Dečje igre

Nostalgičnim vremeplovom, smeštenim negde u kori sive moždane mase, vraćamo se dvadesetak godina u prošlost. To je vreme u kome nas, đake nižih razreda osnovne škole, uče da živimo u najlepšoj i najboljoj zemlji na svetu. Za državne praznike obavezno smo vezivali pionirsku maramu, a na školskim priredbama horski složno pevali „Naš korak nije tako čvrst / jer nismo mi vojnici pravi…“

Naše društvo van škole bilo je isključivo muško. Devojčice su nam se činile glupim stvorenjima čim su mogle da neprestano preskaču rastegljivu pantljiku zvanu lastiš i do besvesti češljaju i preoblače lutke. Sa indignacijom smo odbijali njihove pozive da se igramo „mame i tate“ i „doktora“. Vođa družine zvao se Zeleni, bio je nekoliko godina stariji od ostalih i, sledstveno tome, fizički jači, što je za naš uzrast bila činjenica od krucijalne važnosti. Osim toga, lično je poznavao Voju Grobara, vođu navijača „Partizana“, koji mu je često dolazio u kuću. U nepisanu istoriju dvorišta našeg detinjstva Zeleni ulazi i kao izumitelj nadimaka svim klincima.

To je bila faza u kojoj smo već prerasli „jerječkinje-barjačkinje“ (niko nije znao zašto se ta igra baš tako zove), „trule kobile“ i „neka bije, neka bije“. Beskrajno dugo smo jurcali za specijalkom „Tigra“ iz Pirota igrajući „viktorije“, dok su stariji (viši), igrali basket, „američke“, i „ajns“. Glavna delatnost nakon fudbala bilo je pravljenje i usavršavanje različitih „oružja“. Milan Šora je, na primer, kao Tarzan skakao po krovovima garaža i sa aluminijumskih antena skidao cevčice koje su postajale duvaljke – strašno oružje afričkih plemena. Domet municije – kuglica hleba – je, iz razumljivih razloga, bio ograničen. Šora je mnogo voleo Rodija, a taj nadimak je dobio dok smo igrali klikere, jer nikako nije uspevao da kaže „roša“, nego je uporno govorio „šora“. Legenda klikeraških turnira Zoran Divljak, mogao je da sa udaljenosti od šest metara izvede direktni duc. Osim amerikanera, imao je klikere koje je sam brusio. Njegov mlađi brat Goran Divljak uredno je u sedam ujutro budio komšiluk svirajući skale na trombonu.

Bilo je tu i „dugih cevi“ – letvica od jednog metra sa pričvršćenom štipaljkom i nekoliko vezanih gumica poznata je, po municiji koju koristi, pod nazivom „kukuruz puška“; zatim klasičnih praćki na kamenčiće; rakljica od debele plastične žice sa streljivom od tanke plastične žice savijene u obliku slova U, koje smo, iz bezbednosnih razloga, ispaljivali isključivo u butine. Odvažniji su oko zglobova, kukova i iza leđa motali samosklepane nun-čake, ali se ta operacija često završavala laganom promenom boje nabrojanih delova tela u dunklplavo. Svako je imao bar jedan plašljivac-buretaš u koji staje osam žutih dijabola, i pištolj na crvene kapisle, a da nije pomišljao da će naši vršnjaci, kada porastu, učestvovati u pravim ratnim igrama sa pravim naoružanjem. Siniša Leteći Džigeraš često je posećivao gradilišta kao poverenik zadužen za opskrbu prangijama načinjenim od dva šrafa za skele koji su spojeni maticom. Sabijanje papirne trake sa barutnim zrncima, smeštene između šrafova, prilikom udara o tvrdu podlogu izazivalo je prasak.

Sav taj arsenal bio je potreban da bismo dečake iz obližnjeg naselja Solara odvratili od pomisli da u proleće jedu dudinje sa jednog od poslednjih stabala duda u našem gradu, koji je u davno doba bio poznat po proizvodnji svile. Shvativši odbranu duda kao pitanje časti, podizali smo utvrđenje od pokošene trave i na tajnim mestima sakrivali „artiljerijska zrna“ – komadiće crepa. Među Solarcima se posebno isticao momčić sa nadimkom Sula, koji je nama ličio na strašnog Feri Ača, vođu Crvenih košulja. Naravno, ni do kakvog ozbiljnog obračuna nikad nije došlo.

Igre su zavisile od godišnjeg doba i doba dana. Susedova kajsija stradala je još krajem maja. Svaka nova serija samolepljivih sličica davala je povoda za nove ture tapkanja. Još se priča i prenosi sa kolena na koleno kako su nakon celodnevnog tapkanja, Bane Prdonja i Neša Jao „ofuljili“ Batku Baletu više od 700 sličica sa likovima fudbalera Prve savezne lige… Tokom jesenjih noći sedeli smo oko vatre i pušili gube, krišom ubrane na obali reke koja se kod našeg grada u južnom Banatu uliva u Dunav, jer su plodove rogoza Solarci čuvali kao mi naš dud. Često smo igrali žmurke, u čemu je bio naročito vičan Saša Đavo sa Tasmanije. Znao je da nestane kao Betmen i da se odjednom pojavi kao Duh Močvare pred zapanjenim čuvarem pljuvališta. Za letnjih večeri vukli smo novčanik u Majinom ulazu koji je gledao na ulicu. Jedan kraj najlona bio je vezan za novčanik nabijen papirom i travom, a drugi kraj je držao Zeleni. Kada bi se neki šetač polakomio i sagao da uzme buđelar, Zeleni bi povlačio najlon, što je prouzrokovalo komične reakcije žrtve ove svojevrsne „skrivene kamere“. Talase smeha izazivali su ponovljeni pokušaji prolaznika da uhvati šlajpih. Maja je, inače, jedino žensko čeljade koje smo kasnije primili u društvo, i za koju smo se redovno otimali kad smo se delili „na male goliće“.

Odjednom, neprimetno, sve se izmenilo. Počeli su da nam rastu brkovi i sramežljivo smo prihvatali činjenicu da ulazimo u pubertet. Razgovori su se sve više odnosili na otkrića polnosti, a ubrzo smo zaključili da devojčice i nisu baš toliko glupe da se sa njima ne bi trebalo družiti. Upravo obrnuto, gledali smo kako da im se što više približimo. Iz kratkih pantalona uskočili smo direktno u teksas i inficirani, forever, rok’en’rolom, sve češće se okupljali da preslušavamo ploče.

U međuvremenu su, bez traga, nestali čitavi svetovi.