Grčka iz emigrantskog ugla: Zlatna mrlja u moru

‘’Vreme’’ broj 442, 20. jun 1995.

Pre nekoliko meseci gledao sam film Romana Polanskog „Gorki mesec“. Na palubi broda glavni junaci nešto pričaju, iza njih uzburkani Egej i nisko crno nebo, a na horizontu mali svetli krug – samo jedan zrak sunca koji se probio kroz tamne oblake i stvorio zlatnu mrlju u moru. U mojoj glavi film se vratio natrag: Grčka, Krit, Atina, Beograd, vlažna septembarska noć, na staničnom peronu sestra mi daje sendviče skrpljene od onog što se tada moglo naći u prodavnicama (a malo toga je u njima bilo). A. me zagrlio, iznenadio sam se, ali on je znao kako se osećam, malo pre toga vratio se iz višemesečnog (dobrovoljnog?) izgnanstva u Češkoj. Granica, eksplozija oduševljenja – posle tri godine „napolju“, ali brzo sam shvatio da je sve drugačije i da jednu zemlju možeš doživeti na više načina. Najlepši je onaj turistički, opušteni, sa manje ili više para, puno zabave i putovanja. Možeš negde „na strani“ raditi i kao stručnjak. Stranac si, razjeda te nostalgija, ali ipak živiš iole normalno. Postoji i treći pogled, onaj iz žablje perspektive, sa dna. Pogled ekonomskog emigranta bez vize i radne dozvole, bića koje je po statusu negde ispod psa a iznad roba, nad kojim je u prednosti jer se, ponekad, može vratiti tamo odakle je došlo.

Taj status je isti u svim zemljama i svim vremenima. Emigranta posmatraju,

uglavnom, sa prezirom koji lako prelazi u mržnju. Čim se negde pojave problemi, dežurni krivci su oni „koji građanima naše zemlje otimaju posao“. Stara pesma, sećam se njenog refrena sa kraja osamdesetih u Jugoslaviji (nekada bivšoj, sada prethodnoj): letnjih večeri po baštama i restoranima, uz hladno pivo, omladina i stari sa ogorčenjem su konstatovali kako posla ima sve manje jer „prljavi Rumuni“ nadiru preko Dunava i obaraju visinu nadnice. „Prljave Rumune“, u međuvremenu, zamenili su talasi prekodrinskih izbeglica. Monotoni refren opet odjekuje, opet neko otima posao, po pravilu, onima koji nikad u životu ništa nisu ni radili.

ÐAVO JE DOŠAO PO SVOJE: Poslednjih godina u Grčkoj se održava samit ujedinjenih siromašnih nacija Mediterana i okoline. U „melting potu“ Rusa, Jermena, Azera, Gruzina, Bugara, Rumuna, Albanaca, Arapa ipak je najteže eks Jugoslovenima. Samo oni dolaze sa duboko usađenim verovanjem da su nešto više od svih ostalih i da su tu gde jesu potpuno slučajno. Puni su priča o slavnoj prošlosti, brdima para, ludim provodima, teško primaju činjenicu da se prema njima niko ne odnosi sa poštovanjem i snishodljivošću. Sveža su im sećanja na orgije po Istočnoj Evropi, kada se za stotinjak dolara moglo bukvalno sve kupiti: i piće, i hrana, i žene, za sitne pare mogli su se lečiti i kompleksi. Onaj ko je kod kuće bio niko i ništa tamo se razbacivao parama i iživljavao na nižim predstavnicima ljudskog roda (daj čoveku moć nad nekim, pa ćeš videti ko je). Nikako Jugovići da shvate da je đavo tako brzo došao po svoje i da se svi računi, ipak, moraju platiti. Ðavo je po običaju, sa sobom poveo i mnogo nevinih. Kafići, restoranske kuhinje, plantaže pomorandži i maslina, gradilišta po Grčkoj prepuni su onih koji su previše mladi da bi bili odgovorni za bilo šta.

Crne ’93 ljudski talasi krenuli su na jug sanjajući more, sunce i plaže, zarade od 2000 nemačkih maraka, želeći da zaborave turobnu svakodnevicu i plate od po nekoliko kesa bezvrednog papira. Sunca je bilo (i previše), ali na njih su čekali i prljavi pansioni za spavanje, ubitačni rad od jutra do mraka, trgovi po Larisi, Atini, Haniji, Iraklionu, na kojima se jutrom skupljaju neki mračni ljudi koje, kao na pijaci robova, buduće gazde pažljivo merkaju ocenjujući koliko su jaki (poznati prizor kod „Vuka“, zar ne, ali ko je o tome ranije razmišljao?). Novopridošli stiskaju zube, drže se po strani, treba prelomiti barijeru u sebi, prići automobilu koji stane i prevali prvi put preko usana: „Poso ora, poso lefta?“ (koliko sati, koliko novca). Kasnije sam pričao da sam sve to očekivao, da se nisam osećao poniženim. Lagao sam i sebe i druge, u pravu je Propovednik sve je taština.

Ima onih koji, bežeći od rata i iz rata, već godinama lutaju kao ukleti po Grčkoj. Prepoznaju se po licima bez osmeha, izgubljenim pogledima, strašnim pričama iz zavičaja („Odakle si, zemo?“, „Bio sam iz Bugojna“). Sleđenog lica, jedan Sarajlija mi je pričao kako bi se sigurno ubio da mu roditelji, žena i dete ne žive od onog što on pošalje. Nije kupovao voće za sebe jer mu je zalogaj zastajao u grlu dok je mislio na njih. Kod tih ljudi očaj je bio zgusnut, koncentrisan. Ostale je teška emigrantska tuga pritiskala u talasima. Mene je pljusnula u lice onog trenutka kad sam shvatio da sam na visovima Meteora, u tišini atoskih manastira, u uličicama Plake, dragim, poznatim mestima, ovog puta ksenos, stranac, a ne prolaznik. Ta tuga je bilo osećanje koje me je pratilo sve vreme, nekad jača, nekad slabija, mnogo teža od neljudskog umora koji sam u početku osećao posle 14-15 sati rada. Kada sam prvi put pozvao kuću, majka se zagrcnula od plača i nije mogla da govori. Nikola iz Knina svoju trodnevnu zaradu dao je za telefonski razgovor. Kada to nije pomagalo, ostajao je univerzalni lek, alkohol. Besmisleni ljutnja, ogorčenje, poniženje brzo su se topili i mračnim budžacima odjekivale su pijane pesme na bezbroj jezika. Izronila su mi tada već pomalo izbledela sećanja na Remarkove knjige. Nije istina da se istorija ponavlja, ona se samo seli sa jednog mesta na drugo, a kratko ljudsko pamćenje i beskrajna oholost i glupost čine da većina misli kako se TO samo drugima dešava.

ŽIVOT ZA HRPU DRAHMI: San svakog „argatosa“ je siguran posao „na duže“. Ja sam ga dobio na gradilištu u Aji Rumeli, selu na južnoj obali Krita, poslednjoj isturenoj tački Evrope pre obala Afrike. Radni dan je počinjao u ranu zoru, a završavao se onda kada je bilo toliko mračno da se više nije moglo raditi. Neradnih dana, srećom, nije bilo, čak ni kada su počele novembarske kiše, kada je poludelo more prelivalo i nas i ogromne mešalice za beton. Kažem „srećom“, jer su dani bez posla bili najgori. Novac se tada trošio, a ne zarađivao, ostajalo je previše vremena za razmišljanje. Tada su u emigrantskim zajednicama tuče i svađe bile najčešće. Te periode neaktivnosti, osim kiše, izazivale su i policijske racije. Najgora je bila ona koja je počela pošto je neki Albanac u Atini lopatom ubio dvojicu Grka. Od uva do uva šaputalo se da mu nisu isplatili višemesečnu zaradu. Dva života za hrpu drahmi previsoka je cena, ali gledao sam mnoge kako plaču od tuge i besa praznih džepova posle krvavog rada, znajući da, osim Bogu, nemaju kome da se žale.

