Vreme buđenja

Objavljivanje istraživanja o dnevnim navikama stanovnika Srbije („Kako nam prolaze dani“, Vreme 947) podseti me na moj bivši posao. Mnoge koleginice, uglavnom sredovečne, dolazile bi tačno u sedam i odlazile tačno u tri, sa po bar par sati provedenih slatko srčući domaću kafu, prehrambene navike da i ne pominjem. Ja bih dolazio oko devet i odlazio uglavnom ne pre sedam uveče, sa kratkom pauzom za ručak. Ovako anegdotalno, mislim da bi bilo opasno ekstrapolirati nekakav zaključak o nedostatku odgovornosti moje starosne kohorte. Generacija kojoj pripadam je preskočila celu jugoslovensku samoupravnu dembeliju, sva ta letovanja na hrvatskom primorju, zimovanja u Sloveniji i usputna putovanja diljem oba hladnoratovska bloka. Naše detinjstvo je definisano sankcijama Ujedinjenih nacija, hiperinflacijom, bujicom kriminala i četiri izgubljena rata – događajima za koje nas niko nije pitao. Kad je moja generacija navršila osamnaest godina, 90 odsto iste je glasalo protiv Slobodana Miloševića. Nekako mi se čini da to baš i nije bio slučaj sa našim starijima, npr. na izborima 1989. ili 1992. godine. Bilo bi lepo misliti da bi se stopa nezaposlenosti mladih (preko 50 odsto) istopila kad bi svi moji vršnjaci ustajali u šest ujutru. Ali cenim da je koren problema ipak nedostatak nastavka strukturalnih reformi srpske privrede, za koju je i pre krize nedostajalo snage ili volje pre svih generacije naših roditelja. Moja generacija je ta koja plaća račun poslednjeg gašenja svetala u balkanskoj krčmi. Stoga verujem da kad bismo već tražili neodgovorne, večitu decu, stariji su no što se čini. Kad god da se bude.