9. mart – Pun krug

U Evropi se padom Berlinskog zida 1989. završavao Drugi svetski rat. Privredno i društveno najprosperitetniji period u istoriji Zapada doživljavao je svoju političku kulminaciju. Zapadno shvatanje individualnih i kolektivnih sloboda, društvenog uređenja, pravde i preraspodele viška vrednosti odnelo je konačnu pobedu nad istočnoevropskim eksperimentom nametnutog jednoumlja pod plaštom socijalne pravde.

Za to vreme rukovodstva jugoslovenskih naroda i narodnosti su pod plaštom nacionalne pravde gurale Jugoslaviju na istorijku stranputicu. U Srbiji je Slobodan Milošević sa novopečenom Socijalitičkom partijom Srbije izmiksovao jugoslovenski socijalizam sa probuđenim srpskim nacionalizmom, preko kontrolisanih državnih medija prosuo tu smešu po zbunjemom narodu i hteo da nastavi da vlada po principu „jedna zemlja, jedan narod, jedan vođa“. Partijskom zloupotrebom državnih institucija, pre svega insitucija sile i medija, nastajala je nova politička kasta koja je ubrzo institucionalizovala kleptokratiju.

Tokom transformacije komunističkih u nacionalističke partijske stege raznorazni društveni talog je isplivao na površinu. Sa pozicije partije koja je sebe izjedničavala sa državom, SPS je puštao svekoliki moralni i politički šljam da kulja ne bi li njime preplavio po vlast daleko opasnije političke partije i pokrete koji su hteli da uhvate istorijski priključak sa demokratizovanim Istočnim blokom, uspostavljanjem sistema slobodnih izbora, slobodnih medija i pravne države.

Partisjki kontrolisani državni mediji su satanizovali demokratski nastrojenu političku konkurenciju i istovremeno pujdali srpski narod na druge narode i narodnosti pozivajući ga da „ispravi sve istorijske nepravde“. Sa RTS-a je štrcao otrov razjedinjenja i obračuna.

Kada je novorođeni srpski narodni tribun Vuk Drašković pozvao na pobunu protiv novog jednoumlja i za oslobađanje „TV-Bastilje“, na Trgu republike se 9. marta skupilo stotinak hiljada šarolikih ljudi. Svako od njih je sanjao neki svoj lelujavi san o slobodi i prosperitetnom životu. Svako od njih je na svoj način osećao ludilo i tminu koje je vlast nadvijala nad zemljom.

Režim je reagovao golom silom. Razbarušene kose i brade, uzavrele krvi Vuk je sa balkona Narodnog pozrišta komandovao „Juriš!“ Građani su nasrnuli na pandreke i vodene topove. Tog trenutka je počeo obračun za demokratizaciju Srbije i slobodne medije koji traje i danas.

Trideset godina, nekoliko ratova, preko sto hiljada mrtvih i mnogo stotina hiljada proteranih i raseljenih kasnije, nakon hiperinflacije, međunarodnog embarga, sukoba sa NATO-om, gubitka Kosova sa sve Metohijom, nakon jednog svenarodnog ustanka i ubistva jednog premijera taj obračun i dalje traje.

Nekadašnji šljam koji je tavorio na političkoj margini, onaj isti koji je Slobdan Milošević pustio sa lanca, je konačno zajahao Srbiju. Za tri decenije formirala se treća društvena elita koja zgrće enormno bogatstvo. Sa onom petooktobarskom pauzom sa svim njenim manama čije je uzlet skresan likvidacijom Zorana Đinđića 12. marta 2003, Srbijom ponovo vlada lukrativnim interesima povezana klika koja niti razume, niti ima elementaran osećaj za demokratiju, koja laže da želi da uvede Srbiju u Evropsku uniju.

Kleptokratija, kao trodecenijska konstanta razvoja srpskog društva od 1991, je izdignuta na nivo ideologije koja sebi podređuje sve. Na parlamentarnim i predsendičkim izborima 2012. demokratski trzaj Srbiji je dolsakom Srpske napredne stranke na vlast bio pretrpeo privremeni konačni poraz.

Trodecenijski saldo Srbije je da se zemlja, što se tiče društvenih vrednosti i demokratije, vrtela u krug i u izmenjenim istorijskim okolnostima suštinski stigla gde je i bila 9. Marta 1991. Borba za demokratiju, slobodne medije i pravnu državu je na novom početku, sa nedmokratskim režimom nikada jačim, demokratskom opozicijom nikada slabijom i demokratski nastrojenim biračima nikada bezvoljnijim. Umesto jedne „TV-Bastilje“ sada ih ima desetak, jednako toksičnih i razularenih.

Uzmimo samo bilo koju opozicionu platformu za dijalog između vlasti i opozicije pod posredstvom predstavnika Evropskog parlamenta – zahtevaju se fer izbori i oslobađanje medija. Ako se doda smena rukovodstva RTS-a, to je tražio i Vuk Drašković 9. marta 1991. Samo što se tada skupilo 100.000 ljudi spremnih na juriš.