Da li gledate Aleksandra?

U toku je emitovanje televizijske serije Aleksandar od Jugoslavije, u petak je završena trodelna serija Ratne priče sa Košara, sutra će poćeti mini serija Porodica o životu Slobodana Miloševića dva dana pred hapšenje, priča o filmu Dara iz Jasenovca koja je prošlog meseca imala svetsku televizijsku premijeru još uvek je aktuelna, očekuju se filmovi o trgovini ljudskim organima na Kosovu, o akciji Hilijard, o deci Kozare, Nato bombardovanju … i, tako. Svaki dan po doza Jugoslavije.

Gledala sam film Ratne priče sa Košara Slađane Zarić pre dve godine na RTS-u, pa sam zato sad preskočila seriju. Meni, laiku, delovalo je da film nije rađen s tezom da dokaže podobnu sliku o tom događaju, što nije retkost savremene i aktuelne kinematografije, već da ispriča priču o Košarama i da je tako sačuva. Po rečima Zdravka Šotre, scenariste i reditelja Aleksandra, namera serije je da nas upozna sa ličnošću o kojoj se malo zna, iako je veoma važna po našu istoriju. Okej. Ali prve dve do sada prikazane epizode ne vode ka tome.

Naravno da znam da je Aleksandar igrana a ne dokumentarna serija, mada montiranim autentičmim snimcima sugeriše da je zasnovana na dokumentu. Znam i da je nastala po romanu a da roman podrazumeva autorove maštarije, što znači da serija za svaku eventualno joj upućenu zamerku povodom istorijske nedoslednosti, ima opravdanje. Pa ipak, glupe greške i neistine ne mogu se pravdati umetničkom slobodom.

Odakle početi?

Na primer: Aleksandar u seriji ima pukovničke epolete, a u životu je imao generalske odnosno, na svečanoj uniformi – vojvodske. To je informacija koja je mogla da se dobije od, na primer, konsultanta za kostim. Slična vrsta greške je i scenaristička iz prve epizode. Aleksandar kaže, parafraziram, „završen je Prvi svetski rat“ iako on 1918. godine nikako nije mogao da zna da će biti i Drugog svetskog rata – osim ako nam serija ne otkriva i poručuje da je regent bio vidovit.

U drugoj epizodi, vojvoda Živojin Mišić prenosi Aleksandru svoje utiske o Hrvatima, vrlo nepovoljne, na osnovu kojih tvrdi da je njegova ideja o Jugoslaviji pogrešna. Ova scena je očigledno napisana na osnovu „Politikinog“ teksta „Suze i ruže Nemice Lujze“ od 29. septembra 1991. godine, čiji autor Bogosav Marjanović kaže da su „nedavno pronađene beleške vojvodinog sekretara Milorada Pavlovića, koje pogotovo za ove naše prilike, bolje reći neprilike u kojima smo se našli, govore i o Mišićevoj političkoj mudrosti i dalekosežnosti.“ Ispada da je Mišić naslutio devedesete! I onda navodi da su po vojvodi Mišiću Hrvati najveći podlaci na kugli zemaljskoj, prevaranti i samoživi ljudi. Da skratim priču: istoričari, a naročito dr Đorđe Stanković, dokazali su da se radi o falsifikatu (vidi Stankovićevu monografiju Istrorijski stereotipi i naučno znanje). Međutim, tokom trideset godina od kad su „otkrivene“ ove reči vojvode Mišića, iako falsifikovane, korišćene su u cilju dodatnog raspirivanja mržnje prema susedima.

Slažem se da scenarista poštuje roman po kome piše. Ali ne verujem da nije svestan mogućeg efekta onoga što je odabrao da poštuje. Niti da ne zna da serija, s obzirom na svoj domet, ima neuporedivo veći uticaj na svest od romana.

Samo još jedna netačnost, istina neuporedivo manje opasna od prethodne: komentarišući atentat Gavrila Principa, Aleksandar kaže „ti meci su usmereni u srce Srbije“. To je rečenica Nikole Pašića. Izgovorio ju je kad mu je javljeno za atentat. To je čuvena rečenica, uči se u školi, i bila je često citirana onomad povodom obeležavanja stogodišnice Velikog rata. Šta beše namera serije? Da upozna gledaoce sa Aleksandrom? Da li, znači, gledaoci da zaključe da je Aleksandar bio plagijator?

Postoji mišljenje da je nalet istorijskih tema u serijama i na filmu poslednjih godinu-dve rezultat državne strategije. Ako strategija podrazumeva cilj, a istorija saznavanje istine, šta bi bio zaključak?