Sitna politika

Povodom vaše ankete o Ugovoru sa Srbijom šaljem vam kratko pismo o genezi same ideje ovog ugovora. Kao i veliki broj građana ove zemlje, dugo sam bio „impresioniran“ višegodišnjom tradicijom srpske opozicije da ništa konkretno ne predloži pred izbore, izostankom bilo kakve ozbiljne izborne odgovornosti i neiskrenom saradnjom, odnosno suštinskom nespremnošću da se nastupi objedinjeno.

Sticajem okolnosti, kao student poslediplomac, u leto 1998. imao sam zadovoljstvo da učestvujem u izuzetno interesantnoj Letnjoj školi ekonomske politike koju je u Beogradu organizovao G17.

U novembru 1999. godine shvatio sam da je opozicija u zemlji toliko očajna i bez kompasa da čak i ja mogu da napišem koncept izbornog programa koji bi omogućio uspešan zajednički izborni nastup. Ali, ne program koji govori o budućoj podeli vlasti među opozicionim partijama ako dođu na vlast, već koncept koji bi eksplicitno naveo šta dobijamo mi, obični građani. Ponuda koja ne može da se odbije, odnosno svaka partija bi se kompromitovala kada bi ga odbila. Koncept sam sastavio za jedno popodne posluživši se tuđim iskustvom. Naime, ranih devedesetih godina bio sam impresioniran kvalitetom izborne kampanje američke Republikanske stranke pod vođstvom Njuta Gingriča, kada su republikanci prosto zgromili demokrate na izborima za Kongres. Njihov uspeh je bio istorijski. Kao ilustraciju efektnosti njihove kampanje navešću da su širom Amerike lepili velike postere sa ‘ugovorom“. Svi (!) republikanski kandidati za poslanike su potpisali Ugovor sa Amerikom, a sa druge strane je ostavljeno prazno mesto da se potpiše „narod“. Ne obećanja – već ugovor. Puno primera sličnih pobedničkih programa bilo je i van SAD, npr. pobednički program Clean Up the Places (Počistićemo sve)“ koalicije Pro Patria u Estoniji, pod vođstvom premijera Marta Lara.

Gospodin Mlađan Dinkić je sa zanimanjem saslušao ovu ideju, razmotrio moj radni koncept i tu je moja uloga završena. Predlog je i dalje razrađen, izmenjen i prezentovan tadašnjoj razbijenoj srpskoj opoziciji od G17+. Ostalo je poznato.

Moj najvažniji utisak u vezi sa Ugovorom sa Srbijom jeste neverovatna činjenica da je u Srbiji punih deset godina bivša demokratska opozicija nastupala razjedinjeno bez ikakvog ozbiljnog zajedničkog programa. Kada kažem zajednički izborni program, ne mogu u to da računam uopštena obećanja o „povratku u Evropu“, „boljem standardu“, „demokratizaciji“ i ostala opšta mesta. Tu se misli na konkretne mere i zakone sa tačno preciziranim rokovima. Crno na belo.

Ne treba zaboraviti ni to da današnja vlast, odnosno bivša demokratska opozicija, snosi značajan deo krivice za sve što se desilo zbog njene sitne kalkulantske politike koja je vođena u prošloj deceniji. Ova sitna politika se, nažalost, pred našim očima i dalje nastavlja. Stare loše navike (potcenjivanje biračkog tela i međusobna jalova borba do iznemoglosti) nisu se izgubile. Partije članice DOS-a ne žele da pokažu ni najelementarnije poštovanje prema sopstvenim građanima koji su svoj deo ugovora ispunili. Potrebno je jedino da ljudi koji imaju sve poluge vlasti sprovedu i svoj deo Ugovora koji su potpisali svojevoljno.