Lična priča
Intervju: Slobodan Gavrilović, sociolog i pisac: „Vlast treba stalno da strepi od kritičke reči, mora da drhti od kritike, da drhti od čoveka, da drhti pred slobodom, moraju da pokažu da li su ljudi ili neljudi."
Nedeljnik Vreme 1177. u četvrtak 25 jula
Dvonedeljna polemika u dnevnom listu „Danas“, inicirana otvorenim pismom Gojka Tešića Aleksandru Vučiću kojim mu skreće pažnju na neke promene u „Službenom glasniku“ nastale od kako je za v.d. direktora tog javnog preduzeća postavljen Radoš Ljušić, istakla je nekoliko bitnih tema ovdašnje kulture i politike: odnos vlasti prema knjizi, prema izdavaštvu, omalovažavnje intelektualnog rada, degradaciju kulturne elite, nepostojanje departizacije, moć moći … Takođe, polemika je podsetila i na otvoreno pismo srpskih intelektualaca kojim su oko petstotina potpisnika različitih političkih opredeljenja dali podršku Slobodanu Gavriloviću, bivšem direktoru „Službenog glasnika“, pa je tako, nehotice, istakla njegove zasluge za uspehe tog javnog preduzeća i srpskog izdavaštva.
Slobodan Gavrilović je postao profesor sociologije u 25. godini, član je Demokratske stranke i njenog Glavnog odbora od 1990. godine, bio je potpredsednik DS u četiri mandata, od 2007. do 2012. godine bio je direktor i glavni i odgovorni urednik „Službenog glasnika“. Napisao je deset knjiga, najpoznatije su priređena dela Živojina Pavlovića u šest izdanja i roman Dželat.
VREME: Vi ste se samo jednom uključili u polemiku, iako vas je sadašnji v.d. direktor „Službenog glasnika“ Radoš Ljušić, direktno ili posredno, u svakom tekstu optuživao za gubitak i loše poslovanje kuće. Zašto?
SLOBODAN GAVRILOVIĆ: Iskreno vam kažem: uopšte me ne interesuje šta priča ta individua. Da plaćam porez na to šta on priča ja bih se ozbiljno zabrinuo, a pošto ne plaćam… „Glasnik“ je imao dobit od 300 miliona dinara za pet godina koliko sam ja bio direktor. Ja mu želim da ostvari tu dobit. Ako mu to uspe, neka se tada oglasi!
…
Međutim, sve to nisu teme kojima povodom „Glasnika“ vi treba da se bavite. Za mene, kao sociologa, ključni problem je društvo u kome takva individua može biti na tom mestu. To je moj problem, zato što živim u tom društvu, a problem društva je što ono lagano, ali sigurnim koracima, ulazi u diktaturu. Jedan od tih puteva može biti i fašizam, jer mu pogoduje postojeća socijalna osnova: beda, nezaposlenost, izuzetno težak život ljudi. Sve to može da pogoduje jednoj demagoškoj priči koja se zaklanja iza fraza i parola. Eto to su ozbiljna pitanja! Ja ne znam zašto su vaše glave u pesku? Zašto se ne pitate kuda to ide Srbija? Zašto je Srbija u magli? Zašto Srbija nema nijednu koncepciju – obrazovanja, kulture, poljoprivrede, energetike, saobraćaja, ničega! To su važna pitanja! Kakav Radoš Ljušić, kakav Slobodan Gavrilović!
Naši ključni problemi su ekonomski, Srbija je bez ijednog ozbiljnog stajnog mesta, ona je u vazduhu, ništa ne vidimo, ni kuda idemo ni s kim idemo, ni gde se sada nalazimo. To su pitanja na koja treba tražiti odgovore!
…
„Kad god smo napadali Miloševića, zamerano nam je da napadamo Srbiju! Ili: kad god napadamo Vučića, napadamo Srbiju! Srbija je moja kao i njegova – isto! Da li je on veći rodoljub od mene? E neće moći to da bude! Može samo da bude veći diktator od mene jer ima tu šansu. E, sad, na njemu je da pokaže hoće li biti veći diktator ili veći demokrata. Na vlasti je da pokaže kuda ona to ide a ne na opoziciji, šta to ona želi, a ne: čas smo protiv hrasta, čas smo za hrast! Pa mi o elementarnim stvarima nemamo mišljenje koje traje tri dana, ne možemo da se obujemo u jednoj pameti – tako bi rekao moj moravski seljak…“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