Sećam se trenutaka iracionalne mržnje prema onima koji su svoje životne promašaje i mamurna jutra istresali na podređenima, a nižih od nas, „ksenosa“, nije bilo. Najgori je bio Hrizostom, vozač, primitivna dvonožna životinja koja je stalno urlala i psovala. U trenucima pomračenje činilo mi se da bih ga mogao ubiti. Smešno, kao da svet nije prepun Hrizostoma, kao da svako ne nosi u sebi bar deo bolesne želje za iživljavanjem na drugom biću.

Reke turista slivale su se svakog dana iz kanjona Samarije na obalu gde smo radili. Moj partner u poslu Bugarin Mitko i ja sekli smo i istresali džakove cementa iznad ogromne betonjerke, do kolena uronjeni u pesak i prašinu, umotani do pojasa u papirne vreće da bi se makar malo zaštitili. Mnogo je fotoaparata škljocnulo, prizor je turistima bio zanimljiv. Setio sam se fotografije čoveka koji uz skoro vertikalnu planinu nosi ogroman teret na leđima, snimio sam je negde u južnoj Kini. Egzotika je relativna stvar, zavisno sa koje strane objektiva se čovek nalazi.

Svaki novi dan bio je isti, beskrajno težak i dug. Noć smo željno iščekivali. Ponekad sam gledao grčki TV-dnevnik, kojim bi, na par minuta, promicale slike bosanskog pakla. Svi drugi su te slike gledali tupo i ravnodušno. Ništa čudno, sve što predugo traje slabi pažnju nezainteresovanim posmatračima, moje poznanike Grke daleko više je zanimalo ko je bolji, Vranković ili Paspalj, nego kakav će biti konačan rezultat jugo-klanice. Jedne večeri na ekranu pojavila se slika prelomljenog mosta iznad Neretve. Sedeo sam posle toga na obali, grizao usne pokušavajući da ne plačem i pitao se da li počinjem da ludim ili sam toliko otupeo da me više pogađa slika jedne ruševine nego prizori ljudske bede i muke. Iza mene, Jermen Babi posrtao je pijan po mraku i psovao. I on je gledao dnevnik, posle Bosne pričali su nešto o Nagorno-Karabahu.

Sa žaljenjem su „ksenose“ gledale samo stare žene, uvek u crnini, izgledale su kao da su izašle iz „Grka Zorbe“. Njihovo pamćenje je duže, seže do onih vremena kada su im očevi i muževi odlazili put Amerike i Kanade, a one ostajale godinama da čekaju na obali. Očiju punih suza gurale su nam pomorandže u ruke, vraćajući ko zna čije i koliko stare dugove.

Kada se, krajem oktobra, završi turistička sezona, sela po obali opuste. Mlađi odlaze na Havaje, u Zapadnu Evropu, a starci i starice ostaju da vrše svoj divni i besmisleni ritual — da svakog jutra u brda Omalosa isteruju stada ovaca i koza koja više nikom nisu potrebna osim njima. Viđali smo ih ponekad kako promiču kroz popodnevnu jaru, nestvarno crni naspram belih kuća i modrog mora.

Da li je, posle svega, ostalo i nešto lepo? Adrijan, Rumun, advokat i kelner, obožavao je Siorana, prijatelj koji se ponekad javlja. Tara, stara venecijanska tvrđava na brdu iznad mora iz koje sam uveče gledao avione koji su leteli na istok. Nektarino, dečak ogromnih crnih očiju, koji mi je, dok sam kasno u noć premoren sedeo ispred kuće njegovih roditelja, prišao i pružio parče čokolade. I zlatna mrlja u moru kada se samo jedan zrak sunca probio kroz tamne oblake.