Teorija, praksa i još ponešto

Ovo je odgovor na tekst Srđana Bogosavljevića objavljen u „Vremenu“ broj 614. Dok sam čitao to dosadno konfuzno štivo, nije mi bilo ni na kraj pameti da na njega odgovaram. Kad neko ko izgleda konfuzno i misli mora da brani besmislen stav, onda nastoji da piše tako da ga niko ne razume. I taman sam se spremao da mrzovoljno okrenem stranu i autora prepustim njegovim sopstvenim problemima, kad dolazi bizarna završnica: on preti da će me tužiti ako odgovorim. Šta se tu može, gnjavaža jeste, ali moram da se pozabavim tim pisanijem.

Polemika se vodi o sledećem: ja sam u „Vremenu“ br. 613 napisao da procena Stratedžik marketinga od 19. septembra kako je Labusu potrebno dva odsto glasova da bi pobedio u prvom krugu predstavlja primer pogrešne interpretacije rezultata istraživanja i da je ta procena, s obzirom da je data dve nedelje pre izbora, predstavljala zloupotrebu istraživanja u političke svrhe. Više detalja o tome može se naći u pomenutom broju „Vremena“.

Onda je Bogosavljević odgovorio nešto što je teško prepričati i što ću kasnije morati opširno da citiram. Usput se vajkao o svojim patnjama zbog tužbe, koju je poslednjih dana Miloševićeve vladavine protiv njega najavio Patriotski savez, o tome kako on ne mrzi Koštunicu… I zaista, kad su izbori pokazali kakav je stvarni odnos Koštunica – Đinđić, Bogosavljević se odmah ponudio jačim tumačenjem da su birački spiskovi zaista bili naduvani. Toga se nije setio kad je bilo vreme da se o tome govori i kad je verovao da će Labus pobediti.

Evo sada elemenata za nastavak ove rasprave.

Srđan Bogosavljević je rekao (na TV BK, potom su novine prenele):

„Prvi pomak koji imamo to je da je ponovo Labus preskočio Koštunicu u izboru za predsednika u prvom krugu i da je došao veoma blizu, i jedan i drugi doduše su veoma blizu granici da eventualno pobede u prvom krugu, dakle, sad se pokazuje da imamo šanse da dobijemo predsednika čak i u prvom krugu; prema našem sadašnjem istraživanju, Labusu fali negde oko dva posto, a Koštunici negde preko četiri posto da bi pobedio u prvom krugu“.

Srđan Bogosavljević tvrdi da je (time što je rekao) u stvari hteo da kaže: „Sve što sam hteo da kažem jeste da anketno istraživanje pokazuje više opredeljenih za pojedine kandidate nego odlučnih da izađu na biralište. Naime, imali smo procenu da na dve nedelje pred izbore 82 odsto ljudi, od onih koji su realni potencijalni birači, zna za koga bi glasalo, ali svega 63 odsto kaže i da će glasati. Ako se najavljeni apstinenti rasporede proporcionalno svim kandidatima, jasno je da nema ništa od završetka izbora u prvom krugu. Imali smo i podatak o tome kolika je odlučnost da na biralište izađu glasači pojedinih kandidata. I na osnovu tog podatka jasno je da nema ništa od završetka izbora u prvom krugu. Postojala je samo teorijska mogućnost da se sve završi jednim izlaskom na biralište i to tako da se svi najavljeni apstinenti prenesu na sve druge, sem na jednog od dvojice prvoplasiranih. Upravo to sam hteo da kažem“.

Ko razume shvatiće. Rečenicu-dve pre tog pasusa on kaže da je opcija koju razmatra teorijski moguća, ali da je „u praksi apsolutno nemoguća“.

Ovde bi svaka dalja polemika mogla da se završi. Teško je poverovati da se ono što je „u praksi apsolutno nemoguće“ rečima iskazuje kao „Labus … je došao veoma blizu, i jedan i drugi doduše, su veoma blizu granici da eventualno pobede u prvom krugu“ i „sad se pokazuje da imamo šanse da dobijemo predsednika čak i u prvom krugu“.

