Umesto odgovora glavnom uredniku

Glavni urednik „Vremena“ Dragoljub Žarković sakrio je svoj odgovor, koji je bio obećao g. Dobrosavljevu, iza pisma „još jednog čitaoca Vremena“. Šteta, bila sam baš radoznala šta bi mogao da mu odgovori.

Ostaje mi, zato, da i ja kao čitateljica „Vremena“ otpisujem „još jednom čitaocu“, g. B. S. Miškoviću, iako je prepiska sasvim neravnopravna: ja sam, naime, čitalac „Vremena“ od početka, a g. Mišković izgleda tek odskora, otkad se glavno – ako se ovako nastavi i jedino – dostignuće tzv. demokratskih promena odslikava u potrebi da se svuda i na svakom mestu čuju „obe strane“ (pa tako državni sekretar Ministarstva za ljudska prava treba da se javno ubeđuje s gospodinom fašistom iz Obraza – jer su to, eto, samo dva podjednako legitimna mišljenja).

Mom kolegi po čitanju „Vremena“ g. Miškoviću odgovara što u „Vremenu“ može da se upozna s političkim profilom Tomislava Nikolića „bez obzira na njegovu provenijenciju“. Ja, međutim, oduvek čitalac „Vremena“, preskačem taj „profil“ jer sam se osamnaest godina s njime u vrh glave upoznavala između ostalog i na stranicama „Vremena“, doduše na nešto drukčiji način. (Ako g. Mišković stvarno želi da se upozna s „profilom T. N.“, savetovala bih mu da malo brkne po arhivama devedesetih godina.)

Čitalac Mišković je „sklon raznovrsnom mišljenju“, iz čega zaključujem, što uostalom i sam kaže, da tek treba da oblikuje sopstveno mišljenje. Predlažem mu da čita NSPM, Politiku, NiN, Pravdu itd., itd. s jedne, a sa druge strane NIŠTA, jer „Vreme“ mic po mic postaje to isto. Oblikovaće tako svoje mišljenje koje sadrži poznati stih „…U Osijeku budi Osječan…“.

Zatim, za razliku od g. Miškovića, mom političkom shvatanju, potvrđivanom između ostalog i uz čitanje nekadašnjeg „Vremena“, u potpunosti izmiču prema g. Miškoviću „izuzetno jaki argumenti“ g. Antonića“. U bezbrojnim listovima i medijima upoznala sam se s njegovim „izuzetno jakim argumentima“, pa ne osećam ama baš nikakvu potrebu da i u „Vremenu“ utvrđujem gradivo. Da gospoda Vukadinović i Antonić nisu mainstream nove srpske političke misli, da im nisu širom otvorena vrata svih mogućih listova i časopisa, da, uostalom, nemaju ni svoj sopstveni čuveni časopis, smatrala bih hajde da kažem svojom građanskom obavezom da prihvatim da i na stranicama „Vremena“ izlože svoje meni inače nimalo bliske stavove. Ali, ovako kako je, mislim da je reč o najobičnijem kolu u kome, prema Miškoviću koji se tu pojavljuje u svojstvu portparola glavnog urednika, treba složno da zaigraju i Teofil i Đorđe, i Živkov i Smajlovićka, a pošto g. Mišković pominje i pop-kulturu, već zamišljam Cecu zagrljenu s kolumnistom „Vremena“ Draganom Ilićem – kakav bi to bio prizor srećne zemlje, sasvim u duhu deklaracije o nacionalnom & stranačkom pomirenju DS-a i SPS-a (koji jednom godišnje reda radi oplakuju svak svoj bol)!

Tu nirvanu, prema čitaocu g. Miškoviću, kvario je jedino Koraks „sa svojom isključivošću, opsesivnom fiksacijom…“. Prepoznao je to i glavni urednik g. Žarković, pa zato Koraks već suviše dugo „nije deo ‘Vremenovog’ pogleda na svet“. „Vremenov“ pogled na svet utopio se u NSPM.