Čemu bi Univerzitet trebalo da služi

Srbija je postala potpisnik Bolonjskog procesa 2003. godine, međutim deset godina nakon toga nije došlo do njegove potpune implementacije.

Problemi sa kojima se suočava visoko obrazovanje u Srbiji danas se artikulišu lokalno, ali su globalnog karaktera i nisu jedinstveni samo nama, već su prisutni u mnogim zemljama. Kako bi se problem rešio, neophodno je odrediti osnovni motiv akademske zajednice, odnosno odgovoriti na pitanja čemu bi Univerzitet trebalo da služi, koja je njegova ideja vodilja, koji je njegov cilj i svrha, o čemu se danas malo govori.

Humanističke nauke, poput sociologije, filozofije, opšte književnosti, danas se suočavaju sa velikim problemom – stručnjaci iz ovih oblasti teško nalaze zaposlenje. Danas, kada klasično evropsko školovanje gubi svoje mesto autoriteta, i kada profesori postaju davaoci usluga, odnosno menadžeri koji upravlju procesom obrazovanja, privid harmonizacije koji se javlja između jedne i druge strane, čini se još manje uverljivim. Umesto odnosa moći neprikosnovenog autoriteta, uspostavlja se odnos moći upravljanja, odnosno menadžmenta znanjem kroz standardizaciju, procedure, planove, strategije i ispraznu statističku prosečnost. Obrazovanje je uvek za društvo, a ne isključivo za tržište.

Država ne želi da se bavi visokim obrazovanjem. To je stvar ekonomske politike koja je diktrirana, neoliberalizmom kao zvaničnim kursom Srbije kao zemlje koja želi da se približi Uniji, poručeno je na tribini.

Studentsko organizovanje i protesti doprineli su važnim društvenim i političkim promenama. Međutim, od petooktobarskih promena nije bilo većeg studentskog okupljanja radi izražavanja nezadovoljstva. Problem je slabo i nezainteresovano društvo i nedostatak pritiska na državu. Društvo je konfuzno i ne reaguje.

Nezadovoljstvo je opšte prisutno, ali ne i želja i zainteresovanost za organizovanjem. Najveći doprinos studentskih protesta jeste tumačenje statusa studenata prema novom i starom zakonu, sporiji rast školarina, ista granica za budžet. Kao jedan od problema studentskog organizovanja navedeno je korumpiranost studentskih organizacija, tj mešanje politčkih partija u njihov rad.

Vlast u studentskim parlamentima pripada omladini političkih stranaka koja je nosilac državne vlasti. Tako dolazi do politizacije obrazovanja i nemogućnosti potpunog ostvarivanja prava studenata, rečeno je na tribini. Mladi koji na fakultete dolaze u odelima i sa akt-tašnama, kasnije obilaze odaje nekih drugih državnih prostorija, u istim tim odelima.

Te dijagnoze mogle su se čuti od učesnika tribine Betona: „Šta je ostalo od studentske blokade i reforme visokog obrazovanja“, održane 29. maja u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Zajednički je stav učesnika tog razgovora da je glavni problem reforme visokog obrazovanja u Srbiji nedostatak javnog diskursa o ulozi Univerziteta u društvu i o strategiji visokog obrazovanja.

Na tribini su govorili Jelena Veljić i Matija Medenica, studenti filozofskog fakulteta, kao i Aleksandar Baucal, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu i Ana Kolarić, profesorka Opšte književnosti na Filološkom fakultetu.

Glavne novine koje su uvedene Bolonjskim procesom jesu izjednačavanje nekadašnjih diplomiranih sa sadašnjim master statusom, kao i mogućnost direktnog upisa na doktorske studije. Kako je na tribini rečeno, veliki problem je u tome što nije doneto jedinstveno rešenje na nivou univerziteta, već je dopušteno pojedinačnim fakultetima da sami sprovode i odlučuju šta će sprovesti od odredbi usvojenih ovim procesom.

Kao mogućnost rešavanja postojećeg problema, naveden je tzv. Univerzitet izvrsnosti. On je prisutan od kraja XX veka i podrazumeva tržište, moćnu administraciju, menadžment i marketizaciju znanja, odnosno situaciju da ni prodavci, ni kupci znanja nisu potpuno zadovoljni, a to zajedničko zadovoljstvo rešava se solidarnošću. Socijalna kohezija, odnosno korišćenje zajedničkih sredstava, doprinelo bi stvaranja mogućnosti i za najsiromašnije da studiraju, zaključeno je na tribini.

Kao dobar primer za rešavanje ovog problema navedena je hrvatska Deklaracija o znanosti i visokom obrazovanju sindikata visokog obrazovanja i znanosti „Akademska solidarnost“ usvojena prošle godine. Za razliku od naših odredbi koje predviđaju plaćanje profesora na osnovu broja studentata i po učinku, u Hrvatskoj ne postoji ovakva odradba.