Robijaš u bekstvu

Delju ražanj, a zec u šumi: iako je u Kazneno-popravnom domu (KPD) Zabela kod Požarevca bilo sve spremno za prihvat i duži boravak bivšeg direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, u njegovo srećnije vreme zvanog Siroče, osuđenog na deset godina zatvora, on nije stigao da zakuca na vrata upravnika KPD Žarka Kovrlije, budući da je očevidno imao bolji plan, te je odmaglio, zasad u nepoznatom pravcu.

Robijaš u bekstvu

Milanović je, inače, osuđen u Beogradskom okružnom sudu zbog odgovornosti za smrt šesnaest radnika RTS-a nastradalih od NATO bombi 23. aprila 1999. godine. Zapravo, izrečena mu je jedinstvena kazna zbog „teškog dela protiv opšte sigurnosti“ i „zloupotrebe ovlašćenja u privredi“. Presudu je potvrdio Vrhovni sud Srbije, a da će Milanović dobrovoljno otići da robija, verovali su samo naivni i – sud. Milanović je već tokom osmomesečnog boravka u pritvoru imao priliku da upozna sve nevolje iza zamandaljenih vrata, ali je o njima ćutao i tokom dugog sudskog procesa uspešno glumio revnosnog optuženika koji se uvek i na vreme odaziva na sudske pozive poštujući sve odredbe Zakona o krivičnom postupku. Čak i kad ga je sudija putem telefona obavestio da mu je određen pritvor, on se sam javio i otišao u Centralni zatvor gde je bio šest meseci za vreme istrage i dva prva meseca tokom glavnog pretresa. Posle toga mu je vanpretresno veće ukinulo pritvor, pa je u nastavku suđenja sve do danas na slobodi.

ŽALBENI MARŠ: Dragoljub Milanović se nikad nije mirio sa optužnicom, pogotovo sa kaznom. Bio je uveravan (od advokata) da će biti oslobođen, u šta je sve vreme verovao. To uverenje je demonstrirao i pred Krivičnim većem beogradskog Okružnog suda pred kojim je odgovarao. Mnogi pravnici u beogradskoj Palati pravde smatraju da se članovi krivičnog veća koje je sudilo Milanoviću nisu bavili njegovim čvrstim ubeđenjem da će biti oslobođen i kakva će biti njegova reakcija na kaznu od deset godina zatvora. „Morali su da pretpostave da će Milanović nastojati da izbegne višegodišnji boravak u Zabeli, odnosno da će pobeći. Zato je valjalo da mu nakon izrečene presude odrede pritvor, što nisu učinili. ‘Ajd što to nije učinjeno u Okružnom sudu, ali je nejasno zašto se Vrhovni sud Srbije složio sa Okružnim i ostavio Milanovića na slobodi. Izvesno je bilo da se čovek sa izraženim uverenjem da nije kriv neće odazvati pozivu i otići „nevin“ da robija. Inače, mislimo da je određivanje pritvora Milanoviću tokom istrage i dela glavnog pretresa bilo nepotrebno, odnosno da je proisteklo u revolucionarnom zanosu, a posle izricanja presude relativno visoke kazne od deset godina pritvor bi bio svrsishodan“, kažu pravnici sa velikim sudijskim stažom.

Posle izricanja kazne u beogradskom Okružnom sudu Milanović je u septembru prošle godine od suda zatražio i dobio odobrenje da otputuje u Crnu Goru na oporavak uz obećanje da će biti dobar i odazvati se eventualnom pozivu da se javi u Zabelu, budući da je čekao slobodno mesto u KPD. Uzgred, upravnik Zabele Žarko Kovrlija kaže da više od 50 odsto osuđenika koji ne dolaze na odsluženje kazne iz pritvora stižu u Zabelu u policijskoj marici tek posle raspisanih poternica i bežanja ispred policije.

Kad je Vrhovni sud 27. novembra prošle godine potvrdio prvostepenu presudu, Milanović je, opet u zakonskom roku zamolio Okružni sud da mu učini uslugu. U stilu: odložite mi odlazak u Zabelu predviđen za 20. januar jer moram da prodam jedan od stanova stečenih trudom i znojem, ne bih li materijalno obezbedio svoju porodicu. Sud je imao sluha za njegovu brigu i odložio mu odlazak. Međutim, posle isteka datog mu roka opet je zatražio odlaganje, kažu da nije bio psihički spreman za zatvor, što je Treći opštinski sud, zadužen za izvršenje kazni, za divno čudo odbio. Žalio se Okružnom sudu, ali uzalud. Bio je definitivno odbijen uz napomenu da se u roku od tri dana javi upravi zatvora u Zabeli što, naravno, nije učinio. Policija ga je tražila u njegovim stanovima, onaj najveći u Yu biznis centru je, prema rečima Milanovićeve tašte njen, raspisana je poternica za njim, ali zasad bez uspeha. Ukoliko bude uhvaćen, njegovo bekstvo inače nije krivično delo niti mu zbog neodazivanja pozivu preti neka kazna. Moguće je jedino da zatvorski čuvari pojačaju prismotru nad njim budući da se teško miri sa boravkom u zatvoru i da je sklon bekstvu.

ljUDSKA PRAVA: Kuda je pobegao Dragoljub Milanović? Naravno, ne zna se. Ne zna se ni da li je policija učinila ono što je bila obavezna, odnosno da Milanoviću nakon izricanja nepravosnažne presude oduzme putnu ispravu. Međutim, to nikako ne znači da je on imao samo jedan pasoš. Mnogi ljudi iz vrha bivšeg režima, a Milanović je nesporno u njemu bio, kao i kriminalci angažovani za prljave poslove „u ime države“, bili su snabdevani sa više legalno izdatih pasoša sa svojim fotografijama i lažnim podacima. Veruje se da je i Milanović, zlu ne trebalo, imao još neku takvu putnu ispravu. S njom je mogao da ode uglavnom u zemlje za koje nama nije potrebna viza ili se dobija pomoću mita. Svakako, to se ne odnosi na zemlje Evrope. Indikativan je slučaj bivšeg načelnika javne bezbednosti Srbije Vlastimira Đorđevića Rođe, koji je nedugo posle 5. oktobra 2000. godine netragom nestao, a protiv koga se vodi krivični postupak zbog ubistva trojice Amerikanaca albanskog porekla likvidiranih hicem u potiljak u Petrovom Selu blizu Tekije i zatrpanih u masovnu grobnicu. Naše vlasti inače ne tragaju za njim, očevidno ne bi da im bivši šef odgovara za prikrivanje zločina (za šta je, inače, bio zadužen). Reč je o pobijenim albanskim civilima tajno sahranjenim po Đorđevićevom nalogu u više masovnih grobnica u Srbiji.

Požarevački sud traga i za Markom Miloševićem zbog više krivičnih dela počinjenih za vakta njegovog oca, ali nikako ne može da dođe do Markove adrese jer njegovi advokati u Beogradu po pravilu obmanjuju sud. Tvrdi se i da Marko Milošević boravi u Kazahstanu, odnosno u Alma Ati i da ima restoran u istočnjačkom stilu sa nameštajem presvučenim srmom. Restoran se vodi na našeg čoveka, košarkaškog trenera jednog kazahstanskog kluba. Veruje se da je Milanović potražio utočište kod sina Slobodana Miloševića, čiji je miljenik i čovek od ogromnog poverenja bio. Drugi opet tvrde da se krije u Beogradu i da je pitanje dana kada će biti uhvaćen. Sve u svemu, sud je brižljivo pazio da Milanoviću ne budu povređena ljudska prava.