Ćuruvija

Vreme, ratno vanredno izdanje broj 6, 17. april 1999.

Negde oko 13 časova, u sredu 14. aprila, zvuk sirene jednoličnim jednominutnim tonom označio je prestanak vazdušne opasnosti, dok je pred kapelom na beogradskom Novom groblju još vijugala kolona onih koji su došli da izjave saučešće bližnjima Slavka Ćuruvije. Naš kolega nije dočekao kraj svake opasnosti. Nepoznata lica, za kojima se traga, ubila su ga 11. aprila pred njegovim stanom u centru Beograda

Poslednju počast Slavku Ćuruviji odalo je nekoliko hiljada Beograđana, među kojima članovi najuže porodice, prijatelji, saradnici, novinari, ličnosti iz javnog i kulturnog života… Ispred kapele na Novom groblju urednica u „Evropljaninu“ Ljijana Smajlović rekla je da je „Slavko Ćuruvija bio hrabar čovek, za razliku od onih koji su ga mučki ubili s leđa, i onih koji su ga mučki bombardovali sa neba“. Na grobu je poslednji pozdrav prijatelju i kolegi uputio novinar Voja Žanetić. Izgovorio je novinarsku vest o smrti Ćuruvije: „Između sirena koje označavaju vazdušnu opasnost od bombi iz vazduha ubijen je Slavko Ćuruvija metkom na zemlji. Na Uskrs 1999.“

Vlasnik dnevnog lista „Dnevni telegraf“ i magazina „Evropljanin“ Slavko Ćuruvija ubijen je u beogradskoj Ulici Ive Lole Ribara, u prolazu ispred broja 35. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je Ćuruvija „lišen života iz vatrenog oružja, od strane nepoznatih izvršilaca i da radnici Sekretarijata u Beogradu intenzivno tragaju za počiniocima ovog krivičnog dela“. Jedino je dnevni list „Politika“ u ponedeljak precizirala da je Ćuruvija ubijen oko 16 časova i 40 minuta i da su na njega pucala dvojica napadača „obučena u crno i sa crnim kapama sa prorezima za oči na glavama. Čula su se tri-četiri hica a onda su iz haustora izletela dvojica i u punom trku otišla niz ulicu ka Takovskoj“, prenela je „Politika“ svedočenje jednog građanina koji se zatekao na licu mesta. „Večernje novosti“ su dan kasnije navele da je u Ćuruviju „pucano u leđa, da ga je jedan hitac pogodio u glavu, a drugi mu je prošao kroz srce“, kao i da su ubice drškom od pištolja udarile i onesvestile Branku Prpu, koja je bila zajedno sa Ćuruvijom. Njih dvoje su, kako je navedeno u tom listu, neposredno pre napada „bili na ručku sa nekim prijateljima i oko 16 časova krenuli ka zgradi u Ulici Lole Ribara br. 35, gde se nalaze prostorije marketing službe ‘Dnevnog telegrafa’, a na četvrtom spratu i stan u kome je ubijeni živeo.“

Zvanična biografija Slavka Ćuruvije izgleda ovako: rođen je 9. avgusta 1949. godine u Zagrebu. Diplomirao je na beogradskom Fakultetu političkih nauka 1978. godine i ubrzo se zaposlio kao poslovni sekretar i stručni saradnik za odnose sa javnošću u preduzeću „Mašinogradnja“ u Beogradu. Prema biografiji koju navodi agencija Beta, bio je stalni honorarni saradnik lista „Danas“ iz Zagreba, zatim Centra za društvena istraživanja, a od 1984. analitičar u Upravi za analize Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove. Od 1986. do 1994. bio je komentator, urednik unutrašnje političke rubrike, a potom i glavni i odgovorni urednik „Borbe“. Sarađivao je u „Komunistu“, NIN-u, „Vjesniku“, „Večernjem listu“, „Nedelji“, „Pobjedi“, TV Beograd, TV Politika, TV Sarajevo i u nekim evropskim listovima. Zajedno sa Momčilom Đorgovićem 1994. godine osnovao je list „Nedeljni telegraf“, a 1996. i „Dnevni telegraf“, prvi privatni dnevni list u Srbiji, čiji je bio direktor i glavni i odgovorni urednik, a nakon razdvajanja sa Đorgovićem i vlasnik. Magazin „Evropljanin“ osnovao je prošle godine.

