Kaži mi, je l’ me moj sin laže

Kalenićeva pijaca u Beogradu, ove subote. Obradujem se Ljilji, gospođi kod koje čini mi se oduvek kupujem cveće, zato što je dugo nisam videla.

„Mislila si da sam bolesna? Odma’ crno misliš, nemoj. Malo sam odmarala, u Nemačku! Aha, u Nemačku! Išla sam decu da vidim, imam decu u Nemačku! Da ih vidiš kako dobro žive! Imam sina, snaju i troje unuka. Dvoje su mali, idu u školu, a najstarija će sad da završi srednju medicinsku, pa će višu da upiše! Nego! Pa kad završi, papire će da dobije!“

I počne da plače.

„Pet godina ih nisam videla, pet! Muž i ja samo njih imamo, znaš kako je kad pet godina decu ne vidiš! Zakon im ne da, kad bi došli ne bi mogli da se vrate. I puno rade stroge im gazde. A papire će da dobiju, hoće, ja im kažem neka izdrže. Šta će ovde. Da vidiš kako dobro žive, sve imaju, veliki im stan, lep, dva kupatila, unutra topla voda i parno grejanje i pločice, da znaš kako im je dobro. Šta ima da dođu ovde, kako da žive sa dvejes iljada, a tamo dobro zarađuju. Jeste skupo ali se i zaradi. Samo što ne mogu da dođu. Pet godina ih nisam videla, pet! Nemam nikog samo njih.“

I počne da plače.

„Išla sam u Keln, to ti je blizu na sedam stanica, lepo mesto. Vodila me snaja dva puta u Keln na pijac. Da vidiš što je lepo, ima sve što i ovde. Sve naši na njihovoj pijaci. Ima turšija, ima ajvar, naše povrće naše voće, lepo, mnogo lepo. I oni su ovde ostavili ovako kao moja deca što su mene ostavila, ali neka su, nije mi žao. Dobro im je al’ pate. Da ideš kroz pijac i da plačeš. Više njih tamo nego nas ovde. Zašto je bre to tako? Zašto je tamo dobro a ovde nije? Da čuješ šta pričaju, kako se muče, srce da ti pukne. Da sam ja glavni u državu, ja bih se preobukla da me niko ne pozna pa bih išla među njih da čujem šta pričaju. Pa da naučim kako i ovde da bude dobro da se deca vrate. Meni sin kaže video je na našoj televiziji da će i kod nas da bude dobro. Kaži mi, je l’ me moj sin laže? Hoće deca da nam se vrate?“

Nikad me niko nije ovako nešto pitao. Čujem sebe da lupetam kako se stalno priča o tome, kako vlast to najavljuje…

„Sad me i ti lažeš. A kaži mi, ova bolest što će da nas napadne još nije došla? Svašta se priča.“

Ne, nije došla, i treba verovati samo zvaničnim podacima, kažem.

„I ja tako mislim. Zašto da lažu da su ljudi živi ako su mrtvi? To se ne laže. Jedino ako… je l’ smem nešto da ti kažem? Ti nisi vlast? Rek’o mi sin da pazim šta pričam, strogo da pazim! Al’ tebe znam, tebi ću da kažem. Trebaće da se glasa, sad uskoro, to znaš. Pa je ova bolest pala u nezgodno vreme. Šta ako puno ljudi poumire? Do tad, do glasanja? A, to ti nije palo na pamet? Vlast neće to da voli. Bolje zato da kaže da su živi nego da su mrtvi. Al’ ti nemoj ništa da se bojiš. Neće, to se ne laže. Vidi, mimoze ću da ti dam kuća da ti miriše! Ni u Keln ih nema! Dođi, slike da ti pokažem.“

I počne da plače.