Radikalski pamflet

„Vreme“ se odlučilo da pokrene novu polemiku. To je, nema sumnje, sasvim legitiman način borbe za tiraž, popularnost i čitaoce. Ima u tome i nečeg pomalo čudnog: u Antonićevom eseju „Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji“ – i samo „Vreme“ i novinar Teofil Pančić nalaze se u odabranom društvu novih misionara-mrzitelja. Da, upravo mrzitelja – jer sve što je napisano u ovom eseju pokušaj je da se dokaže kako naši novi misionari mrze, preziru ili se jednostavno gade sopstvenog naroda. Znam da se redakcija ne mora slagati sa svim onim što se u „Vremenu“ objavljuje, ali je, ipak, mera automazohizma malo preteška za moj stomak. Uostalom, šta znači ta vrsta otvorenosti – koje su njene granice? Da li će sutra, u ime otvorenosti i tolerancije biti objavljivana životna i politička razmišljanja i ocene najprimitivnijih i najagresivnijih zastupnika srpskog, ili bilo kog drugog, šovinizma.

Svaki medij bi morao, bez obzira na demokratičnost i otvorenost, da brani sopstveni politički, estetski, pa i moralni izbor. Inače bi sve postalo jednako i ravno poput sutlijaša.

Način na koji su sortirani i analizirani novi misionari-mrzitelji u najmanju je ruku čudan. Pogotovo sa stanovišta sociološke analize. Nema nijednog podatka o tome koliko je ko objavio tekstova, na koje teme, u kojem periodu, koji su bili povodi, o političkom kontekstu da i ne govorim. Razumeo bih političku analizu koja bi kao osnovni izvor imala programske dokumente i javna saopštenja, a ne isključivo tekstove raznih ljudi po određenim novinama koji se na taj način svrstavaju u posebne kategorije. Ljudi čiji se tekstovi ili izjave analiziraju međusobno se toliko razlikuju: razlikuju se i njihovi politički stavovi, razlikuje se i njihova retorika i stil, da je teza o jedinstvenom „misionarskom intelektualnom“ frontu obično misaono silovanje. Predstaviti njihovo pisanje isključivo kao misionarstvo zaista je prilično kreativan proces.

No, kad je već reč o misionarstvu, bojim se da Slobodan Antonić zaboravlja kako u svakoj javnoj delatnosti, pogotovo u novinarstvu, ima dosta toga misionarskog. Pa i prosvetiteljskog. (U tom je smislu Ivan Klajn godinama misionar i prosvetitelj.) Zašto se Slobodan Antonić na ovaj način bavi samo jednim oblikom misionarstva bilo bi dobro znati. Možda je u pitanju neki veći projekat gde će se uskoro naći svi naši „misionari“ na javnoj sceni. Na primer: Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Vojislav Šešelj, Vasilije Krestić, Dejan Medaković, Dragoš Kalajić, onaj kaluđer koji ispred Patrijaršije propituje patrijarha Pavla o tome kakvi su kanoni pravoslavnog hrišćanstva… Zar ono za šta se oni zalažu, i što poručuju srpskom narodu, nije misionarski posao? Pri tom, nikada ne bih želeo da ih sve „strpam“ u isti koš jer se i oni međusobno ipak razlikuju. Njihova osnovna misionarska poruka istovremeno je puna i pohvala i ruženja naroda. S jedne strane, hvale narod jer je jedinstven, sasvim drukčiji od drugih naroda, a s druge strane, kude taj isti narod jer nije jedinstven i dosledan u svojoj izuzetnosti.

Zašto bi jedno misionarstvo bilo preče i zanimljivije od drugog misionarstva? Ili, na primer: Karići – i oni, kao, imaju neku ozbiljnu misiju. Možda njihova misija nije dovoljno rečita da bi se analizirala. I gospodin Legija, kako ga je nazvao ministar Mihajlović, ima neku misiju. Obratio se svojim pismom vascelom srpstvu. Vrlo zanimljivo obraćanje. U tom pismu je upotrebio originalan termin „ljagaju“. Da ga je Slobodan Antonić ranije znao, možda bi ga još bolje upotrebio u svojoj analizi.

