Svedoci i izveštavanje

Nenad Stefanović smatra da u pismu „Vremenu“ (br. 606) nisam odgovorio na suštinu njegove primedbe izrečene na moj nedavni tekst u „Politici“. A suština je, ako ga dobro razumem, u tome da je tužilaštvo Haškog tribunala na početku suđenja Slobodanu Miloševiću „zabranilo“ svedocima kosovskim Albancima da iskreno govore o OVK, da bi ih onda od sredine aprila instruisalo da budu otvoreniji.

Jedini razlog zašto se ovim nisam bavio u pismu „Vremenu“ je u tome što nisam bio siguran, kao što ni sada to nisam, šta Stefanović u stvari tvrdi. Izgleda da on sada prihvata ono što sam napisao u „Politici“, a potom i potkrepio primerima u pismu „Vremenu“: da su od aprila albanski svedoci na Miloševićevom suđenju otvoreniji u odgovorima na pitanja o OVK. Ono što nastavlja da ga preokupira je pozadina ovakvog razvoja događaja. Iako to ne kaže eksplicitno, on sugreriše da je tužilaštvo najpre reklo svedocima da ne govore o OVK, a onda ih je instruisalo da budu otvoreniji. Ali Stefanović ne nudi nikakve argumente za takvu tvrdnju, niti objašnjava motive zbog kojih bi tužilaštvo postupalo na ovakav način. Hoće li da kaže da tužilaštvo simpatiše OVK? Ili da se plašilo da bi iznošenje informacija o OVK oslabilo navode iz optužnice protiv Miloševića? Na osnovu čega misli to što misli?

Ono što, u nedostatku jasnog argumenta druge strane, mogu generalno da primetim je sledeće: Eventualna Miloševićeva odgovornost ne bi bila manja ako bi se utvrdilo da su devet meseci, ili samo dva sata, pre pogubljenja ili proterivanja albanskih civila, ili sistematskog paljenja njihovih kuća, pripadnici OVK delovali ili čak činili zločine, na dotičnom području. Pravila međunarodnog humanitarnog prava su tu jasna: oružane akcije suprotne strane, uključujući akcije protivne pravu, nikada ne opravdavaju pogubljenja, napade na civile, uništavanje njihove imovine i ostale zločine koji se Miloševiću stavljaju na teret. Možda albanski svedoci, televizijska publika i neki izveštači misle drugačije, ali oni su u tom slučaju prosto u krivu.

Stoga, tužilaštvo nema razloga da manipuliše istinom o delovanju OVK. Ako je, u nekom trenutku, postalo jasno da su, iz straha ili „patriotizma“ albanski svedoci škrti u odgovorima o OVK i da to ne ostavlja dobar utisak, moguće je – mada o tome nemam nikakvih saznanja – da im je tužilaštvo naglasilo da treba da budu iskreniji kad je to u pitanju. Iz toga, međutim, ne sledi da ih je prethodno instruisalo da ne iznose informacije o OVK.

Da bi uklonili svaku sumnju u pravičnost suđenja, sudije dozvoljavaju Miloševiću da postavlja pitanja kakva ne bi dozvoljavali profesionalnom braniocu. To što Milošević mnogo vremena troši na pitanja o delovanju OVK ne znači da su pitanja naročito, ili uopšte, relevantna. Kada je 16. jula 2002. godine Milošević ispitivao jednu Albanku o akcijama OVK iz proleća 1998. godine, sudija Mej je izgubio strpljenje: „Nema sumnje da vi pokušavate da skrenete pažnju s dokaza koje je svedokinja iznela na zločine za koje tvrdite da ih je počinila OVK. Ali, treba da razumete sledeće: to što su oni možda počinili zločine ne opravdava zločine za koje se u ovoj optužnici tvrdi da su se desili“.

Informacije o OVK oslabile bi tužiočev slučaj jedino ako bi podrile dokaze o zločinima za koje tužilaštvo tereti Miloševića. Takav slučaj bi postojao ako bi se, na primer, pokazalo da su civilne žrtve i razaranja civilnih objekata bili kolateralna šteta u borbi snaga bezbednosti i OVK, ili da poginula lica nisu bila civili, već pripadnici OVK koji su učestvovali u borbi, a uništeni objekti nisu obične kuće ili džamije, već, recimo, mitraljeska gnezda OVK.

Ali u većini slučajeva Miloševićeva pitanja o OVK ne odnose se na ovakvu vezu te formacije s događajima navedenim u optužnici. Milošević postavlja niz pitanja o događajima koji su se desili u vremenu, a često i prostoru, udaljenom od vremena i mesta zločina iz optužnice.

S Nenadom Stefanovićem se, naravno, slažem da svi zločini treba da budu osvetljeni i pomenuti. Za osvetljivanje zločina počinjenih od strane OVK suđenje onim njenim pripadnicima koji su kršili odredbe humanitarnog prava biće povoljniji kontekst – mnogo povoljniji nego što je suđenje Slobodanu Miloševiću, u kome je optuženi, zaista, Slobodan Milošević.

Takođe, nije sporno da je na jugoslovenskim novinarima da sami odluče na koji način će da izveštavaju o suđenju Miloševiću. Ali nešto je neobično s tim izveštavanjem ako se najpre mesecima neumorno dovodi u pitanje uverljivost svedoka, a onda, kako su to nedavno učinile Stefanovićeve koleg(inice)e sa višemesečnim stažom izveštača iz Haga, usledi zaključak da je tužilaštvo uverljivo dokazalo da su na Kosovu počinjeni zločini prema albanskim civilima.

O tome, pak, da li je dokazana i veza između tih zločina i Miloševića, rano je govoriti. Milošević tek treba da ponudi svoje dokaze. I, mi jednostavno ne znamo kako će sudsko veće vrednovati dokaze kojima tužilaštvo nastoji da dokaže Miloševićevu komandnu odgovornost. Nije rano, međutim, za to da se izrazi nada da će u ovdašnjim medijima izveštavanje o daljem toku suđenja biti izbalansiranije nego što je to do sada bio slučaj.