„Dnevni telegraf“ privremeno je zabranjen 14. oktobra 1998, a prostorije zapečaćene na osnovu Uredbe Vlade Srbije o posebnim merama u uslovima pretnje NATO napada na zemlju. Krajem oktobra zaplenjena je celokupna imovina firme DT-pres, nakon čega su listovi registrovani u Crnoj Gori. Zbog tekstova i ilustracija u „Evropljaninu“ oktobra 1998. sud u Beogradu izrekao je Ćuruviji i njegovom preduzeću ukupnu kaznu od 2,4 miliona dinara, na osnovu novog Zakona o informisanju. Nova kazna od 1,2 miliona dinara crnogorskom preduzeću „DT“ usledila je 8. novembra prošle godine, zbog kršenja Zakona o informisanju. Ćuruvija je, zajedno sa još dvojicom novinara lista, 8.marta ove godine kažnjen na pet meseci zatvora zbog uznemiravanja javnosti. Žalbeni postupak bio je u toku.

Slavko Ćuruvija je bio autor dve publicističke knjige, scenarija za više TV emisija. Pisao je komentare i reportaže sa Kosova u periodu 1986-1988, seriju tekstova o političkim zatvorenicima u Jugoslaviji, zatim „Ibeovci govore“ i „Hrvatska s druge strane zida“. Dobitnik je godišnje nagrade „Borbe“. Onaj deo biografije koji se ne štampa u izdanjima tipa „Ko je ko“ najbolje je sažeo čovek koji je na grobu, nad sandukom, rekao da je Ćuruvija bio hrabar čovek, a ne „kao ona g….“! Bio je kontroverzan i u svojim novinarskim i političkim opredeljenjima. Bio je hvaljen i napadan. Poslednji napad, pre kobnog u ulazu zgrade u kojoj je živeo, bio je mučki jer Ćuruvija nije imao priliku da se od njega odbrani podjednako ekspresno kako je napadnut. Policija, kažu izvori „Vremena“, vodi požrtvovanu i detaljnu istragu, a valja se nadati da će njen rezultat opovrći tezu da je ubistvo Ćuruvije motivisano političkim omrazama. Sigurno je da taj gnusni čin ne ide u prilog slobodi štampe, ali ide u prilog neprijateljima naše zemlje, koji su atentat na Ćuruviju uzeli za novi dokaz opravdanosti napada na SRJ i intervenciju NATO-a.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine je u telegramu saučešća porodici i redakcijama „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“ istaklo da su njegovi članovi „šokirani mučkim, profesionalno izvedenim ubistvom Slavka Ćuruvije, novinara koji je utemeljio više glasila i uzburkao i unapredio novinarsko tržište Jugoslavije“. Društvo je zahtevalo energičnu istragu „kako bi se u korenu otklonila zebnja da je u ovim teškim vremenima ratnog stanja otvoren slobodan odstrel onih novinara koji misle drugačije“. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) takođe je osudilo ovo ubistvo, navodeći da „bilo koja vrsta motiva da je u pitanju, ovaj brutalni čin može izazvati samo osudu“. Na dan sahrane oglasilo se i Udruženje novinara Srbije telegramom u kome piše: „UNS izražava zaprepašćenje i ogorčenost povodom tragične smrti kolege Slavka Ćuruvije…“ Reakcije su stigle i od međunarodne organizacije za zaštitu novinara „Reporteri bez granica“ (Reporters sans frontieres) sa sedištem u Parizu, koja je izrazila „žaljenje i indignaciju zbog ubistva Slavka Ćuruvije“. Asocijacija privatnih medija, čiji je jedan od osnivača bio i Ćuruvija, u svom saopštenju ističe: „U teškim uslovima agresije na našu zemlju, kada su svi mediji stali uz svoj narod i otadžbinu, tražimo da se taj zločin što pre rasvetli i krivci izvedu pred lice pravde. Samo na taj način otkloniće se zebnja da ova teška vremena mogu navesti ljude pomračenog uma na pomisao da je moguće na ovako gnusan način, nekažnjeno, obračunavati se sa novinarima, bez obzira na to koje stavove zastupali“. Asocijacija nezavisnih elektronskih medija podsetila je da je samo nekoliko dana pre Ćuruvijinog ubistva u jednom beogradskom dnevnom listu objavljen komentar kojim se Slavko Ćuruvija optužuje za izdaju. ANEM tvrdi da se Ćuruvija u svim svojim javnim nastupima i kontaktima s mnogobrojnim zvaničnicima neumorno zalagao protiv intervencije NATO-a na našu zemlju, upozoravajući na kobne i nesagledive posledice takvog čina. Naglašavaju da se Ćuruvija na isti način ponašao i nakon otpočinjanja agresije NATO-a na SRJ, te da taj zločin predstavlja „ubistvo dobrog i lojalnog građanina Srbije i Jugoslavije“. Ovde su citirana saopštenja medijskih grupacija, a reagovali su i lideri nekih stranaka, stranke, grupe građana i drugi… Svi su vrlo jasno istakli zahtev da se slučaj rasvetli kako bi se izbegle špekulacije da je reč o političkom obračunu u ratno doba. Nacionalni interes Srbije brani se pametnom politikom, a bez toga nema oružja koje nas može odbraniti od drugih i nas samih.

