Uopštavanje i manjak

Pre četiri godine su nam pretili teškim batinama ako održimo predizbornu tribinu u najudaljenijem aranđelovačkom selu koje, nažalost, ima sve manje meštana. Iako je bilo razmišljanja da tribinu odložimo, ipak smo se pojavili (više nas nego njih) a na kraju popili po piće sa onima koji su nam pretili (naravno, u lokalnoj kafani i na njihov račun, kao što je običaj). To nisu bili „besni psi“, i „ostočeni pripadnici srpskog naroda“, već ljudi zabrinuti za svoju budućnost, nepoverljivi i veoma emotivni. A što su malo „remplovali“ – pa to je uobičajeno, ne samo u Srbiji i ne samo u promovisanju političkih ideja. Toliko o strahu (da ne davim sa suzavcima, parkovima, studirao sam devedesetih…), sastavnom delu našeg života.

Uopštavanje pretpostavlja manjak činjenica, a više slobodnog stila. O „Naši“-ma autor ne zna mnogo, ali su „opskurni“, „paraputinovski“, uostalom – otkud „Naši“? Šta, nisu zvanično? Rekli neki koji su nji’ovi, provereno, prič’o mi tečinog šuraka pašenog. I izašlo u „Vremenu“? Tako od pojedinačnih (a ima nas raznih) napravismo Glas Naroda, a koliko je takvo razmišljanje tačno svedoče Goran Ješić i Inđija.

Aranđelovačka „vlast“ liči na Ali-babu i četrdeset hajduka i nema nikakav zajednički imenitelj, samo su definisali tri cilja: use, nase i podase. Skupštinska većina su kompletni partizani i četnici (SPS i SPO) sa okraćenim SRS-om, i otpadnicima DS-a, NS-a, PSS-a i G17 plus (taman koliko treba za većinu), a predvodi ih radikalni Gradonačelnik, znan kao Sultan. Jedino nema DSS-a, čiji predsednik „na izborima nezasluženo, ali ipak čvrsto i, hrmpf, legalno“ vlada Srbijom! Znači, po svačijem je samo ne po Koštuničinom (bez kvalitativnih konotacija).

Aranđelovac nije kao Srbija, on je nažalost lošiji od nje. I od Aranđelovčana. A kao da to nije dovoljno, u usta nam se netačno stavlja ono što nismo kazali. Na čast autoru.

P.S. Ja imam preko trista Alan Fordova.