Ali biće zabavno da, osim onog što je rekao, detaljnije razmotrimo i ovo što je potom, u polemici sa mnom napisao. Mnogo je pitanja na koja bih posle čitanja gore navedenog konfuznog pasusa voleo da čujem odgovor. Recimo: Kakva je to besmislena pretpostavka da se apstinenti „raspoređuju pojedinim kandidatima“? Zar oni nisu u istraživanju opservirani kao apstinenti? Ako jesu, kako onda mogu da se „raspoređuju kandidatima“? Ako nisu, zašto se uopšte govori o njima kao o apstinentima?

I dalje: kad je iko u istraživanjima javnog mnjenja razmatrao tako apsurdnu mogućnost da se apstinenti raspoređuju glasačima pojedinih kandidata? Zašto se razmatra baš ta mogućnost koju autor ovog napisa razmatra? Ima još bezbroj besmislenih i apsolutno neverovatnih kombinacija da izbori uspeju u prvom krugu, kao recimo: da se svi „najavljeni apstinenti“ „najave“ kao glasači za Laloševića, a da se Labusovi „rasporede“ u apstinente: onda bi Lalošević pobedio u prvom krugu; zašto se pristalice svih kandidata, osim Radenovićevih, ne bi rasporedile u Radenovićeve pristalice? U tom slučaju on bi bio pobednik u prvom krugu i dobio bi 100 odsto glasova. I to je, kao i autorova pretpostavka o raspoređivanju apstinenata pojedinim kandidatima, u praksi apsolutno nemoguće, ali je teorijski moguće.

Zašto autor ove fantastične pretpostavke ne objavi tekst pitanja koje je postavljeno ispitanicima, tačnu formulaciju svih ponuđenih odgovora i procente koje je na uzorku dobio za svaki od tih odgovora, na šta ga obavezuju međunarodno propisani uzusi naše profesije? Onda bismo jasno znali šta podrazumeva pod „najavljenim apstinentima“, kako ih je identifikovao i koliko ih ima. Ali onda bismo se vrlo lako uverili da je tačno ono što sam napisao u svom tekstu: da je u interpretaciji podataka načinjena logička greška pars pro toto, tj. da je deo biračkog tela koji je reprezentovan uzorkom neopravdano proglašen za celo biračko telo.

Najbolji dokaz da se 29,5 odsto iz uzorka nije moglo tretirati kao 29,5 odsto biračkog tela je u sledećoj činjenici: ako bi to zaista bili procenti biračkog tela, onda bi to značilo da je Labus dve nedelje pre izbora imao 1.933.000 glasova. On je, međutim, na izborima dobio svega 995.000! Kakva li se to politička kataklizma morala desiti da čovek u roku od dve nedelje izgubi milion glasova? Istina, stoji i ova činjenica: stratezi njegove kampanje su očigledno poslušali savet mudrog analitičara da se (tobož’) nedostajućih dva posto glasova ne može dobiti niotkuda drugde, već samo od Koštunice i da stoga do kraja kampanje treba što oštrije napasti glavnog protivkandidata (o tome dovoljno govori završnica Labusove kampanje). To jeste nanelo mnogo štete Labusu, ali milion glasova nije mogao da izgubi ni da je do kraja kampanje napadao samog sebe, a ne svog protivnika. Samo su dva moguća razloga za ovoliku razliku između procene i stvarnog broja osvojenih glasova: ili je reč o lošem uzorku koji je za čitav milion precenio glasove Labusa, ili je reč o pogrešnoj interpretaciji rezultata dobijenih uzorkom. Ja tvrdim da je u pitanju ovo drugo, Bogosavljević da je ono prvo. Valjda misli da je to po njega bolje.