R. V.

Izvor: Na beogradskom Novom groblju Sahranjen Slavko Ćuruvija, Vreme ratno vanredno izdanje broj 6, 17. april 1999.

***

Vreme 513, 2. novembar 2000.

Dokument koji se u utorak ujutro pojavio u Beogradu upućuje na prvi konkretni trag organizatora ili barem svedoka organizovanja atentata na Slavka Ćuruviju, vlasnika i izdavača „Dnevnog telegrafa“, od 11. aprila 1999. Naime, službena beleška ovlašćenih radnika Resora državne bezbednosti, Centra RDB-a za grad Beograd, ukazuje da su Slavko Ćuruvija i njegova supruga Branka Prpa bili pod operativnim nadzorom Službe sve do nekoliko minuta pre ubistva. Fond za humanitarno pravo i Jova Ćuruvija, brat ubijenog Slavka, podneli su krivične prijave protiv načelnika RDB Radeta Markovića i Milana Radonjića. načelnika CRDB Beograd

Dokument o kome je reč deluje potpuno autentično: grafički, lingvistički i činjenično. Sve i da nije autentičan, činjenice izložene u njemu jesu, što je redakcija „Vremena“ utvrdila upoređivanjem sadržaja dokumenta sa iskazima svedoka koji se u njemu pominju. Dokument je kucan električnom pisaćom mašinom; u zaglavlju stoji da potiče od Centra resora državne bezbednosti – Beograd, IX Odelenja; datum je 11. april 1999. Naslov tog pismena je „Izveštaj o tajnom praćenju lica – radni naziv ‘Ćuran’“. Dokument sadrži dve strane teksta; kao cilj tajnog praćenja navodi se utvrđivanje i dokumentovanje kontakata „objekta“; kao nalogodavac navodi se načelnik Centra RDB-a Beograd; kao vremenski raspon tajnog praćenja navodi se vreme od 00:00 do 16:27 dana 11. aprila 1999.

Cilj i vremenski raspon akcije javljaju se odmah kao nejasni: naime, ako su Slavko Ćuruvija i njegovi kontakti bili toliko bezbednosno interesantni, zašto im je pažnja Službe bila posvećena tako kratko? Dalja analiza dokumenta postaviće još neka pitanja; zadržimo se na trenutak na samom početku tog veoma zanimljivog pismena. Od ponoći do 13:53 radnici državne bezbednosti sede u Ulici Lole Ribara, ispred broja 35, čekajući da se Ćuruvija uputi negde. Treba li iz toga zaključiti da do 10. aprila uveče Slavko Ćuruvija nije bio interesantan nikome – ili izvlačiti neke druge zaključke? Ovlašćena službena lica prate Slavka Ćuruviju i Branku Prpu, njegovu suprugu, do Kne-Mihailove ulice, gde se nešto posle 14 sati njih dvoje sreću sa više lica: „starijim muškarcem i ženom“, pa zatim sa „muškarcem od 45-50 godina, s bradom, nosi naočare za vid“. Iz nekog razloga ovlašćeni radnici DB-a puštaju stariji par da se udalji, ali obraćaju pažnju na bradonju s naočarima, koji „objektu daje mali papirić formata A6, nakon čega se rastaju“. Muškarac o kome je reč je Dušan Veličković, pisac i novinar, kako će se ispostaviti iz daljeg teksta; „papirić formata A6“ je njegova posetnica; Veličković se dobro seća te epizode i potvrđuje istinitost navoda: jeste, sreo se sa Ćuruvijom kobnog dana; jeste, dao mu je posetnicu. Iz nekog razloga ekipa Službe se ili razdvaja ili zove pomoć, tako da Veličkovića prate dalje, kao i Ćuruviju i suprugu. Veličković odlazi do palate „Albanija“, sreće dva muškarca s bradama, razgovaraju svi zajedno dvadesetak minuta i odlaze u kafanu „Kolarac“. I taj detalj potvrđen je u rekonstrukciji događaja opisanih u službenoj belešci: dvojica bradatih muškaraca su Milan Milošević i Nenad Lj. Stefanović, novinari „Vremena“ i Veličkovićeve dugogodišnje kolege.

