Izveštaj Fonda za humanitarno pravo o suđenjima za ratne zločine u Srbiji

Neefikasan rad Tužilaštva za ratne zločine

Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije (TRZ) je tokom 2014. godine podiglo sedam optužnica protiv ukupno devet lica zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Od toga su predmeti Bihać II i Bijeljina II ranije formirani predmeti, odnosno optužnice su podignute protiv lica koja u vreme vođenja prvobitnih postupaka u ovim predmetima (Bijeljina I i Bihać I) nisu bila dostupna državnim organima, dok su ostala četiri predmeta ustupljena od pravosuđa BiH.

Za sva optuženja tokom 2014. godine, evidentno je da se radi o manje složenim predmetima, sa samo jednim optuženim, koji su zahtevali minimalno angažovanje TRZ. Većina optužnica obuhvata slučajeve sa pet ili manje žrtava8, sa izuzetkom optužnice u predmetu Ljubenić koja obuhvata 57 žrtava, dok se polovina optužnica odnosi na slučajeve sa samo jednom žrtvom.

Tokom 2015. godine TRZ je podiglo dve optužnice u dva složenija predmeta – Srebrenica i Štrpci. Ove dve optužnice obuhvataju ukupno 13 okrivljenih i tiču se smrti preko 1.000 žrtava. Oba predmeta su proistekla iz saradnje TRZ i Državnog tužioca BiH. Međutim, tokom 2015, ni jedna od ovih optužnicâ nije potvrđena od strane suda. Obe su vraćene TRZ-u na dopunu, od kojih je optužnica za slučaj Štrpci vraćana tri puta.

Generalno, tempo rada i podizanja optužnica od strane TRZ-a, i u posmatranom periodu, kao i u prethodnom periodu, nezadovoljavajući je sa aspekta očekivanja žrtava i potrebe uspostavljanja vladavine prava u odnosu na teške zločine počinjene tokom 1990-ih godina prošlog veka. Imajući u vidu da prema podacima TRZ-a u predistražnom postupku postoji 876 predmeta, ovakvim tempom će u narednih 10 godina biti rešeno manje od 10 odsto predmeta ratnih zločina.

Trenutni rezultati, kao i projekcija rezultata rada TRZ-a, ukazuju da je TRZ-u potrebno značajno jačanje resursa, kao i tužilačka strategija kojom bi se resursi TRZ racionalnije i efikasnije usmeravali, pre svega na rešavanje prioritetnih predmeta koji bi bili utvrđeni prema određenim kriterijumima (veći broj žrtava, počinilaca, visokorangirani počinioci i sl)…

Veliki broj optužnica koje su podignute ili po kojima su u izveštajnom periodu vođeni postupci neobrazložene su i nepotkrepljene adekvatnim dokazima.

U predmetima Gradiška, Logor Luka i Sanski Most – Kijevo uočljiv je nedostatak valjanih obrazloženja u optužnicama. Takođe, u predmetima Tenja II, Čelebići i Prizren Tužilaštvo nije uspelo da dokaže navode iz optužnice, između ostalog, i zbog nedovoljnih ili kompromitovanih dokaza kojima je potkrepljena optužnica. Utisak je da je u ovim predmetima TRZ brzopleto pokrenulo postupke, odnosno podiglo neutemeljene optužnice.

Odgovornost za kvalitet optužnice snosi i Viši sud koji ima zakonsku obavezu da pre potvrđivanja optužnice oceni kvalitet ponuđenih dokaza i da nedovoljno potkrepljene optužnice vrati TRZ-u na ispravku.

U vezi sa tim, treba istaći da su vanraspravna veća Višeg suda 2015. godine odbila da potvrde dve optužnice TRZ. Štaviše, optužnica za Srebrenicu vraćena je na ispravku dva puta, a za Štrpce tri puta. Iako FHP nije imao uvid u ove optužnice pa nije mogao ni da analizira njihov kvalitet, odnosno osnovanost odluke Višeg suda da se optužnice vrate na dopunu, odnosno ispravku, može se zaključiti da ovakva praksa Višeg suda može pozitivno uticati na kvalitet optužnica koje TRZ podiže.

Sve potvrđene optužnice iz izveštajnog perioda podignute su protiv neposrednih izvršilaca ratnih zločina – niskorangiranih pripadnika oružanih formacija, po pravilu bez ikakvog čina. Time je nastavljena praksa neprocesuiranja počinilaca na višim pozicijama u nekadašnjoj vojnoj, policijskoj i političkoj hijerarhiji Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije.

U dosadašnjoj praksi, TRZ je pokretalo postupke isključivo protiv osumnjičenih koji su bili visokorangirani u okvirima oružanih i civilnih struktura Republike BiH i Republike Hrvatske.

