Incident u Francuskoj: Nuklearni lanac

„Dajte više zatvorite sve nuklearke. Fuj“, kaže jedna od komentatorki u brojnim uzbuđenim reakcijama na prve vesti o nuklearnom incidentu koji je u Francuskoj odneo jedan ljudski život. I mada će se vrlo brzo ispostaviti da ovaj tragični slučaj zapravo nije nuklearni incident, već klasična industrijska nesreća koja se samo dogodila u nuklearnom objektu, lavina nezadovoljstva, straha i opravdane zabrinutosti više se ne može zaustaviti. U svetu posle Fukušime, nesreće u nuklearnim objektima odjekuju silinom lančane reakcije.

Naime, u 11.45, u ponedeljak 12. septembra, došlo je do eksplozije u pogonima nuklearnog postrojenja Markul u južnoj Francuskoj, sverozapadno od Marseja. Tom prilikom je poginula jedna osoba, a četiri su povređene. Svi nastradali su radnici fabrike, a jedan od povređenih je u teškom stanju. Kako je potom saopštila Uprava za nuklearnu bezbednost, u incidentu nije došlo do curenja radijacije u atmosferu. Bezbednosne mere su podignute na visok nivo, ali nije naređena evakuacija radnika.

Vlasnik postrojenja u Markulu, Francuska Elektrodistribucija (EDF) ubrzo je saopštila kako je reč o „industrijskoj, a ne nuklearnoj nesreći“. Naime, incident se nije dogodio na nuklearnom reaktoru, nego na postrojenju Centrako za preradu radioaktivnog otpada. Iz za sada nepoznatih razloga eksplodirala je peć koja je služila za topljenje radioaktivnog otpada niske i veoma niske aktivnosti. Radnici su stradali od eksplozije peći, a ne od radijacije.

Markul je poznata nuklearna lokacija u Francuskoj, ali u njoj, zapravo, već tri decenije nema aktivnih reaktora. Ovaj gigantski nuklearni park nekad je bio dom pionirskih francuskih reaktora koji su ovu zemlju svrstali u današnje nuklearne sile. Postrojenje je igralo važnu ulogu u vojnom nuklernom programu Francuske. No, u njemu su od 1955. pa do juna 1984. godine radila i tri aktivna rektora, G1, G2 i G3, koji iz današnje perspektive imaju smešnu snagu.

Markul G1 je imao snagu od samo 2 MW, dok su druga dva (operativna od 1959. i 1960.) imala snagu od 43 MW. Poređenja radi, prosečan reaktor kakav se nalazi u Krškom u Sloveniji ima snagu na pragu od 730 MW, dok nuklearni džin poput Fukušime ima snagu od 4700 MW. Ovim, praktično prototip reaktorima 1968. pridružio se još jedan pod nazivom Fenisk, koji je bio takozvani fast breeder reaktor od 130 MW koji proizvodi više goriva nego što ga troši. I on je ugašen prošle godine, a u Markulu je radilo postrojenje za preradu nuklearnog otpada, koje je proizvodilo takozvano „moks“ gorivo.

Francuska je planirala da ovde izgradi i jedan reaktor nove generacije, takozvani EPR, ali je pitanje šta će se sada desiti. Fukušima je već donela veliki udar za nuklearni lobi širom sveta, a opasnost od radijacije je postala prvorazredno političko pitanje, koje je u Nemačkoj uticalo i na izbore.

Francuska je međutim ostala najveći zagovornik nuklearne energije, sa čak 58 od 143 reaktora koliko ih ima u Evropi. Imajući u vidu štetne efekte fosilnih izvora energije i manjak dovoljno izdašnih alternativa, francuske vlasti su, uprkos nesreći u Fukušimi, ove godine čak najavile nova ulaganja u nuklearna postrojenja. Francuski reaktori koji obezbeđuju energetsku stabilnost, konkurentnost i radna mesta, nedavno su preživeli stres testove koji su sporovođeni nakon Fukušime.

No, čini se da je danas strah građanstva najveći test koji se pred nuklearnu industriju postavlja čak i u Francuskoj.

Na prvi pogled šokantna vest da je „ekslpodirala francuska nuklearka“, koju su pored svetskih, preneli i svi domaći mediji, zvučala je samo po sebi čudno, budući da nuklearni reaktori ne mogu eksplodirati, mada se (što je možda i gore) mogu otopiti ili ispustiti radijaciju nakon što izgube omotač. No, pokazaće se da ova terminološka omaška nije sasvim promašila – industrijska nesreća u Markulu je širom Evrope izazvala eksploziju straha i zebnje, zadajući još jedan udar nuklearnoj industriji.