«Borba će se nastaviti…»

Krajem novembra ove godine na zboru u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja tzv. „studenti blokaderi“, koji su okupirali Filozofski fakultet i držali ga u blokadi skoro mesec i po dana, izviždali su dekana koji je proglasio kraj blokade (kao da je on organizovao blokadu). Fakultet je okupiralo pedesetak studenta, dobro organizovanih i temeljno obučenih u svim finesama konspiracije i revolucionarnog inženjeringa. Zahtev „blokadera“ je bio da se omogući prijavljivanje do 72 kredita bez plaćanja (poenta je u novcu, a ne u razumevanju finesa ovog zahteva), da se cena boda smanji sa 2000 na 1500 dinara i da cena prijave ispita ne bude 450 dinara već 100 dinara.

Tog dana u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja nisu mirisale lipe (bio je novembar), ali je sve ostalo bilo isto – kao te 1970. godine kada je Filozofski fakultet bio okupiran u znak protesta što su Amerikanci upali u Kambodžu. Dvorište puno studenata, ozvučenje, profesori, dekan, uzidignute pesnice, transparenti. Razlika je bila u tome što je 2014. spor izbio oko finansijskih transakcija između fakulteta i studenata.

Maja 1970. godine Vlada Mijanović je u strogoj konspiraciji, sa nekolicinom članova FOSS-a „od poverenja“, i bez znanja ostalih članova FOSS-a na čiju konspirativnost se nije moglo osloniti, došao na ideju da se u znak protesta zbog upada Amerikanaca u Kambodžu okupira Kapetan Mišino zdanje. Čak je i meni, skromnog revolucionarnog iskustva i ništavne političke pameti, izgledalo sumanuto da se okupira fakultet zbog upada Amerikanaca u Kambodžu. Hoće li se oni, pitao sam Vladu, povući kad saznaju da mi ovde sedimo, i ako neće, dokle ćemo da sedimo? Revolucionarni žar je rastao, socijaldemokratska frakcija koja je okupaciju smatrala besmislenom je prezrena i odbačena i sve se završilo lomom koji je deo jedne druge i duže priče.

Te iste 1970. lipe su mirisale, bio je početak juna, u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja organizovan je štrajk glađu u znak solidarnosti sa rudarima iz Kaknja. U novinama je objavljena vest da za svoju mesečnu platu rudari mogu da kupe kilo i po mesa. Drugim rečima, da gladuju. Potreseni ovom vešću, nekolicina studenata predvođena revolucionarnim jezgrom odlučila je da u znak solidarnosti stupi u štrajk glađu. Ja sam bio zadužen za nabavljanje dušeka i ćebadi,a Klara Mandić (čini mi se) za lekarsku pomoć ukoliko nekome pozli. Počelo je da se smrkava, pala je noć i štrajk je počeo. A onda se dogodilo nešto čudesno. Tiho, prikradajući se sa ćebetom pod miškom, došao je Zoran Radmilović i bez reči legao zajedno sa studentima koji su bili u štrajku.

Posle dva dana tišinu i težinu koja se nadvila nad dvorištem prekinuo je Dejan Đurković koji se pojavio sa filmskom ekipom i počeo da snima. Upalili su se reflektori, Dejan u vijetnamki i kapi koju je nosio Fidel Kastro počeo je da izdaje naređenja gde da se postavi kamera, kako da se osvetle štrajkači, da se pomere malo levo, bolje da ona devojka pređe u ćošak… Onda su se reflektori ugasili, Dejan i ekipa su se na brzinu spakovali i otišli, a dvorište je opet utonulo u tišinu. Te večeri sam zaplakao, a da ni sam nisam znao zašto.

Protokom vremena sećanja počinju da blede i da se menjaju, a kasnije referiranje na događaje prolazi kroz čudne mutacije koje te događaje obesmišljavaju. Sledeće godine je na festivalu kratkometražnog filma prikazan Dejanov film o štrajku glađu pod naslovom „Socijalni eksperiment“. Danas se sećam samo poslednjeg kadra – dušek koji se ispumpava. Bila je to beda uma, na isti način na koji su njegova vijetnamka i kapa odavale bedu stila i ideje.

Ali, to nije bio usamljen slučaj. I danas vidim Stevu Žigona, te 1968, na bini u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, u beloj razdrljenoj košulji, gde uzdignute ruke uzvikuje rečenicu iz komada „Dantonova smrt“: „Nema sporazuma, nema primirja sa onima za koje je Republika bila špekulacija, a revolucija ZANAT!“. Reči koje su mi se za ceo život urezale u sećanje. Petnaest godina kasnije Šijan je u svom filmu o Čeu obukao Žigona u odoru Robespijera i stavio mu periku, da slučajno neko ne bi pomislio da se to što govori Steva odnosi na vreme u kome je film sniman. U filmu one rečenice nije bilo, a nije bilo ni onog Steve. Ali, to je bio svesno izveden otklon. Rez je učinjen sa namerom, čime je stvoren prvi stepen paralakse koja će vremenom postati toliko velika da će početni događaj biti neprepoznatljiv.

I bio je neprepoznatljiv. Početkom juna 2008. godine u Kapetan Mišinom zdanju (namerno je ne zovem zgradom Rektorata) upriličeno je obeležavanje 40. godišnjice junskih demonstracija. Sakupili su se veterani za okruglim stolom i počeli da analiziraju davne junske događaje. Dragoljub Mićunović je počeo priču o tome kako je to bio socijaldemokratski pokret, a Zaga Golubović se prisećala barikada oko Filozofskog fakulteta i tenka u Vasinoj ulici. Izašao sam ošamućen u dvoriše i seo sa Brankom Vučićevićem koji me je osvežio svojim benignim cinizmom. Kaže, sve smo mi to sanjali.

Tog novembarskog dana studenti su se cenjkali oko para sa upravom Filozofskog fakulteta, ne znajući da učestvuju u travestiji koja je stvarana malim, neprimetnim koracima u nekoliko generacija. Sve se događalo na istom mestu, scenografija je bila ista, ali u žaru prepirke oko novca niko od prisutnih nije mogao ni da nasluti da je nekada na zidu u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja bilo ispisano crvenim slovima: „Lotta continua sarà!“. Nastavila se i negde zalutala.

Aleksandar Kostić: Negde smo zalutali, fotografija Veselina Milunovića, preneto sa: Velimir Ćurgus Kazimir – Građa za Muzej melanholije

Filozofski fakultet, avgust 1975: