Zašto niko ne zaslužuje moj glas

Ja sam sasvim prosečna građanka Srbije. U politiku se ne razumem, niti se njome bavim. Nemam nikakve ambicije da se kandidujem na izborima i nisam spremna da preuzmem odgovornost za stanje u društvu i položaj Srbije na međunarodnoj sceni. Nisam spremna jer realno sagledavam svoje sposobnosti. Znam da nemam potrebna znanja i veštine kojima bih mogla postići ono što želim. Ali znam čemu težim. Znam šta želim od društva kom pripadam i u šta verujem! Da imam političku stranku koja predstavlja iste vrednosti, glasala bih za nju. Nažalost, ja sam jedna od onih sa stavom „niko nije dovoljno dobar za mene“. Možda sam ja malograđanka, možda sam infantilna i možda nedovoljno obrazovana za vaš ukus, ali ovo je zemlja od oko 7.500.000 stanovnika i, zamislite, nismo svi isti. Upravo je zadatak političke elite da menja stanje u društvu, da pronađe mehanizme kojima će unaprediti moralne norme, nivo svesti, zdravog razuma, pa čak i obrazovanja društva koje mu je ukazalo poverenje na izborima.

Dugo već u Srbiji nije na vlasti totalitarni režim. Očigledno je da sve aktivne političke partije imaju sasvim dovoljno medijskog prostora da me ubede kako baš za njih treba da glasam. I… niko me nije ubedio. Naterajte me da drugačije mislim! Šta se desilo kad su demokratske stranke znale šta žele? Šetali smo s njima, borili smo se, nalazili načine da širimo ideje koje nam nude, nismo bili inertni jer smo znali za šta se borimo. Verovali smo da to znaju i oni koji nas predstavljaju. Kad oni budu na vlasti, da će se i onaj drugi deo Srbije osvestiti, da će u zemlji biti manje mržnje i besa, da ćemo postati zdraviji. A onda smo počeli verovati u dečje bolesti, u to kako se dešavaju propusti, jer je parlamentarna demokratija tek u povoju.

Dovoljno dugo su građani ove višestranačke demokratske zemlje glasali protiv svojih strahova i imaju puno pravo da sad očekuju od svojih predstavnika ispunjenje vlastitih težnji. Ako su fašistoidno nastrojene stranke uspele da ubede jedan deo naroda u ispravnost svojih težnji, a demokratske stranke nisu, onda je to pokazatelj ili njihove nesposobnosti ili dvoličnosti. Nemojte građanima pričati o odgovornosti! Oni su tu samo da prepoznaju (ili ne) kome mogu verovati.

Ako je fašizam u Srbiji u porastu, onda su za to jednako odgovorni i SRS i LDP. Ne razumem se u politiku, ali poznajem mnogo ljudi različitih nacionalnosti, iz različitih okruženja i jasno mi je da su svi narodi isti, a društveni trendovi zavise isključivo od medija, intelektualne i političke elite. Nismo mi jedina zemlja u kojoj ima neobrazovanog, nedovoljno obaveštenog i polupismenog sveta. Ali nekako su u naprednijim i bolje uređenim državama uspeli i tim ljudima objasniti šta je normalno i moralno dopustivo, a šta ne. U Srbiji imamo stranke koje podilaze niskim strastima mase i one koje istu masu preziru i obraćaju se samo uskom krugu istomišljenika. Jedni dobro rade svoj posao i imaju ideje u potpunoj suprotnosti sa mojima, a drugi se ne bave onim zbog čega postoje, nego grade svoj imidž „ruže u kukolju“. Za koga da glasam? Iz mog ugla gledano, niko se zapravo ne trudi da unapredi stanje u zemlji. Svima odgovara (istina, iz različitih pobuda) da budemo što bedniji i nazadniji. Kad se pojavi stranka koja ne pretvara energiju mase u bes, koja nije samo deklarativno demokratska, koja se trudi da svim građanima ove zemlje (na njihovom nivou) objasni osnovne ljudske vrednosti, stranka čiji će predstavnici razumeti ciljeve za koje se deklarativno zalažu, kad bar novinarima, političarima i intelektualcima bude jasna razlika između ponosa i šovinizma, tolerancije i „urbanog“, kad budu razumeli i bar pokušali objasniti narodu šta su to famozne „evropske vrednosti“, kad prepoznam da nam neko nudi više od igara (pošto ni hleb ne nude), kad neko energiju mladih bude usmeravao ka pozitivnim ciljevima, kad stranka istupi u javnosti sa konkretnim planovima kako da korupciju svede na minimum, da uvede pravo u sudove i odgovornost za rad u Skupštini i istupanje u javnosti, kad prepoznam da se neko trudi da menja ovo društvo nabolje – imaće moju podršku na izborima. Do tada, izvinite me, ostajem infantilna, nepismena malograđanka sa snobovskim stavom: niko nije vredan mog glasa na izborima. Izašla na izbore ili ne, ja sam u ovoj zemlji, svejedno, nadglasana!