Razlog za pogrešno tumačenje rezultata uzorka ja sam video u zanemarivanju problema odbijanja ljudi da učestvuju u intervjuu: zbog toga značajan deo biračkog tela ostaje nepokriven uzorkom. Zato je neopravdano procente iz uzorka predstavljati kao procente biračkog tela. Mnoge agencije, međutim, i ne shvataju taj problem, pa niti prate, niti analiziraju odbijanje. U diskusiju nisam bez razloga, kako on kaže, „upetljao“ telefonske ankete. One su tipičan primer šta se dobija kad su veliki delovi biračkog tela isključeni iz uzorka: najpre oko 25 odsto onih koji nemaju telefon, a potom i oni koji odbijaju razgovor, a njih je u telefonskim anketama mnogostruko više nego u terenskim istraživanjima.

Odgovarajući na pitanje novinara da komentariše to što njegovu agenciju često vezuju za centar političke moći oko Zorana Đinđića i Demokratske stranke, sam Bogosavljević doslovno kaže: „Takođe, često se gubi iz vida da telefonska istraživanja obuhvataju samo 76 odsto populacije, jer toliko ljudi u Srbiji ima telefon. Tu su sigurno potcenjeni Vuk Drašković i SPS, a veoma moguće, mada ne previše, i Vojislav Koštunica, dok su DS i Đinđić precenjeni“ (Nacional, 14. avgust 2002). On, dakle, kaže da su DS i Đinđić u tim istraživanjima precenjeni, ali mu to nije smetalo da iz nedelje u nedelju objavljuje baš rezultate telefonskih istraživanja. Javnost traži i ima pravo da dobije istinitu informaciju, a na istraživaču je da odabere najbolju metodu da se do takve informacije dođe, tj. da li će to biti telefonsko ili terensko istraživanje. Otuda je smešno toj javnosti prebacivati da „gubi iz vida“ manjkavost telefonskih istraživanja.

Želim, međutim, da dam jednu napomenu: nikada ne bih javno kritikovao neko istraživanje samo zato što je u njemu ovaj ili onaj političar precenjen. Razlog zbog kojeg sam napisao prošli tekst je pogrešna interpretacija rezultata istraživanja koja je potom izazvala pravu buru u javnosti.

Na kraju moram da kažem nešto i o vanteorijskim argumentima kojima Bogosavljević pribegava u ovoj polemici. On prvo u svom tekstu preti tužbom ako mu budem odgovorio. Sledeći argument ove vrste došao je pred drugi izborni krug. I on i ja smo, kao i uoči prvog kruga, bili pozvani iz Medija centra da po zatvaranju biračkih mesta komentarišemo rezultate koji budu pristizali. Onda je, dva dana pred izbore neko iz Medija centra ostavio poruku sekretarici moje firme da „Gospodin Branković ne treba da dolazi u Medija centar – smanjeno je interesovanje za ove izbore“. Stvar je bila jasna: pošto smo u međuvremenu Bogosavljević i ja ušli u polemiku, ne sme se rizikovati da zvanični analitičar bude izložen neugodnim pitanjima. Simbolički, ta poruka je značila da mi se medijska vrata zatvaraju. I zaista, u oba izborna kruga predstavnici agencija koje su dale pogrešne procene izbora bili su desetostruko više u medijima nego oni čije su procene bile tačne. Istine radi, moram da kažem da mi se sutradan po otkazivanju javio g. Nebojša Spajić (koji, međutim, više nije u Medija centru) i da smo o tom slučaju ljudski porazgovarali. Taj njegov gest veoma cenim. Ali gorka poruka ostaje.

Poslednji put učešće u nečemu sličnom bilo mi je otkazano daleke 1990. Tada je emisija „Kino oko“ bila skinuta s programa jer sam u njoj trebalo da budem jedan od gostiju. Nastao je javni skandal i direktor televizije je morao da podnese ostavku. Slobisti su se tada još uhodavali. Kasnije su postupali elegantnije – nepodobne nisu ni pozivali. Ovima se omakla neopreznost pa još uvek moraju da smišljaju budalaste izgovore. Ili da upućuju još budalastije pretnje. Jer, preteći mi tužbom, Bogosavljević ne primećuje da i sam postaje onaj Patriotski savez od čije se pretnje tužbom, dva dana pred pad Miloševića, jadnik bio toliko napatio.