgu sa kojeg je uzimana), a u Beogradu je posle prošlog 9. marta bilo predloga da se ova naša, domaća kocka nazove… recimo „Slobodanka“, što prema trgu sa kojeg je skidana (Trg Republike, iliti Trg Slobode), što prema imenu onoga protiv čije je vlasti tom revolucionarnom prilikom bila namenjena.

Koliko god joj bilo neugodno što ime na kraju ipak nije dobila, domaća kocka može da se pohvali nečim drugim, možda i značajnijim: nju ovdašnje vlasti, zbog neznanja ili iz nehata, nisu do kraja zalile betonom, tako da je ima u dovoljnim količinama, čak i na pomenutom trgu.
I na kraju, jedan savet: bez obzira na činjenicu da kamena kocka zakonom nije zabranjena, neuputno bi bilo da vas narodni milicionar ovih ili bilo kojih drugih dana pronađe kako sa dotičnom u ruci, na primer, šetate tu negde oko zgrade Televizije Srbije ili, ne daj bože, Predsedništva (srpskog i jugoslovenskog, svejedno). A ako vam se to ipak desi, probajte da mu objasnite da „vaša“ kocka spada u onu kategoriju „oružja“ koje se obično naziva „trofejnim“. I ne bojte se, on se sigurno neće setiti da vas optuži za to da ste „prvoborac“.