Snop pitanja

OK, Stojana Cerovića je zahvatila bolest nacionalizma.

Ova tvrdnja, koja se nalazi eksplicitno ili implicitno u reakcijama većine njegovih kritičara, ima neke pretpostavke koje kritičarima, očito, nisu ni pale na pamet, a kamoli da su pokušali da razmisle o njihovoj smislenosti. Nemam nameru, a ni potrebu, da branim Cerovića, on se sasvim dobro sam brani. Postavljam snop pitanja kritičarima „Vremena“ i molim ih da na njih odgovore ne meni, većž sebi. Vrlo slična pitanja mogućno je postaviti i kritičarima B92.

Dakle, Stojan Cerović je postao nacionalista. ZAŠTO bi on postao nacionalista ili na bilo koji način počeo da brani bilo koga od optužbi za zločine? Materijalna korist? Nacionalno „prosvetljenje“? Ludilo? Postao je nečiji „drveni advokat“? Kako je MOGUĆE da neko, ko 12 godina stoji na građanskoj poziciji, ko 12 godina iz nedelje u nedelju piše o užasavajućim posledicama nacionalističke ideologije, ko je aktivno učestvovao u mirovnim protestima, kako je dakle moguće da neko takav, danas, kada je nestalo nacionalističke histerije (nažalost ne i nacionalizma) odjednom pređe u suprotan tabor? „Vreme“ niti B92 nikada nisu „ugađali rulji“, pa ni onda kada je to bilo opasno po njih; ZAŠTO bi sada to činili? „Vreme“ i B92, koji su sve vreme pričali o zločinima, oni da SADA ćute o njima?

ZAŠTO bi to radili? Ne vređa li ovakva tvrdnja i čitaoce „Vremena“ jer ispada da su oni bili naivni i glupi, jer su hranili kuče koje ih je ujelo? Kako je moguće da ljudi oko Cerovića to ne vide? Kako je moguće da ostali novinari „Vremena“ mirno trpe jednog „nacionalistu“ u svojoj redakciji? Ili su možda i oni postali nacionalisti? I Dragoljub Žarković i Milan Milošević i Miloš Vasić? Koliko je SMISLENO reći da jedan Teofil Pančić nije „provalio“ navodni Cerovićev nacionalizam? Koliko je smisleno da jedan Jovan Dulović ili Dejan Anastasijević svedoče, i pored pretnji, na procesu Miloševiću, trpeći istovremeno nekoga ko je postao „nacionalni radnik“? Ako novinari „Vremena“ jesu postali nacionalisti, kako objasniti tu zarazu? Ako nisu postali nacionalisti, da li znači da su toliko glupi da ne vide jednu tako „očitu“ stvar kao što je postajanje Cerovića nacionalistom? Ili su naprosto svi poblesavili?

A, možda cela stvar i nije toliko očita? Možda ima zrnca istine u Dekartovoj ironičnoj opasci da je zdrav razum najbolje raspoređena stvar na svetu, jer se niko ne žali da ga nema dovoljno?