Ne moram, nadam se, pošto Slobodan Antonić tako pažljivo analizira napise po štampi, da naglasim da se sa nekim stavovima – analizama i preporukama – tzv. misionara, kojima se on bavi – nisam slagao i da sam o tome više puta pisao. Jedna je, međutim, stvar kada reagujete na konkretne tekstove i stavove, a sasvim druga kada pokušavate da izvedete neku globalnu socio-politikološku analizu. Tu se tako lako sklizne u ličnu netrpeljivost i površnost.

Meni je, ipak, od celog teksta Slobodana Antonića najviše upala u oči ocena šta rade izabrani misionari i koji su njiihovi motivi. „Naravno da ne postoji nekadašnja Partija koja diktira liniju, ali tu su sada, sa istom funkcijom, pojedine nevladine organizacije za ljudska prava ili instituti za demokratiju i tranziciju iz Vašingtona ili Brisela. Oni, preko svojih godišnjih programa finansiranja medija, NGO, sindikata itd. određuju prioritete koje se kroz razne kampanje nameću domaćoj javnosti: suočavanje sa srpskim zločinima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, izgradnja Srbije kao multietničke i multikulturalne države, borba protiv terorizma (razume se – antiameričkog), Romi, homoseksualci, deca sa posebnim potrebama, humanizacija pitanja pasa i mačaka lutalica itd.“

Strašno! Da li je Slobodan Antonić svestan šta je sve napisao? Da li je moguće da su društveni fenomeni kao što je suočavanje sa prošlošću, položaj Roma, manjina, homoseksualaca, pasa i mačaka nešto čime se ljudi od svoje volje, i od svoga osećanja savesti i saosećanja, ne mogu baviti ukoliko im nije data direktiva iz Vašingtona i Brisela? Opet taj odvratni duh zavere i ksenofobije. (Šta Slobodan Antonić, uostalom, ima protiv brige za pse i mačke skitnice? Da to nije nešto antisrpski?)

I to je, naravno, neka misija. Misija i misionarstvo koje se vodi u formi objektivne političke analize.

Pravo pitanje bi, na kraju, bilo čime je to Slobodan Antonić toliko frustriran i nezadovoljan kada na ovaj način razmišlja. Na to pitanje, naravno, nemam odgovor. Znam, međutim, da su ocene koje je o nekim ljudima izneo u svome tekstu Slobodan Antonić, u najmanju ruku nepravedne. Po meni su za odnos prema sopstvenom narodu najvažnije tri stvari: iskrenost, zdrav razum i sposobnost osećanja bliskosti i sućuti prema tom istom narodu. Sve one koji se trse odbranom i zaštitom sopstvenog naroda, bez obzira kojem „misionarskom“ bloku pripadaju, voleo bih da vidim na delu: šta su oni sami uradili, na ličnom i porodičnom planu, da bi pomogli konkretnim ljudima u nevolji. Sve ostalo je puka retorika.

Inače, o tome šta su srpski nacionalni interesi, moglo bi se, i trebalo, ozbiljno razgovarati. Ta tema svakako ne bi smela biti tabu ni za koga. Kako za one koji kritikuju ispoljavanja srpskog nacionalizma tako i za one koji ga podstiču. Verovatno će doći trenutak kada će se i o ovom moći ozbiljno i odgovorno raspravljati. U međuvremenu, moglo bi se početi razmišljati o tome kako da se javni govor oslobodi mržnje i netrpeljivosti. Tekst Slobodana Antonića, iako pisan sa namerom da bude naučno objektivan i uzdržan, deluje kao radikalski pamflet. U njemu se pojedini ljudi prozivaju zbog neljubavi i nerazumevanja sopstvenog naroda. Gaditi se sopstvenog naroda, naravno, nije nimalo simpatična stvar. Ne tvrdim da toga nema, kako u Srbiji tako i bilo gde u svetu, ali se iz toga teško mogu izvoditi dalekosežni naučni zaključci. Oni koji gaje takva osećanja pre su svoj sopstveni problem nego nacionalni. Bešćutnost prema ljudima i sredini u kojoj neko živi samo je posledica frustriranosti i bešćutnosti prema svojoj najbližoj okolini. Ali, to je već prevashodno psihološki, a ne politički problem.