Dok tri bradonje sede u „Kolarcu“ (a Služba o tome ima i video-snimak), Ćuruvija i Branka Prpa šetaju po Kalemegdanu do 15:53, da bi potom krenuli natrag Knez-Mihailovom. Dosta brzo (za tri minuta, po „Izveštaju“) stižu do „Kolarca“; ovlašćeni radnici vide ih kroz izlog kako stoje pored stola i razgovaraju sa tri bradonje. U 16:07 tri bradonje izlaze iz „Kolarca“, dok Slavko Ćuruvija i Branka Prpa ostaju i ručaju. Opet je pažnja Službe usmerena na Veličkovića, koji biva praćen do svog stana u Molerovoj i sretno dopraćen do samih vrata „gde vadi ključeve iz džepa, otključava vrata stana br.** i ulazi u isti“ (proza „Izveštaja“ povremeno liči na izvesna poglavlja iz „Majstora i Margarite“ Mihaila Bulgakova…). U tajanstvenom stanu u Molerovoj, međutim, ne dešava se ništa bezbednosno interesantno, niti tajanstveni bradonja izlazi, pa se – iz nekog razloga – nadzor nad tom lokacijom prekida u 16:58 „u dogovoru sa načelnikom odelenja“, koji je inače, kaže se u napomenama, bio obaveštavan o svakoj promeni kretanja „objekta“ i to „momentalno“. U trenutku prekida nadzora nad potpuno irelevantnom lokacijom u Molerovoj, međutim, „objekat“ već leži mrtav u ulazu u svoju kuću u Lole Ribara 35…

Vratimo se, međutim, poslednjim minutima života Slavka Ćuruvije: Branka Prpa i on izlaze iz kafane „Kolarac“ u 16:27, kad „dalju kontrolu prekidamo u dogovoru sa načelnikom odelenja“; i gotovo. Slavko Ćuruvija i Branka Prpa odlaze kući u Lole Ribara 35, tamo ih sačekuju dva lica i pucaju Ćuruviji u glavu, da bi se odmah potom udaljila s lica mesta.

Iz nekog razloga Centar resora državne bezbednosti za grad Beograd je po odluci načelnika prekinuo nadzor nad Slavkom Ćuruvijom nekoliko minuta pre nego što je „objekt“ tog nadzora bio ubijen u dobro smišljenom profesionalnom atentatu. Nadzor je trajao nekih šesnaest sati i prekinut je. Tokom nadzora, od pet kontakata Slavka Ćuruvije odabran je jedan da se prati dalje, pa je i on ostavljen. Ponašanje veoma neobično za svaku tajnu policiju, pa i ovu našu, pa čak i u ratna vremena kakva su bila.

Dokument pod naslovom „Izveštaj“ inače nije potpisan, kao što bi morao da bude: poslednji red kaže da je sačinjen u dva primerka, od kojih je jedan dostavljen načelniku Centra RDB-a Beograd… Očito su potpisi ovlašćenih lica i drugi adresat izostavljeni namerno. To, međutim, ne bi trebalo da bude problem tom istom načelniku da rekonstruiše ko je sve raspolagao saznanjem o postojanju dokumenta i imao pristup istom.

Uz dokument je dostavljena i kraća beleška, kucana na pisaćoj mašini verzalom (velikim slovima); u njoj se kaže da je „Ćuran“ pseudonim za Slavka Ćuruviju; da je naređenje za praćenje izdao Rade Marković, načelnik RDB-a MUP-a Srbije Milanu Radonjiću, načelniku beogradskog Centra RDB-a i da su ta dvojica namerno povukli operativce sa zadatka „da oni ne bi videli atentatore“, trojicu koji su se udaljili s lica mesta belim automobilom tipa „golf 3“. Ta dva detalja – trojica atentatora i boja i tip auta – nisu ranije bili poznati.

Pojava ovog pismena koincidirala je u utorak s povećanim pritiskom iz redova DOS-a da Rade Marković podnese ostavku ili bude smenjen do utorka u ponoć; po nekim informacijama on i jeste zatražio da bude oslobođen dužnosti, ali se uzročno-posledična veza – na osnovu svega što se zna – ne može uspostaviti. Bilo kako bilo, policija sada ima čime da se bavi u rasvetljavanju ubistva Slavka Ćuruvije. Ako je i ostatak sadržine ovog dokumenta istinit kao detalji o kretanju i susretima Slavka Ćuruvije tog popodneva 11. aprila – biće veoma zanimljivo saznati zašto je Ćuruvija bio uopšte praćen, a daleko zanimljivije zašto je praćenje obustavljeno baš nekako pred ubistvo.

Miloš Vasić

Izvor: Ubistvo Slavka Ćuruvije pred razrešenjem? Vreme broj 513, 2. novembar 2000.