Tehnike samopovređivanja

Gajić je stvarno čudna osoba. Najpre mi spočita da sam krivotvoritelj i notorni ignorant zbog onoga što sam, u tekstu „A“, napisao o Antoniću. Onda mu ja, strpljivo i nežno, skrenem pažnju na to da se ušeprtljao, da je štošta ispreviđao, te da mu se falsifikat pričinio. U redu, odvraća Gajić razborito, u tekstu „A“ zaista nema onoga zbog čega sam te nazvao falsifikatorom, notornom neznalicom, kretenom i budalom, ali u tekstu „B“, takođe posvećenom Antoniću – ima. Dakle, zaključuje Gajić nešto malo manje razborito, ipak sam ja (to jest Gajić) u pravu, odnosno ti si (to jest ja, Milenković, pisac teksta „B“) falsifikator, notorna neznalica, budaletina i kreten. I sve tako i u tom stilu. I kako sad ozbiljno da se mačujem sa ovim našim patriotama kad nisu u stanju ni kašiku ustima da prinesu, a da sebi ne nanesu ozbiljne povrede?! Naš se musketar (notre mousquetaire) razmlatarao unaokolo (kašikom? mačem? pendrekom?) pa koga dokači. Najpre je, budući nevešt, samog sebe iskasapio upravo neverovatnom količinom nebuloza, ali je, nimalo naivno, dohvatio i nedužnog Antonića. (Dobro, u redu, nije Antonić nedužan, ali čak ni on nije zaslužio da ga Gajić brani.)

Da rezimiram, pa da se raziđemo.

Logika kojom patriotsko-patrijarhalni nazor na svet prilazi (srpskoj) kulturi ista je ona logika koja je obezvredila sve čega se dotakla – nacije, nacionalnog, državnog i političkog interesa, patriotizma, države, društva, zdravog razuma, uljudnosti (videti pod „Gajić“). Savršeno je, utoliko, nebitno što su sadašnji patrijarsi patriotsko-patrijarhalnog bloka u pređašnjem životu bili Miloševićevi protivnici: logikom nacionalnog oni obezbeđuju punu legitimnost i kontinuitet Miloševićevoj politici, a budući da je reč o logici sasvim je svejedno da li se čovek odaziva na Milošević, Koštunica, Gajić, Andželina Žoli, Paja Patak, Mahatma Gandi ili Antonić. U takvoj postavci kultura nije cilj, nego sredstvo. Ratno. Knjiga Igora Ivanovića Kultura i identitet obično je đule koje se, kao đule, a ne kao smisleni kulturni proizvod, u logici nacionalnog mora podržati zarad viših, nacionalnih interesa, a ne zato što vredi (ne vredi). Nije bitno što je đubre, važno je da je naše. Dakle, od đubreta napraviti pitu, pa se praviti (lud) da je reč o „srnećim leđima“. Zašto? Zato što tako nalaže naša stvar (cosa nostra).

Ovo su, čini mi se, ozbiljne zamerke, na koje se odgovara neozbiljno. Šteta je, naravno, što rečeni svetonazor nije istakao boljeg mačevaoca. Ako ga ima, to jest.

PS. Gajićev problem nije u tome što ne zna. To je u redu. Problem je što ne zna koliko ne zna. Ko je, Gajiću, suveren kod Karla Šmita? Narod. U svojoj poslovičnoj nedočitanosti, međutim, Gajić brka suverena sa predstavnikom (reprezentantom) suverena, recimo sa predsednikom Republike. (Sedi, Gajiću, jedan!) Kao suveren narod je taj koji bira neprijatelja. Kako narod bira neprijatelja? Narodnom voljom. I kako se, Gajiću, obrazuje narodna volja? Između ostalog i tako što „nezavisni“, uticajni (b)analitičari bliski vlasti (reprezentantu suverena) opsenjuju prostotu, huškaju narod i uteruju ga u tor gluposti svojim nebuloznim kulturnim politikama. Sve ovo je – i tu je Gajić u pravu – štreberska stvar, opšte mesto koje bi svako ko je uopšte čuo za Karla Šmita morao da zna, ili, ako ne zna, barem da ćuti. Ali ne i Gajić. On, naprosto, ne zna koliko ne zna.