Daj pope ruku!

Mogu da se kladim da će sastanak u beogradskoj Patrijaršiji biti završen i pre nego što se ovaj tekst pojavi na sajtu „Vremena.“ I prošli put su se sastali u neko lušatijsko doba. Ali s još više sigurnosti mogu da se kladim da posle saopštenja najviših svetovnih i duhovnih vlasti nećemo ništa biti pametniji.

Patrijarh je, rekao bih, oprezno i mudro hteo da čuje Vučića pre nego što Sinod zuzme stav o Kosovu, čemu su se, govori se, protivile određene vladike koje su smatrale da Vučić treba prvo njih da čuje.

Od tog nadgornjavanja čini mi se da nikakve vajde neće biti ali ritualno to može da donese koristi „obema stranama.“

Ima neke božje pravde da Vučić vodi javni dijalog s crkvenim ocima koji bi možda mogli da proniknu u mistiku predsednika države, kad nama, običnoj pastvi, to ne polazi za rukom.

Za kraj, iz čista mira, evo jedne narodne pripovetke koju je objavio Vuk Karadžić:

Ukrcaju se u jedan čun pet-šest prostaka i jedan pop da se prevezu preko jedne reke dok na jedan mah dune žestok vetar i izvrne se čun te svi u vodu. Po sreći, svi su znali plivati do samoga popa; dok se počnu topiti, svaki od njih uhvati se za čun i tako preplivaju na drugu stranu. Kad se vrate kući, kažu popadiji sve kako je bilo, i da se pop bez pameti i bez potrebe utopio. Stane u sav glas popadija kukati kao kome je nevolja, pa ih zapita: „Kako se utopi?“ A oni joj odgovore: „Kad se izvrnu čun, i mi svi u vodu padosmo, svi jednogrlce zavikasmo: ‘Daj, pope, ruku! Daj, pope, ruku!’ I on mogaše lasno dati tek da hoćaše, ma ne dade i tako se utopi.“ „Znam ja, kukava kukavica,“ reče popadija „da je tako, ma, da ste mu zavikali: ‘Na, pope, ruku!’ hoćaše skapulati, jer je vazda (teško mene!) naučio uzimati, a ne davati.“