Utopija u školi

Argumentacija za reforme školstva o kojoj sam pročitala u „Vremenu“ neodoljivo me podsetila na jedno neprijatno iskustvo. Kao student prve godine doktorskih studija na odeljenju za statistiku univerziteta Harvard trebalo je da pred stručnom komisijom prezentujem jednu nastavnu jedinicu (Bajesova teorema bila je moj zadatak) da bi se ocenila moja sposobnost da držim vežbe studentima. Rezultat je bio katastrofalan: nadležni stručnjak se u toj meri zabrinuo za moju sposobnost da nekome nešto objasnim i za moju navodnu prematematiziranost da je počeo da me progoni, insistira na dodatnim seansama i obaveštava o tragičnim slučajevima genijalnih studenata koji su sramno propali kao pedagozi. To maltretiranje je uzelo takve razmere da me je tada motivisalo da artikulišem uzroke skandaloznog i potpuno nepotrebnog neuspeha američkog osnovnoškolskog obrazovanja koje mnogi danas u Srbiji (pa tako i u „Vremenu“ br. 581) predlažu kao model koji treba podržavati.

Osnovne postavke takve pedagogije („Što je najvažnije, imali bi osećaj da ih je neko shvatio.“) su sledeće: da škola treba da se prilagođava učeniku, a ne učenik školi; da je glavni cilj nastave da učenici budu srećni i zadovoljni sobom, a ne da savladaju gradivo; da postoji desetak vrsta inteligencije koje su sve jednako bitne i na koje škola mora da stavi jednak naglasak.

Praktični rezultati ovakve pedagogije su sledeći: 38 odsto učenika četvrtog razreda čita ispod elementarnog nivoa; u nižim razredima osnovne škole mali Amerikanci su osrednji, u višim razredima padaju na samo dno u znanju koje imaju kada se uporede s vršnjacima u zapadnim zemljama, Kini i Japanu. Samo 4 odsto malih Kineza i 10 odsto Japanaca ima minimalno znanje matematike – u Americi ih je 50 odsto; stanje je vrlo slično onom u trećem razredu srednje škole.

Iz ovoga, naravno, ne sledi da nastavnici u Srbiji ne treba da poštuju svoje učenike, da ne treba da budu pravedni, principijelni, srdačni i kompetentni. Odlazak u školu ne treba da bude teži i mučniji nego što je gradivo koje tamo treba da se savlada, ali to gradivo ponekad jeste i teško i mučno, bar dok se ne savlada. Na kraju, možda ono nekim pedagozima deluje i mučnije nego onima u čije ime govore – na kraju semestra moji studenti su (kroz anonimne ankete) mene ispratili u superlativima.