Odsustvo procesuiranja visokorangiranih počinilaca kritikuju i predsednici sudskih veća iz Odeljenja za ratne zločine, koji prilikom obrazlaganja izrečenih presuda javno postavljaju pitanje zašto je izostalo optuživanje pretpostavljenih, obzirom da su tokom postupaka izneti dokazi koji upućuju na njihovu odgovornost. Tako je u predmetu Lovas predsednica veća navela da, po nalazu veća, „najveću odgovornost snosi komanda 2. brigade JNA“da „odgovornost za ovaj zločin snose i lica koja su bila nadređena optuženima“; takođe, u predmetu Ćuška predsednica veća je naglasila: „Pravila vojne hijerarhije nalažu da se može zaključiti da je još neko tu bio osim Toplice Miladinovića [prvooptuženog], međutim, bavili smo se onim što je stavljeno na teret ovde optuženima…

Neprimereno dugo trajanje postupaka za ratne zločine

Višegodišnje trajanje sudskih postupaka za ratne zločine u Srbiji je u izveštajnom periodu postalo izrazito obeležje procesuiranja ratnih zločina u Srbiji, i izvesno je da ima negativne posledice po proces uspostavljanja vladavine prava u vezi sa teškim zločinima počinjenim tokom 1990-tih. Predmeti Tuzlanska kolona, Lovas, Beli Manastir, Ćuška i Skočić ni posle više od pet godina nisu pravnosnažno okončani i u svim ovim predmetima je došlo do ponavljanja prvostepenog postupka.

Odgovornost za dugo trajanje postupaka snose i TRZ i sudovi. Naime, često se, zbog nepotkrepljenih optužnica TRZ-a, glavni pretresi pretvaraju u istragu, te na njima sud preuzima uloga tužilaštva. Zbog toga je dolazilo do naknadnih preciziranja optužnica, nekada i po više puta, a samim tim i do odlaganja suđenja da bi se optuženima omogućilo da pripreme odbranu po izmenjenim optužnicama (videti npr. predmete Lovas, Gradiška i Tuzlanska kolona).

Na dugo trajanje postupaka uticali su i propusti u radu sudova. Naime, nekvalitetne prvostepene presude su uslovile njihovo ukidanje u drugostepenom postupku i vraćanje predmeta na ponovni postupak (videti npr. predmete Logor Luka i Bijeljina II).

S druge strane, Odeljenje za ratne zločine Apelacionog suda je propuštalo da adekvatno vrši svoju nadzornu funkciju i jasno usmeri rad prvostepenih sudova, posebno u slučajevima kompleksnih pravnih pitanja poput oblika učešća u izvršenju krivičnog dela (videti npr. predmete Skočić, Beli Manastir, Lovas i Bijeljina II).

Predmeti pred sudovima opšte nadležnosti, uz sve druge manjkavosti, zbog svog dugog trajanja predstavljaju autentične primere izrugivanja žrtvama i pravdi koje dolazi od samih institucija. Uzimajući u obzir i predmete okončane pre 2014. godine, ovi predmeti traju u proseku po 12 godina. Značajni zastoji u suđenjima posledica su i promene predsednika i članova sudskih veća, na osnovu odluke predsednika Višeg suda u Beogradu (o čemu će biti više reči u narednom nalazu). U jednom od najsloženijih domaćih predmeta za ratne zločine – Lovasu, do sada su promenjena tri predsednika veća. Takođe u predmetu sličnog obima – Ćuški, preraspoređivanjem predsednice veća došlo je do promene predsednika veća u ponovljenom postupku, te se na njegovo otpočinjanje čekalo više meseci.

U predmetu Beli Manastir su u ponovljenom postupku promenjena dva člana veća, a glavni pretres je ponovo otvoren nakon završnih reči jer je sud tek tada procenio da nisu u dovoljnoj meri raspravljene neke odlučujuće činjenice. U predmetu Skočić je takođe u ponovljenom postupku došlo do promene predsednika veća.

Posledice višegodišnjeg trajanja postupaka su dalekosežne i ozbiljne, i nanose štetu ugledu institucija Srbije u regionu i šire. Do sada je došlo do obustavljanja postupaka protiv ukupno šest optuženih u izveštajnom periodu koji su tokom trajanja postupka preminuli (videti predmete Skočić, Ćuška i Lovas).

Znatan broj svedoka-oštećenih odbija da ponovo svedoči pred sudom zbog zamora i izvesne retraumatizacije tokom ponovljenog svedočenja (videti predmete Skočić i Bijeljina II), kao i zbog gubitka vere u procedure i institucije (predmet Ćuška). Dodatno, dugo trajanje postupaka, odnosno njihovo ponavljanje, šalje negativnu i obeshrabrujuću poruku i budućim svedocima i oštećenima – da će pred institucijama Srbije teško doći do pravde. Najistaknutiji primer nerazumno dugog trajanja postupka je predmet Ovčara u kojem je, četiri godine nakon pravnosnažnosti, presuda ukinuta i predmet vraćen Odeljenju za ratne zločine Apelacionog suda na ponovno odlučivanje u žalbenom postupku.

( Izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji tokom 2014. i 2015. godine Fond za humanitarno pravo, mart 2016.)