Saradnici u procesu

S velikim zadovoljstvom pročitala sam u „Vremenu“ br. 584 reakciju na svoj tekst „Živeti od znanja“(„Vreme“ br. 581), i to iz dva razloga. Prvi je taj što duboko verujem da je svaka reakcija na ovu ozbiljnu i nama važnu temu dobrodošla i da povećava nadu da će sve veći broj ljudi početi ozbiljno o njoj da razmišlja. Drugi razlog je pružena šansa da se detaljnije objasne osnovne postavke moje argumentacije i pruži prava informacija svim čitaocima koji mogu biti u nedoumici zahvaljujući, nažalost, prilično neupućenim navodima čitateljke.

Dakle, osnovna postavka pedagogije za koju se zalažem ne samo ja već i Ministarstvo prosvete Srbije, mnogi stručnjaci, a srećom i đaci, jeste učenje u čijem procesu aktivno i odgovorno učestvuju ne samo nastavnici već i učenici. Dakle, tu utopiji nema mesta, niti ima mesta haosu koji čitateljka nagoveštava. Nova škola nije škola u kojoj je ideal da „učenici budu srećni i zadovoljni sami sobom“. Ideal nove škole podrazumeva nešto apsolutno opipljivo, a to je: vrlo konkretan rad na veštini učenja i savlađivanja gradiva, konstantnoj evaluaciji napretka. U svakom od ovih koraka su podjednako zastupljeni partneri u procesu školovanja: učenik i nastavnik. Kao što nastavnici moraju poznavati različite profile učenja i učenika, i to primenjivati u svojoj nastavi, isto tako ih moraju biti svesni i sami učenici. Nastavnici i učenici su podjednako odgovorni za uspeh i moraju se učiti načinima konstantne evaluacije nastave, napretka i samoprocenjivanja.

Srećom, više se ne može verovati u crno-belu sliku po kojoj samo obimno gradivo obećava kvalitet nastave, a nastavnici se dele na stroge i „srdačne i kompetentne“. Od ovih, potpuno privatnih osobina, mi nemamo ništa. O procesu učenja se već dosta zna i meni je pravo zadovoljstvo što takve tendencije nisu novina više ni kod nas. Model školstva pomenut u mom članku apsolutno nema američko školstvo kao osnovno polazište. S obzirom na to da je bila student na Harvardu, čitateljka bi trebalo da zna da, što se tiče teorije o multiple inteligenciji, u mom članku samo pomenute kao jedne od mnogobrojnih postavki koje se bave istim problemom – boljim školstvom, postoji project Zero, pokrenut upravo na univerzitetu Harvard.